ПРАВА ИСТИНА О ПОЛОЖАЈУ СРБА: У Меморандуму први пут је констатована неодржива национална политика у заједничкој држави

Раде Драговић

30. 10. 2020. у 17:13

ПРАВА ИСТИНА О ПОЛОЖАЈУ СРБА: У Меморандуму први пут је констатована неодржива национална политика у заједничкој држави

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

ЈУГОСЛАВИЈА је Уставом из 1974. постала лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској.

То наводи на помисао да јој прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла определити и дефинисати свој национални интерес, што би морало бити пре преиспитивања Устава. Наравно, Србија не би смела заузети пасиван став, ишчекујући само шта ће други рећи, као што је до сада много пута чинила".

Овај, један од многих "антиреволуционарних" и "антидржавних" закључака Меморандума САНУ данас делује сасвим логично и на месту. У годинама које су за нама, међутим, управо овај параграф контроверзног текста био је крунски доказ одговорности Србије за разбијање Југославије и потврда да је врх српских интелектуалаца 1986. године приступио изради програма који је олако и политички опортуно најчешће називан "платформом српског национализма".

Документ који је сачинила група академика већ првог дана по објављивању постао је предмет осуде, а критике нису јењавале ни следећих 30 година. Апсурд своје врсте јесте да су само ретки критичари Меморандум прочитали, а још мањи број њих га је разумео. Он је био својеврсни и вероватно једини пресек југословенског друштва, његове реалности и антиципација неславне будућности. Писан је без дилеме са српске тачке гледишта, али са универзалним порукама које су се тицале Југославије у целини.

Меморандум садржи 73 странице текста, од чега је половина посвећена кризи југословенске привреде и друштва, док је други део насловљен са "Положај Србије и српског народа". Девет тачака овог за многе апокрифног документа садржи мноштво критика тадашњег стања, велики број аргумената и доказа, али и местимичне недоследности и контрадикторности, које се могу приписати прекинутој процедури његове редакције.

Љубомир Тадић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Већ на самом почетку Меморандум констатује да "привредна криза траје већ пет година, а излаз из ње није ни на видику", али се и наглашава да је он могућ само уз "темељне промене у привредном и политичком систему". Он доноси осуду договорне економије, која је имала снагу догме у СФРЈ.

"Економске и друштвене санкције за погрешна улагања нису постојале. Политичари су остајали у сенци, иако су кључно утицали на инвестиционе одлуке. Промашаји у привредном развоју и систему, материјализовани у опадању укупне продуктивности привреде (рада и капитала) основни су узрок кризе југословенске привреде", истичу писци Меморандума.

ПOЛИТИЧКИМ и привредним факторима замера се на потпуно погрешној економској филозофији. Резултат тога је појава низа симптома који указују на озбиљну болест југословенске привреде. То су пре свега недостатак рентабилности, изостанак економских санкција за лоше пословање (принцип осведочен последњих деценија СФРЈ и у народу дефинисан као начело "радио, не радио, свира ти радио"), привредни паразитизам, немотивисани радници, повлађивање нераду, материјалне привилегије владајућих слојева...

Аутори Меморандума, први пут неувијено и бритким језиком изричу смртну пресуду југословенском политичко-привредном експерименту званом самоуправљање.

"Разлог је једноставан - наметнуто је вољом политичких вођа, којима не представља тешкоћу да му повећају или смање утицај или да унутар њега остваре контролу. Самоуправљање је потиснуто шездесетих година и ту је зачетак многих наших невоља. Оно реално не постоји на глобалном друштвеном нивоу, а никад није ни изграђено као целовит демократски систем. Због тога је оно само улепшавајући принцип, а не подлога друштва. У нашем систему нема правог плана ни тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања."

Прва, права и највећа мета критика академика који су радили на Меморандуму јесте државна концепција Устава из 1974, који је практично увео конфедерално уређење. Конфедерални принцип да је за сваку одлуку потребна претходна сагласност сваке републике и покрајине, Југославију је довело у стање парализе и одумирања.

