ЗЕМЉОТРЕС У УЗДРМАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: Дело академика 1986. постало је политичко-медијска афера

Раде Драговић

29. 10. 2020. у 17:13

ЗЕМЉОТРЕС У УЗДРМАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: Дело академика 1986. постало је политичко-медијска афера

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

ПУНЕ 34 године прошле су од једне од највећих политичких афера у некадашњој Југославији - случаја "Меморандума САНУ".

Иако се овом документу данас неретко приписује митски значај, чињеница је да је објављивање овог акта изазвало дотад незабележени потрес у домаћој, па и међународној јавности. Више од три деценије не престају полемике о карактеру овог акта, а још и више - околностима које су довеле до њега и последицама које ће произвести.

"Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби изазивају дубоку кризу у нашој земљи. Она је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак. Објективно испитивање стварности допушта могућност да се криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице", речи су из Меморандума које су гутане и препричаване с јесени 1986. године широм Југославије.

Документ који је под велом мистерије изнет из здања у Кнез Михаиловој 35 од првог дана проглашен је "планом разбијања Југославије", "програмом 'велике Србије'", "платформом "великосрпског национализма"... То се до данас није променило.

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Да је социјалистичка Југославија у толико дубокој кризи да би могла и да се распадне 1986, пре тачно три деценије, свакако није било згодно рећи, нити написати, иако се круг оних који су постајали тога свесни све више ширио. Од Титове смрти, који је Југословене заклео да чувају братство и јединство прошло је једва шест година. То је, међутим, било довољно да држава посустане, а њено све слабије и несложније руководство огрезне у бирократију, догму и голу фразу. Затваране су очи пред очигледним проблемима - економским суновратом, падом животног стандарда, дуговима, нефункционалним државним органима, гломазном администрацијом. Упркос томе, систем се бранио, понајвише репресијом и гушењем слободног и отвореног дијалога.

У ТАКВОЈ атмосфери појава Меморандума САНУ изазвала је прави земљотрес у иначе политички трусној Југославији. Епицентар незапамћеног потреса био је у делу текста касније означаваног као - српско питање.

"Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. САНУ се сматра обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања, са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа. Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од кључних питања југословенске стварности. У та питања се, нажалост, мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуелизован тежак положај српског народа", наведено је на самом почетку Меморандума.

Иван Стамболић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Отварањем овог питања његови писци навукли су на себе све смртне грехове тадашњег система. Оптужени су за национализам, политикантство, братоубилаштво, реакцију...

У Меморандуму су сви нашли по нешто: Срби, све незадовољнији Југославијом, приступали су му као регистру проблема и сигналу да ће ствари коначно доћи на своје место.

Екстремним Хрватима, већ јасно опредељеним за излазак из Југославије, Меморандум је био згодан као повод за контраофанзиву и пребацивање одговорности за разбијање Југославије на српски народ. Комунистичко руководство Србије, на челу са Иваном Стамболићем, појаву Меморандума искористило је за доказивање своје правоверности и доследности.

Документ овако "широке потрошње" био је осуђен на прогон и свеопшту осуду. Али и карму бунта, промене, корака у нешто ново и неизвесно. Академијин "текст кога нема" нагло се ширио и умножавао.

МЕМОРАНДУМ је на светло дана изашао преко два текста објављена 24. и 25. септембра 1986. године на страницама "Вечерњих новости". Први чланак који је донео изводе из још увек незавршеног текста академика носио је наслов "Понуда безнађа", док је његов наставак објављен сутрадан био насловљен са "И Авној је лажиран". Оба текста, интонирана веома лично, коментаторски, потписао је тадашњи новинар и уредник "Новости", недавно преминули, Александар Ђукановић.

Ова два чланка изазвала су буру у југословенској јавности и полемику на страницама нашег листа која је утихнула тек крајем 1987. године.

Незавршено дело српских академика у форми забрањеног воћа постало је омиљено штиво интелектуалних кругова, али и широких маса, подједнако заинтересованих за будућност државе.

Стане Доланц, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Сам Ђукановић није сакрио да је текстове написао на основу незавршене верзије Академијиног документа. Ауторима Меморандума замерио је да су написали националистички и антикомунистички програм, који "у новој форми и старим аргументима позива Србе на окуп". Због изнете суревњивости према Титу и Кардељу, академике Ђукановић пореди са Миланом Недићем, али и Шимом Ђоданом и "другим истакнутим маспоковцима".

"Два су барјака под којим његови аутори позивају на отварање очију. Један је национализам, а други држава. А све то заједно звучи на многим страницама као нови позив на братоубилаштво и ново проливање крви", пресуђује Ђукановић.

