НАСЛЕДНИК ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

ПЕЧАТ/ЖЕЉКО ИЊАЦ

30. 11. 2020. у 11:33

НАСЛЕДНИК ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Фото: "Новости", Танјуг и СПЦ

ПАТРИЈАРХ Иринеј (Гавриловић) био је ученик патријарха Павла, професор и ректор богословије у Призрену, више пута члан Синода, и 45. врховни поглавар Српске цркве на чијем челу је столовао десет година.

После патријарха Павла, како је сам говорио почивши патријарх Иринеј, тешко је бити патријарх. Свестан тежине крста који носи српски патријарх, иако је на почетку многима могао деловати као аутсајдер, Иринеј се показао као веома трезвен и мудар, те је у најтежим околностима за цркву успео да сачува њено јединство и постане спона Срба у региону. О борби патријарха Иринеја за јединство Српске цркве и народа тек ће се говорити и писати.

Свако време носи своје бреме. Другачије су биле околности у време патријарха Павла, другачије у време Иринеја. Патријарх Павле је био поглавар цркве током крвавог распада државе и покушаја понављања геноцида над Србима. Тада је било најважније физички очувати српски национални корпус. Од Крајине, Славоније, Босне и Херцеговине до Косова и Метохије, ратно разарање и егзодуси. Геноцид, који је почео у Другом светском рату над Србима, настављен је 1990-их година. Срби су изгубили огромне територије. Стотине хиљада је протерано са својих огњишта, али су људске жртве биле далеко мање него у претходним ратовима. То је уједно било и време транзиције. Транзиције политичког система и економске транзиције. Прелазак са комунистичког на демократски систем, а потом након 2000. и економска транзиција која неће баш остати у лепој успомени грађана Србије. Били су то догађаји које нико није морао да објашњава и тумачи. Сви су, мање-више, на својој кожи осетили и економску транзицију и ратове деведесетих, санкције, бомбардовања, избеглиштво итд.

ИЗМЕЂУ МОСКВЕ И ЦАРИГРАДА За разлику од времена патријарха Павла унутарцрквена криза и сукоби на релацији Москва–Цариград још не допиру до свести обичног човека, а управо је то бреме пало на плећа патријарха Иринеја. Српска се црква нашла сред фронта који је поделио православље на два дела, чији је исход неизвестан а последице разарајуће. Ратови деведесетих били су претња по физички опстанак Срба. Сукоб Москве и Цариграда су претња по духовно-идентитетски опстанак Срба. „Линија разграничења“ ове две утицајне патријаршије иде преко мањих помесних цркава а прва на удару је Српска црква. Од тога како ће се поставити у овом сукобу зависи не само судбина СПЦ већ и будући српски духовни идентитет.

Након Сабора на Криту, када су аспирације грчког дела православља изашле на видело, и потом признања расколника у Украјини од стране истанбулског патријарха Вартоломеја, цело православље се нашло у озбиљној кризи. Цариградска патријаршија је претходно деценијама теолошки уобличавала своје неопапистичке претензије да би их манифестовала на Критском сабору и након њега. Централизовано православље, под контролом једног епископа, па макар он себе звао и „Његова божанствена свесветост“ васионски патријарх, непознаница је за православни свет.

Раскол који се потом догодио, мада још није озваничен, између Московске и Цариградске патријаршије, имаће трајне последице на сав православни свет. Срби су се, по обичају, опет нашли у средини, између Руса и Грка, као некада пре 1.000 година што су се нашли између Латина и Грка, када се догодио раскол Рима и Цариграда, који је за последицу имао стварање Римокатоличке цркве. Последице тог старог великог хришћанског раскола најнегативније су се одразиле управо на српском етничком простору и трају и дан-данас. Какве ће последице имати подела на линији Цариград–Москва још је тешко предвидети, али у случају Српске цркве и народа то је већ уочљиво. Почевши од покушаја сепаратизма три епархије у САД, које је патријарх Иринеј успео донекле да заустави, па до подела унутар епископата СПЦ око наклоњености Цариграду или Москви.