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Уставна поставка омогућила је деловима СФРЈ, који су добили елементе државности, да гледају своја посла и да ослобођени стега централне власти задовољавају сопствене интересе. Трн у оку интелектуалној јавности тога времена био је паритетан састав Председништва СФРЈ, као и свих других највиших органа. У Меморандуму се констатује и апсурд тога времена да републички и покрајински устави не морају да буду усаглашени са савезним, већ не смеју само бити њему супротни. Нису постојали механизми, чак и ако је супротност евидентна, а предност је у сваком случају давана републичком уставу.

"Политички систем Југославије све је више противречан, дисфункционалан и скуп. Он предвиђа механизме власти на три нивоа, омогућавајући силно нарастање бирократије и издатака за општу потрошњу. Било да је реч о политичким, било економским питањима, систем може да послужи као школски пример неефикасности. Одлучивање тече толико споро да и када се донесу праве мере, због кашњења имају половичан учинак. Због сукоба учесника у одлучивању долази до потпуне блокаде не само на нивоу федерације. Србија пуних десет година, тако, не успева да донесе републичке законе."

ГРУПА од 16 академика предвођених Антонијем Исаковићем, који су чинили Радну групу за писање Меморандума, поред Устава из 1974, упрла је прстом и у Тита и Кардеља, Коминтерну, Савез комуниста, самоуправљање... Први пут у послератној историји отворено је питање будућности Срба и њиховог права на избор. Тиме су починили јерес, преко које тадашњи идеолошко-политички поредак и његов естаблишмент није могао да пређе.

Академици су у својој јеретичкој делатности отишли и корак даље. Иако са позиција званичног комунизма и устројства социјалистичке Југославије, затражили су редефинисану Југославију, коју су замислили као државу која би у своје устројство уградила и поједина искуства западних демократија.

Највећи одијум власти, ипак, изазвао је део нацрта Меморандума посвећен положају српског народа.

"Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, Србе притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја привреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Косову, појавили су се на политичкој сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и експлозивном. Ова три мучна питања, која произлазе из дугорочне политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само српски народ, већ и стабилност читаве Југославије", једно је од кључних полазишта меморандумског нацрта.

Избори у САНУ, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Под академским скенером нашло се и само рођење друге Југославије, као и улога очева њене идеологије и поретка. Чланови САНУ довели су у везу економску и политичку подређеност Србије од првих дана федерације. Указали су и на чињеницу да су Словенци и Хрвати још пре рата основали своје комунистичке партије и тако остварили већи утицај и у ЦК. Њихови политички лидери, како тврде академици, постали су арбитри у свим политичким питањима током и после рата. Ову осовину пре свих чинили су Тито и Кардељ, који су по својој вољи кројили политички врх Југославије.

Као један од кључних аргумената у Меморандуму наводи се и чињеница да Србија није на адекватан начин била представљена ни на Другом заседању Авноја. Академици указују на то да су за скуп у Јајцу бирани већници из српских војних јединица и чланова Врховног штаба који су се затекли на територији БиХ, за разлику од већника других република. Они су на заседање дошли са својих територија и из националних политичких организација са већ дефинисаним ставовима и програмима.

"У таквим условима, а под сталним оптужбама да је угњетачки, унитаристички, централистички, пандурски, српски народ није могао постићи равноправност у Југославији, за чије је стварање поднео највеће жртве", наведено је у документу САНУ.

ДРУГОРАЗРЕДНИ положај Срба у авнојевској Југославији чланови Радне групе за израду Меморандума објашњавају, између осталог, и начином на који је Комунистичка партија сагледавала међународне односе између Првог и Другог светског рата. Главни креатор начина посматрања овог питања била је Коминтерна, "која је у напорима да оствари своје стратешке и тактичке замисли на међународном плану тежила разбијању Југославије".

"Српском народу наметнуто је осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован положај између два рата, да се пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије", истакли су чланови САНУ.

Овакви ставови садржани у тексту који је, не без утицаја безбедносних кругова, изнет на светло дана изазвали су праву лавину тадашњег режима на Академију и академике, а посебно оне који су оцењени као писци овог текста.

Нема сумње ни да би проскрибовани текст САНУ остао без много убојитих тврдњи и анализа, да је његово доношење окончано по предвиђеној процедури. На ову чињеницу указивали су и сами академици, бранећи се од офанзиве тадашње комунистичке власти, која се свом силом обрушила на ауторе текста.

