ЕВРОПА НИЈЕ БИЛА ПРОТИВ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ: Скептично расположење сила Антанте према југословенској идеји, пре свега због сопствених интереса

Драгана Матовић

03. 12. 2020. у 10:14

ЕВРОПА НИЈЕ БИЛА ПРОТИВ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ: Скептично расположење сила Антанте према југословенској идеји, пре свега због сопствених интереса

Краљ Петар на бојишту

НА Балкану увек присутне, "велике силе" имале су значајан утицај у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Сви српски пријатељи сматрали су да Србима није у интересу стварање нове државе на Балканском полуострву, коју су за време Првог светског рата здушно подржавали српски политичари и председник Владе Никола Пашић. На идеју југословенства велике примедбе су имали у Русији, али и у неким западним земљама, пре свега у Великој Британији и Италији.

Скептично расположење владало је и у Француској, а на мировној конференцији у Версају 1919. године, када је означен крај Првог светског рата, председник француске владе Жорж Клемансо је рекао: "Приликом закључења ове наше конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изразим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име, а то је Србија."

Још 11. септембра 1915. године Анте Трумбић, председник Југословенског одбора, у свом дневнику је записао "да се Русија и Италија противе стварању југословенске државе, а да им у томе Француска и Енглеска секундирају". Аустроугарска за Енглезе није била главни непријатељ, већ Немачка чија је освајачка политика угрожавала њихове интересе на Блиском истоку и у југоисточној Азији. Енглески политичари сматрали су да би обновљени Балкански савез из рата 1912. године, у којем би се поново на окупу нашле Србија, Грчка, Румунија и Бугарска, био најчвршћа брана за немачки продор на исток. Али, Бугарска се колебала између сила Антанте (Русије, Енглеске и Француске) и Тројног савеза (Немачке, Аустроугарске и Италије). Да би је придобили да се прикључи Антанти, односно да уђе у Балкански савез, енглески политичари били су спремни да јој понуде велике територијалне уступке, али на туђи рачун. Нудили су јој делове Македоније, који су после завршетка балканских ратова припали Србији.

КАО ЗАМЕНУ за територију, Енглези су били расположени не само да обнове ратом опустошену Србију, већ и да јој дају статус и значај "Велике Србије". О томе говори меморандум који је енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио половином јануара 1915. руској влади. У њему, између осталог, пише да ће "ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске аспирације за Великом Србијом, укључујући део јадранске обале, бити задовољене". Греј је половином августа исте године упутио меморандум и председнику српске владе Николи Пашићу у којем је конкретизовао свој предлог. Србији су понуђени Срем са Земуном, Босна и Херцеговина, Славонија, Бачка и јадранска обала од рта Планке на северу до тачке десет километара јужно од Цавтата, као и острва Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац, док је судбина српских крајева у југозападном Банату требало да буде решена "мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника". У писму које је упутио једном од највећих заговорника Југославије, енглеском историчару Сетону Ватсону, шеф енглеске дипломатије каже да ће Србија у случају савезничке победе ујединити све околне српске територије и осигурати широк излаз на Јадранско море.

"Тако ће настати велика и потпуно независна и суверена Србија", писао је Греј.

И ИТАЛИЈА, која је у међувремену напустила Тројни савез и прикључила се силама Антанте, противила се стварању Југославије. Такав став произлазио је из страха да би оснивање нове државе на југоистоку Европе у којој би се заједно нашли Срби, Хрвати и Словенци, угрозило интересе Рима и његове претензије на Истру, кварнерска острва и део Далмације. Те територије припале су јој на основу Лондонског уговора.

- Ми не протестујемо ни најмање што ће Србија добити излазак на море. Ако Срби узму Котор и сву Албанију до Драча, ми ћемо се томе радовати. Не тражимо чак ни Дубровник. Наша је жеља да живимо у миру и пријатељству са Србијом, а нарочито Русијом. Боримо се искључиво против Хрвата, представника такозваног аустрославизма, који је створила хабзбуршка политика - расположење италијанског народа пренели су интелектуалци Виргиније Гајда и Антоније Ћипка у петроградском листу "Рускоје слово", почетком 1915. године. И италијански званичници истицали су приврженост јачању Краљевине Србије и уважавали њене захтеве за излазак на море. Италијански министар иностраних послова Сиднеј Сонино замолио је руског посланика у Риму Александра Гирса да Русија поверљиво саопшти српској влади да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије Јадранско море, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи.

Водећи политичари Антанте све до пред крај Великог рата противили су се стварању Југославије, али је обрт настао 1917. када је председник САД Вудро Вилсон променио мишљење о судбини Аустроугарске. Вилсон се раније залагао за њен опстанак и обнову, да би на крају рата заговарао растурање и комадање Хабзбуршке монархије. Србија је током рата упорно настојала да оствари свој југословенски програм, али је председник Вилсон подржао ту идеју тек кад је судбина Аустроугарске већ била одређена. Ратне околности налагале су да САД подрже растурање Хабсбуршке монархије. Промена става америчког председника охрабрила је приврженике југословенске идеје. Само на рушевинама Аустроугарске могла је нићи нова држава.