Наше високо богословско образовање је у највећој мери до сада било везано за грчко православље. Отуда је долазио, и још долази, јак јелински утицај на нашу цркву. На неки начин је то и традиција Српске цркве још од Светог Саве. Православље је примљено од Византије, али је и форма средњовековног државничког уређења преузета од Византије. Уосталом исти случај је био и с Русима. Словенско православље је поникло у Византији и то словенским народима не представља проблем. Проблем је на другој страни, која истиче своју наводну духовну и историјску супремацију над осталим помесним, пре свега словенским црквама. Но Византије нема већ 500 година.

Русија је до комунизма играла ону историјску улогу коју је Византија имала за својих 1.000 година постојања – православна империја као стуб одбране православног хришћанства и православних народа. Обе империје одавно не постоје. Русија није више ни приближно толико моћна како је била пре комунизма. Цела њена економија је на нивоу града Њујорка, а политички утицај значајно ограничен. Русија је и даље војна суперсила и једино јој то колико-толико гарантује опстанак, те је у стању да се избори и за сопствени верски идентитет. Грчко православље је после пропасти Руске империје потражило заштиту у моћном англосаксонском свету, прво у Британији а потом у Америци. Данас је Пентагон главни „заштитник“ грчког православља. То је уједно и узрок сукоба на релацији Москва–Цариград. Политика Пентагона према православној цркви је оријентисана на одвајање осталих помесних цркава од утицаја Руске цркве. Било да је тај утицај реалан или не, Пентагон просто не жели да се у православним НАТО државама осети и најмањи руски утицај. У ту сврху се подстиче неопапизам у православној цркви што је неприхватљиво за Руску цркву, која је уједно и највећа и чијих верника има далеко више него свих осталих православних помесних цркава скупа.

Патријарх Иринеј је добронамерно више пута покушао конструктивним саветима да утиче на Цариградску патријаршију да одустане од антируске политике која води у поделу православља, али је заузврат само добио понижавање. Наиме, Васељенска патријаршија је у писму којим се обратила Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију, поводом спекулација да постоји могућност да призна аутокефалност тзв. црногорске цркве, означила патријарха Иринеја као „србијанског патријарха“, односно „патријарха Србије“, сводећи целу Српску цркву искључиво на простор Србије. То би се могло протумачити као случајна омашка када се не би имало у виду да управо Васељенска патријаршија жели да стави сву православну дијаспору под своју контролу без обзира којој помесној цркви припадају верници. У случају Српске цркве, дијаспором би се могао прогласити цео ексјугословенски простор мимо Србије. Уосталом не би било први пут у историји да Грци из своје похлепе преузимају делове Српске цркве. За време турске окупације, по укидању Пећке патријаршије (чијем укидању су значајно допринели и грчки свештеници) половином српских црквених простора владали су Фанариоти (грчки епископи и свештеници који су свештеничку службу куповали од Турака и Цариградске патријаршије) а који су се односили према српском народу готово као Турци.

Одупрети се грчком црквеном експанзионизму иза кога стоје америчка Шеста флота, НАТО и Пентагон је заиста озбиљан изазов са Српску цркву. Простор за маневрисање је веома сужен као и о питању Косова. Повремено се можемо ослонити на Русију, повремено смо препуштени сами себи, али да нешто значајно променимо у тренутним геополитичким околностима не треба се надати. Но када бисмо се потпуно одрекли Русије и руске помоћи, тек тад не бисмо имали чему да се надамо. Тако је и црквена политика, попут државне, усмерена на вечито балансирање између Сциле и Харибде, само што уместо територијалних претензија дојучерашње „браће“ Албанаца имамо духовне претензије „браће“ Грка. Једни желе да овладају нашим земаљским Јерусалимом, а други желе да овладају нашим небеским Јерусалимом – душама српских верника.