У склопу "отклањања штетних последица" од академика је затражена и промена руководства САНУ, као начин да се ствари врате у природни ток, а поједини апаратчици захтевали су и - хапшење. Ванредна скупштина Академије одржана 18. децембра 1985, међутим, донела је потпуно другачији исход.

Крајем септембра 1986. против САНУ се окренуло све што је у Југославији могло да заседа и да се огласи саопштењем - од Централног комитета до синдиката и радничких савета у најмањим предузећима. Падале су тешке оптужбе: да је Академија легло националиста и да руши Југославију, да негује антифашизам, да манипулише грађанима, потпирује братоубилачки рат и крвопролиће...

Са књижевних сусрета "Зија Диздаревић" у Фојници, како преноси "Политика" од 27. септембра, чувени песник Оскар Давичо поручује:

"САНУ није научна и уметничка установа, него - легло шовинизма. То кажем јавно мислећи на Антонија Исаковића и његово друштво. Ко су њима уосталом прави представници Србије?

Да ли су то дражиновци, љотићевци...", пита се Давичо.

Иако у жестокој осуди ставова наведених у деловима Меморандума предњачи руководство Србије, критике стижу и из покрајина и других република. Ставовима САНУ објашњавају се тамошње немиле ситуације и подупиру супротне, полускривене тезе.

НАЦИОНАЛИЗАМ ДОЛАЗИ ОДОЗГО

ЈЕДАН од кључних проблема југословенског друштва за ауторе Меморандума био је национализам. За разлику од званичног естаблишмента, академици су без задршке навели да је "национализам стваран одозго, као и да су његови иницијатори политички људи. САНУ је његове корене видела у идеологији Коминтерне и националној политици КПЈ пре Другог светског рата. Саставни део те политике био је реваншизам према српском народу као угњетачкој нацији, који је произвео далекосежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, привредни систем...

Азем Власи, председник Председништва ЦК СК Косова, Меморандумом тако правда албански ирендентизам, који се у том тренутку пуним жаром разбуктава већ четири године и њиме објашњава масовно неалбанско напуштање Косова и Метохије:

"На подстицање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије утиче и српски национализам ширењем неверице у процес стабилизације стања на Косову. Он то чини и ширењем пропаганде да се не може живети са Албанцима и да је за Србе једини спас у националном окупљању."

ОБРИСЕ је тако добијао принцип, који ће се касније месецима успешно примењивати, посебно у Србији - свака идеја која је изложена у Меморандуму аутоматски постаје идеолошки неприхватљива. Овакав приступ довео је до тога да је режим сваку нову идеју најпре тражио у тексту САНУ. Уколико би макар њене трагове пронашао у омраженом документу она би, ма колико да је смислена и оправдана, бивала одбачена без дискусије и аргументације.

УЛАЗНИЦЕ ЗА ПОЛИТИКУ

ПО објављивању Меморандума, и у САНУ је настала велика пометња, посебно међу академицима који су били на линији државе и Партије, иако са реалношћу није имала много везе.

Угледни академик, историчар Васо Чубриловић, у интервјуу НИН-у критиковао је своје колеге академике оптужујући их да користе науку као улазницу за политику.

"Последњих година у САНУ, код неких њених чланова, све више расте тежња да се укључе у сложене расправе о проблемима југословенске заједнице, и то превасходно на један не нарочито научни начин. По садржају, методологији, стилу и речнику, Меморандум, нажалост, више личи на политичку, а мање на научну критику, а његови аутори подлегли су више сећању него научном па и политичком резоновању", рекао је Чубриловић у интервју НИН-у.

Потпредседник САНУ Дејан Медаковић, увидевши да се Меморандум користи као оправдање за туђе национализме и антидржавне делатности, посебно на Косову, у очају записује:

"Шта све неће измислити у пакленом обрачуну са овим бедним остацима Срба на Косову, који су криви што су још живи. Тако се најтачније може одредити њихов положај. А на све то долази немоћ српских политичара да заштите основна људска права и њихово пристајање на општу парализу. Они већ деценијама пристају да живе од некакве милости албанских колега. Било је потребе да овој прљавој игри пруже алиби, и они су то и учинили", пише Медаковић у својим мемоарима.

