РАСКОРАК ОД ПРВОГ ДАНА: Догађаји у прошлом веку, од оснивања Југославије, који су уназадили Србију

КАМЕН темељац југословенске политичке кризе, која је експлодирала деведесетих година прошлога века распадом земље и грађанским ратом, налази се у два историјска догађаја који су јој претходили.

Фото приватна архива

Први је одлука о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а друга је у одлуци Другог заседања Авноја 1943. године о промени државног уређења у демократску заједницу равноправних народа, на основу чега је уставним уређењем Југославија подељена на шест република, са скривеном намером да каснијим распадом Југославије, оне постану самосталне државе.

Заједничка држава

НА КРАЈУ Првог светског рата, победничко српско руководство, са краљем Александром и Николом Пашићем на челу, располагало је двема основним опцијама за стварање државе на знатно већој територији од оне са којом је рат започет: државе Јужних Словена или само знатно увећане Србије.

Још за време рата, у крајевима Аустроугарске монархије у којима су живели Хрвати и Словенци, ојачале су идеје и покрети да се после завршетка рата прикључе Србији, да никако не остану у саставу Аустрије или Мађарске. О томе је више пута вођен разговор са представницима српске власти, које су биле склоне стварању велике државе Јужних Словена.

Принципи стварања заједничке државе прво су утврђени Нишком декларацијом, према којој је договорено стварање јединствене државе трију народа, а потом је Крфском декларацијом то потврђено и договорено да ће та заједничка држава бити краљевина са српским краљем на челу.

Постојала је и друга опција: да се формира држава на територијама где живе Срби, без Хрвата и Словенаца. Било је упозорења да Хрвати и Словенци не желе трајно да остану у заједничкој држави, да то сматрају само прелазном етапом за касније стварање сопствених самосталних држава. Српско руководство није уважавало нити поменуте предлоге, нити упозорења. Краљ Александар и Никола Пашић нису желели да одустану од стварања велике заједничке државе уједињењем свих Јужних Словена.

СРБИЈИ и Црној Гори, које су се касније ујединиле, предлагано је на Лондонској конференцији 1915. године да им се прикључе Срем и Бачка, пола Славоније (до Јасеновца), цела Босна и Херцеговина, пола Далмације, укључујући и Сплит. Пошто би то била Србија, а не држава Срба, Хрвата и Словенаца, она би од самог почетка постојања била лишена међунационалних трвења, која су је пратила од оснивања до пропасти.

Дана 1. децембра 1918. године, представници Хрвата, Словенаца и Срба из бивше Аустроугарске донели су одлуку, заједно са представницима Србије и Црне Горе, које су се непосредно пре тога ујединиле, о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, као краљевине са српским краљем на челу.

Овде су намерно употребљене речи Хрвати, Словенци и Срби који су живели на територији бивше Аустроугарске монархије, а не држава Хрвата, Словенаца и Срба, зато што таква држава о којој се често говори у литератури међународноправно никада није постојала. Нити ју је признала нека међународна институција, нити било која држава. С правног становишта, Србији је тада прикључена једна територија побеђене Аустроугарске монархије на којој су живели Хрвати, Словенци и Срби, који су изразили вољу да то учине.

Ова чињеница је важна јер су поједини квазиисторичари, као што је Фрањо Туђман, желели доказати да је Хрватска 1918. године имала своју државу која се ујединила са Србијом, што је неистина.

ВЕОМА брзо се показало да су оправдана упозорења која су упућивана Србији да Хрвати и Словенци не желе искрено заједничку државу, него да је њихова жеља да стварају услове за самосталне државе. Они су само тражили начин да се лише аустроугарског туторства, али им је крајњи циљ био стварање самосталних држава.