ПАТРИЈАРСИ И КОСОВО Патријарх Павле је само једном у животу изашао на биралишта. То је било у случају референдума за потврђивање новог Устава, којим се Косово и Метохија, после мартовског погрома и самопроглашења независности, у преамбули дефинишу као неодвојиви део Србије. Патријарх Иринеј, као ученик свог претходника Павла, остао је доследан у борби за Косово и Метохију. Већ неколико дана након устоличења на трон српских првојерарха, Иринеј је у разговору с тадашњим председником Тадићем наметнуо тему Косова и Метохије. Буквално до последњих овоземаљских дана, патријарх Иринеј се борио за Косово, на све могуће начине, од говора у Уједињеним нацијама, залагањем за Косово код Руса, пре свега преко Руске цркве, до уручивања ордења функционерима власти и изјавама подршке властима у борби за очување Косова и Метохије, које фејсбук и твитер „мудраци“ неће никад бити способни да схвате. Најважнија је, свакако, Саборска одлука СПЦ из 2018. да су Косово и Метохија за Српску цркву неодвојиви део Србије и колевка српске државности и идентитета.

У РАЉАМА МЕДИЈА Слику о патријарху Иринеју креирали су медији у складу с дневнополитичким дешавањима. Неразумевање цркве и њене улоге у друштву од стране великог дела новинара, довело је до тога да се патријарх Иринеј гледа и приказује искључиво у кључу односа власти и опозиције. Црква је посматрана, не само од стране медија већ и од самих политичара, као још један политички актер у Србији и региону. Тај комунистички наратив и наслеђе односа према најстаријој српској националној институцији, који је требало да буде превазиђен након пада комунизма, озбиљно је нарушио однос цркве и друштва. Колико је тај наратив штетан по Србе, најочитије се огледа у томе што га најчешће рабе у региону, у Сарајеву, на Цетињу и у Загребу, управо они који никада неће гледати благонаклоно на Србе, Србију и СПЦ.

Последњи који се отворено наслањао на тај комунистички наратив о „злој Српској цркви“ и „великосрпском хегемонизму“ и цркви као продуженој руци власти из Београда био је Мило Ђукановић. Да не улазимо сад у блискост овог и усташког, готово идентичног, наратива о Србима и српским националним институцијама, довољно је напоменути да је патријарх Иринеј то препознао када је 2019. године, говорећи о Црној Гори, изјавио да је у њој „положај Срба као у време озлоглашене фашистичке НДХ“. Након ове изјаве био је критикован и од медија под контролом режима Мила Ђукановића, и у Београду од тзв. либералних медија и политичара. Колико је патријарх био далековид и у праву, видели смо убрзо након доношења фамозног антицрквеног закона у Црној Гори и Милове изјаве како је његов последњи задатак да створи аутокефалну црногорску цркву, после чега су уследиле литије и урушавање Ђукановићевог режима.

Друштвене мреже су савремена интерактивна глобална психијатрија. Најгласнији на тим мрежама су најмање писмени и најмање нормални. Да су друштвене мреже у Србији и региону биле развијене у време столовања патријарха Павла, као што су данас, од Светости његове не би остало ни „С“.

У старој глобалистичкој Римској империји хришћане су током забавног програма бацали лавовима у арене, а данас их развлаче и разапињу по друштвеним мрежама. Чак су и симболи за живот и смрт истоветни – лајк и дислајк. Данас се идеализује и романтизује време мучеништва првих хришћана. Њихова реалност је заправо била много суровија од онога што читамо у житијима светих. Римска империја је те ране хришћане прво дехуманизовала и ставила ван закона, па тек тако обесправљене и понижене убијала. Исто су то чиниле усташе и НДХ, прво дехуманизовали Србе, Јевреје и Роме, а потом извршили геноцид. На исти начин је и Трећи рајх прво дехуманизовао своје жртве. А тако је и западна медијска машинерија 1990-их прво дехуманизовала Србе а потом их бомбардовала.