Академици су као вође кампање против САНУ без превише потешкоћа лоцирали круг људи из сфере политике и медија, у чијем центру се налазио први човек Србије Иван Стамболић и његова десна рука Драгиша Павловић. Они су отворено сматрали да је Академија одступила од науке и брутално ступила на терен политике. Меморандумом и скенирањем стања и проблема, према њиховом мишљењу, академици су злоупотребили проблеме у држави да промовишу своје циљеве базиране на национализму и пребијању старих дугова.

НЕРАЗУМНИ КОНФЕДЕРАЛИЗАМ

АУТОРИ Меморандума САНУ нису једини који су критиковали последице конфедералног уређења СФРЈ по Уставу из 1974. Чињеница да је федеративна Југославија замењена савезом шест република и две покрајине, са готово свим елементима државности, и да је практично нестала, није промакла ни новинару Александру Тијанићу који у "Недељној Далмацији" 1985. године жовијално констатује:

"Штампа је пренела на сав глас једну од највећих глупости овог времена. Објављено је, наиме, да је Синан Хасани, колективни председник Југославије, дошао у посету Београду.

За мене је то најбољи доказ да Југославија нема своју територију, јер ништа није преостало после поделе на републике и покрајине."

Тадашњи државни и партијски врх, огрезао у догматизам и склон обилном коришћењу медијско-полицијског апарата, није имао милости. Меморандуму и његовим закључцима супротстављао се са становишта догми комунизма и радничког самоуправљања, који су се неумитно ближили свом крају.

ЈУГОСЛАВИЈА КАО УМОРНО КЉУСЕ

СРПСКИ академски кругови и пре Меморандума су слали упозоравајуће поруке о стању у Југославији, али они ни приближно нису имали одјек какав је добио текст САНУ 1986. године.

- Наша Југославија, и њена привреда изгледа као уморно кљусе, унезверено и уплашено. Оно је шугаво, рањиво и сакато, јер је испуштено из руку и тако забасало негде, заглибило се под теретом који није у стању да издржи, па сада не може ни напред ни назад. Како да га извучемо, растеретимо, спасемо и њега и онај драгоцени товар који смо из једног погубног, геноцидног рата извукли као праву тековину револуције. Дошли смо до дувара, то знају сви, а не признају само они који су најодговорнији за свршени чин пред који су нас ставили, не од јуче - говор је Антонија Исаковића из 1984. године. Његов говор на једној од партијских седница није прошао непримећено у круговима догматског режима, али пуни капацитет греха, међутим, његове речи досегнуће две године касније, по објављивању меморандумског текста.

Исаковић се, као председник Радне групе за израду овог акта, нашао као прва мета критика власти. Његова смена убрзо по избијању афере постала је главни захтев власти и пут за диференцијацију Академије.

О томе сликовито говори осврт на текст академика из књиге "Олако обећана брзина" Драгише Павловића, који је 1986. године био члан Председништва ЦК СК Србије.

"Просечност против чијег духа се боре академици очигледно доминира и једним радним телом САНУ. А можда она и није случајна. Можда наука и није била у првом плану већ сасвим одређена врста политичког ангажмана, коме се у темељу налазе етатизам и елитизам - давно одбачени концепти. Улогу 'националног вође' и 'избавитеља' по њима требало би да преузме умна и духовна елита с циљем да 'српски народ ослободи пројугословенских заблуда'. У том самоотрежњењу Срба очигледно нема места ни за радничку класу нити за њену партију - Савез комуниста", пише Павловић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

profesor baltazar

07.11.2020. 18:54

procitao sam memorandum sanu i mogu da nadjem odredjene ispravne poglede na jugoslovensko drustvo u to vreme. jugoslavije nema i nikada vise nece je biti! preostala je samo analiza. medjutim, ne mogu, a da ne vidim da nigde uvazena gospoda akademici ne rade analizu cinjenice zasto se srpski narod u obe jugoslavije dozivljava kao "okupacijska vojska", kao ugnjetacki, unitaristicki i centralisticki, jesmo li obavili analizu 1918.? pustimo avnoj i samoupravljanje, srbe niti jedan narod bivse jugoslavije ne zeli za sagovornike, idemo otvoreno da razmisljamo i da trazimo uzroke posledica, a ne samo da ukazujemo na posledice!