Одакле "Новостима" Меморандум - питање је које је обележило бурне септембарске дане на југословенској политичкој сцени. Олујни талас појачало је и писање београдске "Политике" и "Политике експрес", као и загребачког "Вјесника", чије су се редакције на прву лопту укључиле у потрагу за информацијама, коментарима, тумачењима... Уредништво "Новости", затечено првим одјецима и реакцијама, од које су најжешће стигле из Хрватске, на прву лопту се бранило да је рукопис могао да се нађе на више места у Београду, укључујући и Удружење књижевника Србије.

Познаваоци друштвених прилика осамдесетих година сећају се да су први примерци Меморандума почели да круже Београдом десетак дана пошто су његови изводи објављени у "Новостима". Ужи круг "правих људи" уз праву везу до гештетнер копије овог текста могао је да дође, између осталог, и у Француској 7, тачније у ресторану Клуба књижевника.

Постоје сведочења да су га продавали и колпортери који су држали омладинску и ревијалну штампу. Најчешће су то били "фалш" примерци - лоше копије или само поједини, махом нечитки, делови овог текста.

КО је из зграде Академије почетком септембра 1986. године изнео радни текст Меморандума и растурио га на улици - до данас није откривено. За ово питање везује се једна од више контроверзи које прате овај документ од првог дана његовог обелодањивања. Није до краја расветљена ни интрига одакле новинару Ђукановићу меморандумски текст.

Званична верзија, коју је лансирао тадашњи потпредседник САНУ Антоније Исаковић и која до данас ни на који начин није официјелно оповргнута, јесте да је Меморандум - украден. Пошто се, дакле, волшебно нашао у рукама новинара, његове тезе су извучене из контекста и на силу повезане.

Рад САНУ одвијао се под будним оком Државне безбедности, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

 

У средишту дилема о "провали" у САНУ нашао се новинар Ђукановић, јер је напала сумња да је лично украо овај документ, и то из стана никог другог до свога таста, академика Јована Ђорђевића, који је био члан комисије за његову израду.

По једној популарној верзији из тога времена, Ђукановић је до Меморандума дошао тако што га је запазио на тастовом радном столу. Рукопис је, како се тада наслућивало, самоиницијативно изнео, умножио и не питајући никога однео у редакцију, која га је сутрадан објавила.

Јован Ђорђевић, иначе, интелектуалац највишег реномеа, професор Правног факултета и један од најбољих стручњака за Уставно право, био је један од највиђенијих правника свог времена и главни сарадник Едварда Кардеља на југословенским уставним променама.

Ђорђевић је имао и своју ролу у настанку Меморандума, будући да је уз Добрицу Ћосића и Љубу Тадића био трећи члан "експертског тима", који је присуствовао последњем састанку радне групе за писање овог документа.

Ова прича, међутим, има и други ток, који јој даје обрисе сложеније политичке игре, која сеже до много виших нивоа одлучивања.

Према једној од верзија, ујдурму око Меморандума треба приписати Стипи Шувару, тадашњем високом функционеру ЦК СКЈ, познатом по партијској и идеолошкој будности. До њега су наводно стигли гласови да ће српски академици апострофирати неравноправни положај Срба у Хрватској, што ће после писања и објављивања "Беле књиге" - јединственог регистра свих јавно изражених мишљења српске интелигенције која су одступала од комунистичке идеологије, он схватити као директан удар на себе. Преко свезног ДБ-а и његове свемоћне руке рукопис је растурен и достављен медијима.

Постоји и верзија према којој је иза "цурења" Меморандума стајао други човек Академије - Антоније Луле Исаковић. Идеја је наводно била да се у јавност пусти незавршени текст, како би се испипало јавно мњење.

И даље постоји теза да су верзију о смишљеном објављивању текста у "Новостима" пустиле полицијске структуре како би скинуле одговорност са државе. Али истовремено је, наводно, Академији и њеном врху одговарало да Меморандум буде пуштен у јавност на илегалан начин, као незавршен документ. Тиме би елегантно биле избегнуте поделе и сукоби до којих би сигурно дошло у наредним фазама процедуре усвајања Меморандума као званичног документа.

Сам Ђукановић је за наш лист 2017. године изнео своју истину о овим бурним догађајима. Он је негирао да је текст украо од таста, нити да му је материјал дотурен из државне безбедности. Он је подсетио и да Академија није крила да припрема Меморандум, што годинама тврди академик Василије Крестић.

- Нацрт текста био је доступан кругу људи блиских академицима који су радили на писању. Од њих сам га и ја добио. Академик Ђорђевић, мој таст, никакве везе није имао са тим. Толико се на мене наљутио што сам објавио текстове, да три године нијсмо говорили - посведочио је Ђукановић.

Било како било, политичка Пандорина кутија је отворена.