На исти начин су се медији у региону и „домаћи“ „либерални медији“ обрачунали с патријархом српским Иринејом. На исти начин су стране службе помоћу корисних идиота с друштвених мрежа рашириле пропаганду против српског патријарха. Урушавање угледа српских националних институција је вековна пракса српских непријатеља. Данас, нажалост, уз помоћ друштвених мрежа имају додатну армију домаћих имбецила који им у томе свесрдно помажу.

ОСЛАЊАЊЕ НА РУСИЈУ Домаћим тзв. либералним круговима, малобројној али добро организованој и добро позиционираној (најпре у медијима и култури) групацији код патријарха Иринеја највише је засметао његов добар однос са челницима Руске цркве и државе. У настојањима да се коначно, након сто година труда и рада, заврши изградња Храма Светог Саве на Врачару, што је узео као своју свету обавезу, патријарх Иринеј се јесте ослонио на Русију. Ослањао се на Русију и о питању Косова и Метохије, пре свега на утицај Руске цркве на руско друштво и државу. За русофобе домаћих либералних кругова ово је био неопростив грех. Тешко да би то опростили и патријарху Павлу, на кога су се радо позивали приликом клеветања патријарха Иринеја. Позитивно сећање на патријарха Павла, аутошовинисти и русофоби су користили као оружје против патријарха Иринеја. Истог тог Иринеја који је био духовни наследник, ученик и пријатељ Павлов.

Приближавање Српске и Руске цркве одиграло се у оној мери у којој је дошло и до приближавања држава два народа. Није то, као што сматрају русофоби, корак ка настанку руске губерније на територији земље Србије, али јесте значајно бољи однос него што је био током деведесетих година 20. века када је Русија Србији уводила санкције. Ослањање на Русију није исто што и потпуно окретање к Русији. Српска црква се још труди да буде колико је то могуће неутрална о питању сукоба Москве и Цариграда, али поступци Цариграда је све више гурају ка Русији. Српска црква с патријархом Иринејом на челу није признала украјинске расколнике и то је једино праведно, на чему јој је Руска црква веома захвална. Но то Српска црква није учинила из интереса већ искључиво због правде. То никако не значи да ће у коначници Српска црква постати некаква руска филијала и изгубити свој духовни идентитет. Но дефинитивно захваљујући патријарху Иринеју неће се приклонити ни поклонити источном цариградском папи, иако су постојале и другачије тежње у Српској цркви, а и даље постоје.
Српска црква ће остати светосавска и косовскозаветна, баштинећи видовданску етику, „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“ и управо то је најзначајнији допринос блаженопочившег патријарха српског Иринеја Гавриловића – останак Српске цркве на светосавском путу.
Александар Вучић:
Храм српског заједништва

Његова светост, патријарх српски Иринеј, склопио је очи онако како је и живео. У миру, са собом, Богом, са Црквом и људима.

Тај живот је имао јасне циљеве: Бога, љубав и Србију. И не мање од тога, целокупан српски народ, ма где да живи. И његов Бог је био Бог разума, онај који прашта, који разуме, који воли. Бог свих нас, онај који не дели него спаја, онај који нас учи и који нас чува.
А његова Србија је била управо она коју је и сам стварао. Србија мира, Србија која разуме, Србија која окупља, која побеђује радом и мудрошћу, Србија која не уме и нема потребу да мрзи.
Храм Светог Саве, који је толико желео и завршио, јесте храм баш те и такве Србије. И градио га је, градећи све нас. Окупљао нас је, око њега, да бисмо били окупљени, у њему. Веровао је да његова величина није само у димензијама, у велелепности, у божанственом мозаику, него у заједништву које тај Свети храм симболизује, на које позива. На много начина, он је и био и овај наш храм. Саборни, мудри, пун милости и љубави. Пред њим, нашим духовним оцем, ми се нисмо делили. Пред њим није било зађевица, зависти, злобе и мржње. И умели смо да разумемо, исто колико је и он разумео. И да праштамо, колико је он праштао. Да волимо, све, онолико колико је он волео. Да верујемо, у Србију, заједничку, ништа мање него што је он веровао. И Српство које је стављао изнад свега.
Он је тај који је за овај храм рекао да је нова Света Софија, да ће бити најважније стециште православних верника у целом свету. Волео је Русију, председнику Путину био је бескрајно захвалан за подршку у изградњи овог храма и веровао у блискост наших народа.
Патријарх Иринеј је заслужан за обнову културе сећања. Он је био тај који нас је окупио, као прави светосавски духовни витез, око борбе и жртве нашег народа. Срамотили смо се годинама, ћутали о патњи нашег народа, чињенице због страха од политичких санкција сакривали од народа, од себе, док Иринеј, Његова светост, то није променио. Захваљујући њему, више него било коме другом, данас са поносом говоримо о јунацима са Кошара, они добијају своје улице, булеваре, споменике. Не стидимо их се, као што је то доскора било, већ се њиховим делом поносимо. Шест година већ има како са његовим благословом обележавамо НАТО агресију, не кампању, како су нам неки у аманет оставили, и не плашимо се да истину кажемо у лице целом свету, борећи се за мир и пријатељство и са оним народима који су у тој агресији учествовали. Патријарх Иринеј благословио је вечно сећање и свакогодишње одржавање заједничког помена Србије и Српске поводом страшног злочина почињеног над крајишким народом, над јуначним Србима Крајишницима. Зато сваке године уз сузе и бескрајну тугу обележавамо страдање нашег народа у „Олуји“.
Више од свега, обновио је дух јединства и заједништва српског народа. Србију и Српску није одвајао једну од друге.
Бринуо је и за судбину нашег народа у Црној Гори и са том бригом у рајско насеље отишао. Није прихватао, и о том питању је био бескомпромисан, поделу наших људи и нашег народа по авнојевским шавовима, иако је поштовао сваку од тако признатих, новостворених држава.
Ипак, највећа брига му је била Косово и Метохија. И ту, и о том питању, иако је део живота провео у Призрену, поступао је рационално и хладне главе, тражећи начине да сачувамо, или бар не признамо независност Косова, разумевајући тешку реалност и све историјске грешке које смо починили, али је веровао и у нарастајућу снагу српске државе и, понекад, помало и наивно, њену моћ да убеди свет да је за Косово и Метохију добро само правично и праведно решење.
Иринеј је био велики патријарх. Помирио је и ујединио подељену Цркву у Америци и изборио се за повратак одузете имовине. Успоставио је партнерски однос са државом говорећи да „држава треба да ради свој посао, а Црква свој“. Радећи тако јачали су и држава, и Црква, на срећу народа. Успоставио је дијалог са Ватиканом и убедио папу Фрању да Степинац није светац.
Он има са чим да изађе пред Светог Саву, светог кнеза Лазара и пред своје претходнике. А нама, и народу, и Цркви, биће потребно много мудрости да сачувамо оно што нам је оставио.
Последњи пут када смо се чули молио ме је да чувамо Косово и Републику Српску. Више нисмо разговарали, отишао је. Велики човек, наш патријарх Иринеј.
Патријарх московски и све Русије Кирил:
Поделио страдања с верницима

Са осећањем дубоке туге примио сам вест о упокојењу патријарха Иринеја. У име архипастира и пастира и монаштва Руске православне цркве изражавам дубоко саучешће. Бог је Цркви Светог Саве даривао дубокоумног патријарха. Испуњен искреном храброшћу и љубављу за људе новопросветљени патријарх се, не штедећи снагу, трудио да буде поред своје пастве. У последњи час свог земаљског живота је поделио страдања са оним верницима чији је живот прекинула страшна епидемија. Својим ауторитетом је учинио много за очување васељенског православља. Он је био велики пријатељ Руске православне цркве и више пута је говорио у прилог канонског православља у Украјини. Завршетак унутрашњег уређења Храма ући ће у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Нека господ Исус Христ упокоји душу новог слуге свога, вечна му и блага помен.

Из писма руског патријарха прочитао митрополит Иларион Алфејев

(ПЕЧАТ/ЖЕЉКО ИЊАЦ)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)