Већ 1923. године, када је требало изгласати први устав нове државе, представници Хрвата и Словенаца су бојкотовали заседање, а хрватски политички вођа Стјепан Радић објавио је паралелно текст устава Хрватске и затражио јавну дебату о њему. Пошто без Хрвата и Словенаца није било могуће постићи двотрећинску већину, која је била неопходна за усвајање устава, краљ Александар је учинио преседан и дао налог да се устав усвоји простом већином. Пошто су противречности и неслоге биле превелике и нерешиве, краљ Александар је 1929. године завео диктатуру и суспендовао поменути Устав. Убијен је 1934. године у Марсељу приликом званичне посете Француској.

Таква Југославија је од свог настанка опстајала у сталном сукобљавању између идеја Срба да је ојачају и идеја Хрвата и Словенаца да јачају своје аутономије. У таквим околностима Југославија је некако преживела до почетка Другог светског рата.

Краљ Александар, Никола Пашић, Тито, Фото приватна архива

Дрезденски конгрес

ЧЕТВРТИ конгрес Комунистичке партије Југославије одржан је од 6. до 12. новембра 1928. године у Дрездену. КПЈ је у то време била илегална партија и имала је свега 2.000 чланова, али будући да је у даљем току историјских догађаја на простору бивше Југославије заузимала све важнију улогу и да се у Народноослободилачкој борби наметнула као водећа политичка снага, морала је задобити значајно место и у овом тексту.

Први разлог за то биле су одлуке Дрезденског конгреса о будућности Југославије, о политици према југословенској држави, а нарочито према српском народу и његовој улози у југословенској заједници.

Други, изузетно важан разлог био је што је КПЈ у даљем току историјских догађаја преузела водећу позицију, како у ратним, тако и у мирнодопским условима и доследно се држала одлука Дрезденског конгреса, које су биле погубне за судбину заједничке државе Југославије, а посебно за српски народ који је био најзаслужнији што је та држава створена.

У Резолуцији о националном питању, коју је усвојио Конгрес, оцењено је да је настанак Југославије дело империјализма српског народа; да је под српску власт стављено више малих народа којима су одузета њихова национална права. Речено је да су под српску власт стављени, не само највећи део Словенаца и Хрвата, него и цела Црна Гора, део македонског народа, Бугара, Мађара, Албанаца и други.

НА КОНГРЕСУ је закључено да се Југославија налази пред револуцијом. Конгрес је потврдио право свих народа на самоопредељење и донео одлуку о стварању независних држава - Хрватске, Црне Горе, Словеније и Македоније, а мађарском и албанском народу потврдио право да се прикључе својим матичним државама.

Закључено је да КПЈ треба да стане на чело оружане борбе потлачених народа ради стварања њихових самосталних држава. Посебно је изражена солидарност са албанским народом на Косову, коме је пружена пуна подршка да се бори за своја национална права. Цео концепт борбе за растурање Југославије полазио је од тога да се ради о борби против српске хегемоније, која експлоатише и израбљује друге народе у Југославији, а као главни актери који то остварују и против којих се треба борити обележени су српска хегемонистичка буржоазија и њена војна монархија.

На Конгресу је изабрано ново политичко руководство. За генералног секретара је изабран Јован Малишић, за организационог секретара Ђуро Ђаковић.

Политика КПЈ утврђена на Дрезденском (четвртом) конгресу у односу на Југославију и у односу на српски народ остала је доследна идејама КПЈ до краја постојања Југославије, иако је вођена и спровођена под разним маскама братства и јединства и равноправности и држања народа у заблуди.

Анте Трумбић, Никола Пашић, Миленко Веснић и Иван Жолгхер, Фото приватна архива

Сплитски пленум

ДО САМОСТАЛНЕ државе свака југословенска нација доћи ће тако што ће прво добити своју републику, коју ће, на основу права на самоопредељење, када за то међународне прилике буду повољне, прогласити самосталном. Партија се томе неће противити. То је суштина одлуке Сплитског пленума.

После победе националсоцијализма у Немачкој 1933. године, учињен је у целом европском комунистичком покрету заокрет у политици од револуционарног рушења капитализма ка стварању широког фронта отпора фашизму, као главној наступајућој опасности.