АМЕРИКА је била далеко од ратног пожара на Балкану, али њени политички и војни кругови су били добро упознати са улогом Србије у рату и жртвама које је поднела. Српски политичари су очекивали да Америка пружи не само финансијску, него и политичку подршку ради остварења ратних циљева Србије. Због тога је председник владе Никола Пашић обавестио америчког отправника послова на Крфу Перцивала Доџа да би Министарски савет желео да упути у САД државну мисију која би упознала политичке кругове и јавност те земље са ратним задацима Србије. Убрзо је из Вашингтона стигао одговор "да ће америчка влада бити срећна да прими мисију Србије као свог госта". Пашић је изабрао репрезентативну делегацију у којој су били: теолог Николај Велимировић (касније владика), ректор Београдског универзитета Сима Лозанић, српски посланик у Паризу, Миленко Веснић и генерал Михајло Рашић. Чланове делегације је примио председник САД Вудро Вилсон, а они су искористили овај сусрет да америчког председника "из прве руке упознају са српским ратним тежњама".

У то време у Вашингтону је припреман текст чувене "Поруке председника Вилсона Америчком конгресу у 14 тачака", у којој се износила визија светског мира после завршетка Првог светског рата. У једној од тих тачака спомињала се Србија, као и Црна Гора. Дословни текст те тачке је гласио: "Окупиране територије Србије и Црне Горе морају се обновити, а Србији се мора обезбедити слободан и сигуран прилаз мору."

Пуковник Едвард Хауз, лични саветник америчког председника позвао је шефа српске делегације Миленка Веснића и замолио га да погледа тачку ове поруке која се односила на Србију и да стави евентуалне примедбе, указујући на тај начин велико поверење српској делегацији. Веснић, иначе велики заговорник југословенске идеје, ставио је примедбу да би требало споменути један од главних ратних циљева Србије: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Вилсон је 8. јануара 1918. године прочитао своју поруку пред Америчким конгресом, а Веснићева примедба није прихваћена.

Српски посланик у Вашингтону Љуба Михајловић о овом догађају обавестио је српску владу на Крфу, наглашавајући да конзервативни амерички политичари тешко схватају важност југословенског уједињења. Неспомињање "југословенског уједињења" у поруци америчког председника није, међутим, проистицало из конзервативних схватања, него из жеље америчке владе да у овом рату Краљевину Србију третира као савезника, с обзиром на то да су са њом успостављени дипломатски односи још у 19. веку.

И ХРВАТСКИ и словеначки политичари у Југословенском одбору у Лондону били су разочарани поруком америчког председника и његовим залагањем за очување Аустроугарске. Такав став америчког председника био је изнет у тачки 10, која је гласила: "Народима Аустроугарске биће обезбеђена и зајамчена најшира могућност за аутономни развитак". Председник Вилсон се није залагао за "разарање Аустроугарске", већ за "њену реконструкцију" која би омогућила свим народима Хабзбуршке монархије да уживају аутономна права.

Заговорници југословенског уједињења после Вилсоновог говора у Америчком конгресу сумњали су да је уопште могуће створити Југославију, јер нису познавали суштину америчке спољне политике, која је уважавала само тренутне околности. А оне су биле: политички кругови у Америци су сматрали да је могуће разбити ратни савез Немачке и Аустроугарске и јединство централних сила. Према том уверењу, Немачка царевина без помоћи Хабзбуршке монархије би претрпела пораз и тиме би Први светски рат био окончан. Председник Вилсон и енглески премијер Лојд Џорџ су у јавним наступима обећали Бечу да ће Аустроугарска уколико се одвоји од Немачке бити сачувана и после завршетка рата обновљена.

Чврсту одлучност да се Аустроугарска сачува после завршетка рата, испољавали су све до лета 1918. године, а онда је дошло до наглог обрта у њиховим погледима на будућност Хабзбуршке монархије. Пресудну улогу у томе, како су закључили многи историчари, одиграо је аустроугарски цар Карло, који је на престолу заменио Фрању Јосипа после његове смрти. Заплашен од могућих социјалних немира у својој земљи, због све већих несташица хране, цар Карло је желео да се хитно склопи сепаратни мир између зараћених страна.

Брат његове супруге, царице Зите - принц Сикст Бурбонски, ступио је у контакт са државницима сила Антанте и, мимо знања Немачке, повео преговоре. Французи су поставили услове: “Враћање Француској њених области Алзас и Лорен, које су Немци присвојили за време Пруско-француског рата 1871. године, затим обнова Белгије, као и додела Русији - Дарданела и Цариграда и најзад ослобођење Србије и њен излазак на море.” Цар Карло је одговорио да прихвата све услове осим оног који се односио на Србију, јер је његова намера да се после завршетка рата образује једна балканска држава од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Албаније, у којој на власти не би била династија Карађорђевића, него један од хабзбуршких принчева. Када је за ово сазнао, немачки цар Вилхелм је упутио озбиљне претње Бечу. Да би отклонио последице овога случаја, аустроугарски цар је 12. маја 1918. године отпутовао у Немачку и потписао обавезу да ће “неопозиво везати судбину своје монархије за Немачку, без обзира на успех или неуспех немачког оружја.”

МНОГИ историчари су сматрали да су одлазак хабзбуршког цара у Немачку и стављање потписа на обавезу о верности, били пресудни за исход Првог светског рата, јер су Америка и Велика Британија после овога радикално промениле своју политику према Бечу. Ратни циљеви Вашингтона и Лондона су хитно били измењени: Аустроугарска се мора бацити на колена и територијално раскомадати.

Поборницима југословенског уједињења је промена енглеске и америчке политике улила наду да су уклоњене све међународне препреке за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Уочили су намеру сила Антанте да се после рата уместо Хабзбуршке монархије створи једна већа држава на Балкану која би била препрека немачком ширењу према Истоку.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)