Од првог дана објављивања Меморандум, иако формално непостојећи и незавршени документ, био је изложен беспоштедним критикама. Српски национализам уздигнут је у прворазредни државни проблем. У наредних неколико месеци друштвено-политички форуми (како се то тада говорило) утркивали су се ко ће са више јарости и пизме да осуди деловање академика. "Српски национализам", "шовинизам", "опортунизам", "повампирење четништва", "распиривање мржње", "политиканство" и "ненаучан приступ" и сличне етикете сипане су без задршке и дубљег промишљања.

ПРЕТЊЕ И КРИТИКЕ
НА СВИМ НИВОИМА

ПАРТИЈСКИ форуми, на свим нивоима, устали су против Меморандума, а без оптужби није прошао ни новинар који га је објавио.

Новинар Владан Динић, који је осамдесетих година био члан редакције "Вечерњих новости", присетио се атмосфере из партијске организације "Новости" која на најбољи начин описује атмосферу која је у Југославији владала поводом Меморандума.

Извесна Косара Гостенчик, иначе књиговођа, али партијски јасно позиционирана, тражила је главу Александра Ђукановића.

- Па добро, бре, Косара, шта треба да урадим - завапио је Ђукановић, уморан од изјашњавања и објашњавања.

- Ево ти отворен прозор па искочи напоље! Ето шта можеш да урадиш! - љутито му је одбрусила другарица Косара.

Прозор је, иначе, био на шестом спрату зграде "Борба".

Повика на Меморандум појавила се најпре у Хрватској, и то кроз неколико текстова у загребачком "Вјеснику". Речи се не бирају.

"Аутори Меморандума траже да нико не затвара очи пред оним што се збива у југословенској стварности. Али јавност и комунисти одавно затварају очи пред многим ковитлацима и вировима шовинизма и национализма који постоје, треба то отворено рећи, у Српској академији, у коју се улазило не само по научним и уметничким критеријумима", писао је "Вјесник".

"Полет" је у свом стилу био још жешћи и директнији:

"Након Меморандума уследиће по старом рецепту исприке, расправе, анализе и реакције. Крајње је време да писци оваквих памфлета изађу пред лице правде и народа. Овај најреакционарнији памфлет писан с великосрпских позиција повлачи и кривичну одговорност. Јер ако је наука ово што они нуде, тада њихова свест у овом случају не сеже даље од од оне четничких кољача."

Кампања против Меморандума, САНУ и академика уследила је из целокупне званичне државне и партијске структуре.

РЕДИГОВАНА САМО ПОЛОВИНА

КОМИСИЈА која је приступила писању Меморандума САНУ, као целовитог документа који је требало да укаже на проблеме у југословенском друштву, редиговала је мање од половине објављеног текста. Према наводима академика Василија Крестића и Косте Михаиловића, аутора књиге "Меморандум САНУ - одговори на критике", завршна редакција стигла је негде до 30. стране текста. Ове странице могу се сматрати "најзваничнијим" делом овог акта. У средишту одобреног материјала налази се анализа економске ситуације у Југославији, која је тих година иначе често анализирана на политичким и партијским форумима.

Објављивање његових извода у "Новостима" и ујдурма која је настала прекинула је даљи рад на Меморандуму, укључујући и завршно редиговање, које никада није настављено.

Академике је отворено напао и први човек Председништва Србије Иван Стамболић, иступајући на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године.

"Стара је шовинистичка брига за судбину српства са већ познатом формулом да су Срби победници у ратовима, а губитници у миру. Меморандум се осведочио да неколицини академика друштвене неприлике послуже као добре прилике да поред већ толико отворених фронтова отворе и свој фронт националистичке борбе за власт", рекао је Стамболић у Ректорату БУ.

УТИЦАЈ НА КАДРОВСКУ ПОЛИТИКУ

МОГУЋНОСТ утицаја на кадровску политику свакако је била моћно средство Тита, Кардеља и Бакарића у остваривању политичке доминације над Србијом. Ова тројка је себи олакшала посао тако што је институционализовала кључ за расподелу значајних функционерских места међу републикама. Независно од броја становника, све републике су имале право на исти број амбасадора, генерала, чланова врховних судова и других истакнутих функционера.

Његове речи, поједини критичари САНУ и заступници тезе о искључиво српској одговорности за догађаје који ће уследити и данас радо и често цитирају:

Антоније Исаковић, Јован Ђорђевић, Михајло Марковић, Стипе Шувар, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

 

"Меморандум би се мирне савести и много тачније могао насловити Ин мемориам за Србију, за Југославију, социјализам, самоуправљање, равноправност, братство и јединство. Сама позиција са које се приступило његовој изради обезвређује његову целину, јер Србију не види у Југославији, а Југославију не види од шовинистички замишљене Србије", био је изричит Стамболић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)