Слично се догодило и у Комунистичкој партији Југославије, која је у претходним годинама краљевске диктатуре радила илегално и била знатно ослабљена. На Пленуму ЦК КПЈ одржаном августа 1935. године у Сплиту, одлучено је да се метод борбе Партије за њене циљеве, пре свега за оне које је поставио IV Конгрес, али и нове који се у међувремену намећу, прилагоди новим историјским околностима, укључењем у Народни фронт општег отпора надирућем нацизму и фашизму, као највећој опасности.

Оцењено је да је политика растурања Југославије, на мале националне државе, у новим историјским околностима била рискантна и да би могла довести до тога да те мале државе постану лак плен њихових територијалних аспираната. На тај начин се не би могло остварити решење националног питања по жељи КПЈ.

ОДЛУЧЕНО је да се решење националног питања промени тако, да се Југославија федерализује, да свака нација добије своју републику, са правом на самоопредељење и отцепљење, када за то буду постојале међународне прилике. Када такве прилике настану, КПЈ се неће томе противити. На овај начин се политички циљеви стварања самосталних националних држава не угрожавају него се постављају на реалнију основу. Одабран је дужи али реалнији пут до њихових остварења. Живот је показао да је тај пут био и реализован.

Одмах се приступило организовању националних комунистичких партија, као гаранције да ће донете одлуке бити спровођене у живот. Већ 1937. године основане су националне комунистичке партије Словеније и Хрватске, као и за Косово и Метохију, три најжешћа претендента за самосталност када се буду указале повољне међународне прилике. Оне су оснивале своје организације по територијама онако како су желеле да им се простире држава када је буду стекле. Биле су релативно независне од ЦК КПЈ, иако су формално њему биле подређене. Хрватска је свој посед проширила на Срем, Славонију и Барању, на целу Далмацију и на пола Босне и Херцеговине до реке Босне и Неретве, упркос томе што је став ЦК КПЈ био да се Босна не може делити.

КП са Косова и Метохије од почетка је била директно повезана са ЦК КПЈ, што говори о чврстој намери одвајања ове покрајине од Србије и припајања Албанији.

ПРЕМА схватању руководства КПЈ, тада није било потребно да се оснује национална партијска организација Срба, зато што се Срби нису осећали угрожено од других народа и што њихова класна борба није имала карактер борбе за национално ослобођење. Нема сумње да се радило о једном облику дискриминације и неравноправности која је злоупотребљена како се Србима не би дала могућност да изражавају заједничке ставове о кључним одлукама. Та чињеница је омогућавала другим партијама да своју организацију шире и на територије које су српске, са намером да их и задрже. Границе су касније биле углавном тако и постављане.

Други конгрес у Вуковару 1920. године, Фото приватна архива

Окупација Југославије

КАПИТУЛАЦИЈА Југославије и немачком окупацијом за српски народ је настала изузетно тешка политичка ситуација. Одмах је било јасно да од Југославије више нема ништа. Она је распарчана у складу са интересима окупатора и његових савезника, а за Србе је најзначајнија нова чињеница била стварање Независне Државе Хрватске (НДХ) на простору од Земуна и Дрине до Јадранског мора, на коме је живео велики део српског народа. Хрвати, који су цвећем на улицама дочекали и поздрављали долазак немачке окупаторске војске, као верни Хитлерови савезници добили су државну самосталност коју су вековима прижељкивали, али и започели етничко чишћење масовним убијањем Срба, слично као што су нацисти чинили са Јеврејима.

За српски народ одједном су се појавила два велика непријатеља: нацистички окупатор и још опаснији, усташки непријатељ, који је у свом националном програму имао геноцид над српским народом и практично га спроводио. За свако иоле зрело национално политичко вођство морала су бити дефинисана поменута два национална непријатеља и сва национална енергија, отпор и борба за опстанак морала је бити усмерена на одбрану од њих.

У тој новонасталој ситуацији било је апсолутно прикладно да се одмах редефинише државни однос према Хрватима и да се као национални циљ постави не само одбрана српског народа од геноцида него и одбрана територија на којима он вековима живи. Ратни расплет је требало да исправи грешку начињену 1918. године, да се схвати с ким се може а с ким се не може живети у заједничкој држави.

МЕЂУТИМ, српски народ није имао политичко вођство способно да га поведе правим путем. Неспособна југословенска влада, мада она и није била српска, негде је тумарала у избеглиштву. Генерал Дража Михаиловић, који је остао у земљи, није имао политичка овлашћења, он је радио по налогу владе и морао је да чека расплет сукоба великих сила.

Јосип Броз је од српског народа сакрио чињенице о масовним злочинима усташа над Србима да не би видели свог најопаснијег непријатеља. Скривајући усташке злочине, у први план је истурен великосрпски национализам као главна опасност по Југославију. Српски народ је трагично, али успешно, заокренут од борбе против стварних непријатеља, на борбу против самога себе, што се на крају завршило распадом Југославије и Србијом као највећим губитником.

Таква злоупотреба целог једног народа, српског, и историјски заокрет ка циљевима и интересима на његову штету, могао се догодити само зато што овај народ није имао политичко вођство способно да сагледа реалност, дефинише праве националне циљеве и ради на њиховом остварењу. Из канџи у које је српски народ, заблудом и преваром, упао 1941. није могао да се извуче до распада Југославије.

Злочини усташа

ОНО што се догодило у НДХ у време Другог светског рата увелико потврђује сва наша убеђења да је стварање заједничке државе са Хрватима била, не само политичка грешка, него и трагедија за српски народ. Усташка НДХ окомила се на српски народ у Хрватској горе и више него што се Немачка била окомила на Јевреје и починила је теже злочине него Немачка у логорима које је правила по Европи.

Много су монструознији и тежи били злочини усташа над Србима него Немаца над Србима и другима у осталом делу Југославије. Немци су за једног убијеног немачког војника стрељали сто Срба, а у НДХ су Срби убијани само зато што су Срби и то без обзира на узраст, од деце до стараца. Eтничко чишћење била je одлука власти НДХ и за то никада није добијена наредба од Немаца.

У Хрватској су усташе спровеле програм геноцида и етничког чишћења на најбруталнији начин, пре свега у највећем логору Јасеновац, у коме је убијено преко 600.000 Срба, Јевреја и Рома. Мимо овог стратишта Срби су масовно живи бацани у јаме, у којима су мученички умирали, паљени живи у црквама...

ЈОСИП Броз никада није ступио у конфликт са усташама због оваквог односа према Србима.

Нити је икада покушао да ослободи заробљене у логору Јасеновац. Нити је икада посетио Јасеновац после рата. Ваљда би морао да осуди злочинце, а није могао јер му је партија у међувремену сарађивала са Павелићем. У послератном периоду, уместо да је тај највећи злочин стављен на прво место политичких одговорности, да бисмо једни другима могли бар у будућности да верујемо, заташкан је као да није ни постојао, да не би реметио братство и јединство. Уместо одговорности за почињене злочине, у Хрватској је годинама јачало антисрпско расположење, па је различитим теоријама умањиван почињени злочин, од тога да је у Јасеновцу побијено далеко мање људи, до тога да то и није био најстрашнији концентрациони логор смрти него нека врста радног кампа или склониште за грађане.

Етничко чишћење српског народа у Хрватској настављено је и у току грађанског рата деведесетих година прошлога века. Само у току хрватске офанзиве "Олуја" прогнано је око 250.000 Срба и узурпирана им је имовина. Европа то није ни приметила. Ускоро је примила Хрватску у чланство Европске заједнице.

Хрватска је доказала да је геноцидна држава, а Европа да јој то не смета.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације