ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

Василије Крестић

28. 10. 2020. у 17:13

ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

КАДА су почели да размишљају о једном документу у коме би изложили своје виђење друштвене стварности, чланови САНУ су имали многа сазнања о величини и природи југословенске кризе.

Економска криза је 1985. године ушла у шесту годину, без изгледа да у кратком року буде превазиђена. О економским недаћама земље, САНУ је већ раније организовала неколико успелих научних скупова. Сугестије експерата, упућене властима, нису биле прихваћене јер су економске рационалности биле жртвоване политичким интересима и идеолошким предрасудама. Да невоља буде већа, и сама политика се нашла у дубокој кризи. Политичка структура земље показивала је све видљивије знаке сопственог распадања. Истрошене идеологије и организационо разорена, Комунистичка партија је све мање била способна да понуди адекватна решења за нарасле политичке проблеме. Устав из 1974. године, са конфедеративним одредбама, довео је до парализе система доношења одлуке. Парализа је била утолико већа што су сукоби интереса између република постали непремостиви.

ХРВАТИ ПРЕДСЕДНИЦИ ВЛАДА

ПОРЕД Тита, Кардеља и Бакарића, председник федералне владе је имао релативно највећи утицај на токове политичких, економских и других догађаја. У послератном периоду, Хрвати су готово монополисали ову изузетно важну политичку функцију. Тито је држао и Председништво Владе, од завршетка Другог светског рата до 1963. године, а поред њега до 1991. године још три Хрвата - Милка Планинц, Бранко Микулић и Анте Марковић заузимали су, сем последњег, тај положај са четворогодишњим мандатом. За 46 година, само у периоду 1963-1967, председник Владе је био Србин.

Ниједна значајна одлука која би давала изгледе за излазак из кризе није могла бити донета. Уставна криза се сама по себи отворила, а то је била прилика за Словенију и Хрватску, да инсистирањем на конфедерацији, формализују своје, већ јасно изражене сепаратистичке намере. Сепаратизам ових двеју република давао је политичкој кризи драматичне тонове. Економска криза и политичка парализа допринеле су повећању ионако великих социјалних и моралних невоља земље у којој је традиционално друштво брзо уступало место индустријском.

Добрица Ћосић и Василије Крестић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

КРИВЦИ СЕ ПРЕПОЗНАЈУ

ПОЛИТИЧКО руководство Србије лансирало је тврдњу да га је Меморандум затекао у тренутку када се нашло пред конкретним решењима којима је био циљ да издејствују "важне промене у Уставу и Закону о удруженом раду", када се ушло "у врло важну и осетљиву фазу решавања многих питања везаних за односе у Социјалистичкој Републици Србији на путу њеног успостављања као јединствене државне и друштвено-политичке заједнице"...

Другим речима, по званичном тумачењу, Академија и Меморандум имали су да понесу кривицу за све неуспехе српске политике. Кад је тако, једноставно, у САНУ пронађен главни кривац, српско руководство је сматрало да ће себе ослободити одговорности због неспособности, партијске послушности, државног слепила и недостатка елементарних патриотских осећања. Гнев јавности требало је усмерити на САНУ, а "добронамерном" српском руководству омогућити да и даље, у недоглед, ради на "организовању прогресивно оријентисаних снага у друштву на главним фронтовима борбе за излазак из кризе".

САГЛЕДАВАЈУЋИ све видове југословенске кризе, чланови САНУ су нарочито били забринути због малигне природе друштвених процеса. Већ 1985. године постало је јасно да ће такви процеси, ако се благовремено и са довољно одлучности не предузму адекватне мере, имати катастрофалан исход за читаву земљу. Но, то није била и једина велика брига. Као научна установа која је већ читав један век делила судбину свог народа, САНУ је тешко доживљавала подређен положај Србије у Југославији. Било да је реч о иницијативи за решавање виталних проблема политичког и економског система, било о супротстављању одлукама са којима се не слаже, утицај Србије је био занемарљив у центрима политичке моћи где су хрватски и словеначки лидери били неприкосновени арбитри у свим питањима.

Коста Михаиловић, Антоније Исаковић, Душан Kаназир, Драгиша Павловић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Иако највећа по пространству и броју становника, Србија је по одредбама Устава из 1974. године изгубила важне атрибуте државности. Опасност дезинтеграције није се надвила само над Југославијом већ и Србијом. Њене две аутономне покрајине, са стварним правима република, ограничавале су је у доношењу самосталних и за функционисање Републике делотворних одлука. Покрајине су чак ступале у коалицију са осталим републикама, због чега је Србија остајала редовно у мањини на савезном нивоу. Ова чудна појава се лако објашњава ако се зна за одлучујући утицај Тита - Хрвата и Кардеља - Словенца, на састав руководећих кадрова покрајина.

УПОЗОРЕЊЕ НА ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНУ КРИЗУ

СУКОБ између политичког руководства Србије и САНУ има зачетке у оцени мотива због којих је Меморандум писан. САНУ је намеравала да упозори највише органе Србије на озбиљност вишедимензионалне кризе и опасности које из ње могу произићи по политичку и економску стабилност Југославије, а нарочито по међунационалне односе. Да је политички врх Србије хтео то да разуме и да је био способан да уочи колико мишљење једне ауторитативне установе може помоћи у решавању кризе, он би, пре свега, допустио да се писање Меморандума нормално доврши.

САНУ би се на тај начин одужила својој научној савести и патриотској дужности, а држава би добила једну друштвену иницијативу која се могла показати корисном. Што догађаји нису пошли таквим током, разлоге не треба тражити само у недостатку политичке мудрости.

Дејан Медаковић у својој радној соби, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

ПОЛИТИЧКА немоћ Србије је искоришћена за притисак на два милиона Срба, или 25% укупног њиховог броја који су живели ван матичне републике. У оно време, важећа политичка парола "да свако треба да чисти пред својом кућом" реално је значила да се забрањује политичком врху Републике Србије, или било ком другом, интересовање за положај Срба у другим републикама. Републичка руководства су добила одрешене руке да се према Србима односе онако како су налагали сепаратни интереси већинске нације. У Хрватској је све веће размере добијао дух "хрватског државног и историјског права" на којем је почивала франковачко-усташка великохрватска искључивост према свему што је српско. Опробаним методама Срби у Хрватској су, једно за другим, губили национална, политичка, културна, верска, грађанска и људска права која су на тим просторима мукотрпно стицали током историје.

Милош Мацура, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Циљ тог снажног притиска био је, као и много пута раније, да се Срби одрекну своје нације и вере, а ако то не буду хтели, да се иселе са својих вековних станишта и тако Хрватску учине етнички чистом. Систематски обесправљивани на свим подручјима живота и јавне делатности, они су стварно, иако не и формално правно, били претварани од конститутивног народа у грађане другог реда.

Лидери новостворене муслиманске нације су се свесрдно трудили да од Босне и Херцеговине створе републику са доминацијом муслиманског становништва. Податак да је у раздобљу 1948-1991. ово становништво повећало свој удео у укупном становништву БиХ од 30,7 на 43,7% говори да су били на најбољем путу да у томе успеју. Поучени геноцидним искуством из Другог светског рата и могућношћу да се геноцид у критичном тренутку понови, као што се то, нажалост, и догодило, Срби су се исељавали из БиХ, утолико више што је у овој републици њихова друштвена дискриминација била све чешћа. Биланс тог исељавања је тужан. Од 44,3% у 1948. години удео Срба у БиХ је пао на 31,4% у 1991. години. Према томе, за само 43 године, Срби и Муслимани су разменили свој удео у укупном становништву Босне и Херцеговине, с тим што су први изгубили, а други задобили релативну већину.

НИ МЛАДА македонска нација није пропустила прилику да искористи инфериоран положај Срба, да према њима води асимилациону политику. Међутим, ништа тако убедљиво не показује трагичан положај Срба као над њима извршен геноцидни притисак Шиптара на Косову, дакле у оквиру матичне републике. Аутономију Косова, по одредбама Устава из 1974. године, Срби су доживљавали као повратак отоманске окупације. Некажњивост муслиманског становништва пред полицијом и судом за свакодневно шиканирање немуслиманског живља обновила се у многим својим, за европске прилике, несхватљивим видовима. Срби су били лишени не само националних и грађанских, већ и осталих људских права. Без судске или било које друге државне заштите они су у својим кућама и на имањима стално узнемиравани, физички нападани и убијани, жене су силоване, стока сакаћена, куће спаљиване, воћњаци сечени, бунари тровани итд. Шиканирање немуслиманског становништва било је најмоћније средство исламизације у прошлости, а на Косову најмоћније савремено средство притиска на Србе да се иселе и Шиптарима оставе етнички чисто Косово. Притисак Шиптара није остао без резултата. Срби су се масовно исељавали са Косова, што је у читавој нацији изазвало огромно незадовољство.

Релативно економско заостајање Србије било је, исто тако, један од разлога за велико незадовољство чланова САНУ. Званична политика морала је то заостајање да призна, али није успела да га адекватним мерама заустави.

Инфериоран положај Србије могао се лако уочити. Тежину тог положаја нису пропустили да помену и неки политичари, културни посленици других нација и националних мањина. Тако је македонски политички лидер Лазар Колишевски, јавно изразио своје неслагање са политиком "слаба Србија - јака Југославија". Ова синтагма недвосмислено указује да је према Србији свесно вођена дискриминациона политика. Словеначки политичар Стане Кавчич у књизи "Дневник и сећања", потврдио је постојање такве политике констатацијама да политика "слаба Србија - јака Југославија" доживљава слом. А фрустрацију српске интелигенције због положаја у коме се нашла изразила је припадница румунске националне мањине, књижевница Флорика Штефан, следећим речима: "Мислим да и политички и културни радници српске националности већ пате од комплекса неке предодређене кривице, па у том страху допуштају да се дисквалификују и оне акције и она дела, или пак само интенције које се у нормалним условима у сваком народу и свакој народности природно испољавају. Ја ту несношљиву атмосферу сплетки, подметања, оговарања и блаћења гледам са приличне дистанце и видим да се многе људске и стваралачке вредности без разлога обезвређују." Према томе, лош положај Срба и српског народа у Југославији није био плод уобразиље чланова САНУ, већ реалност коју су запазили и припадници осталих нација у Југославији.

Вишедимензионална криза Југославије и незавидан положај Србије изискивали су радикалне мере за промену постојећег стања. Савршено свесни тога, чланови САНУ су тежили променама у оквиру федеративне Југославије, сматрајући да се само у тако уређеној држави може постићи ефикасност и успоставити пуна равноправност република и нација. У том смислу, они су намеравали да упозоре званичне органе на широке размере кризе и то начином који више имплиците него експлиците указује на могућа решења. Академици нису имали илузију да ће једним упозорењем направити преокрет, али су били убеђени да ће њихов напор навести на размишљање и оне који ће се јавно супротставити. Међутим, колебали су се да ли да учине такав корак. Они су били свесни да њихова анализа и критика друштвене стварности у условима када је владајућа партија имала монопол у одлучивању и изграђивању јавног мњења, неће протећи без оштрог супротстављања, утолико оштријег што их свако критичко испитивање посредно подсећа на њихову одговорност за оно што су учинили или што су пропустили да учине. Но, осећајући се морално обавезним да се у критичком историјском тренутку огласе и помогну народу коме припадају, они су били спремни да сносе све последице свога чина.

Може изгледати парадоксално што је ову недоумицу било лакше разрешити, него недоумицу да ли би писање Меморандума било у складу са Статутом који налаже да се САНУ држи далеко од политике. О томе су вођене дуге расправе које нису довеле до пуне сагласности. Огромна већина академика је била мишљења да у условима снажно изражених дезинтеграционих процеса у читавој земљи и бесконачног одуговлачења да се Србија стави у равноправан положај са осталим републикама, један документ САНУ, донет у судбоносном тренутку за читаву земљу, не значи уплитање у дневну политику, већ одговорност коју САНУ као национална установа не сме избећи. Таквом филозофијом и таквим мотивима, академици су дошли на редовну Скупштину САНУ, маја 1985. године, на којој је требало да расправљају о целисходности писања Меморандума.

ЗАБРИНУТОСТ ЗА СТАЊЕ У ЗЕМЉИ

НА редовном заседању Скупштине САНУ, одржаном 23. маја 1985. године, више академика је са забринутошћу говорило о општој економској кризи у земљи и положају Србије у федерацији. Све што је речено било је крајње рационално и са дубоким уверењем да и САНУ треба да помогне општем напору друштва да нађе излаз из кризе. Тако је дошло и до конкретног предлога академика Ивана Максимовића, који је од Скупштине прихваћен, да се "у облику Меморандума истакну најактуелнији друштвени, политички, економски, социјални, научни и културни проблеми, и да се тај Меморандум упути свима онима који су одговорни за вођење јавних послова у Србији и Југославији".

ОДБОР ЗА ПРИПРЕМУ

ОДБОР за припрему Меморандума о актуелним друштвеним питањима" који су чинили следећи академици: Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић. Радом Комисије и Радне групе је оперативно руководио академик Антоније Исаковић. После усвајања синопсиса и разјашњења садржаја и карактера Меморандума, он је заказивао седнице онда када су били припремљени материјали о којима је требало расправљати. На неке од тих састанака су, поред чланова Комисије, позивани и академици Добрица Ћосић, Јован Ђорђевић и Љубомир Тадић.

КОЛЕКТИВАН РАД НА ТЕКСТУ

О ТОКУ расправе на седницама је вођен записник. Настојало се да се и сви писани прилози сачувају, независно од тога да ли су интегрисани у докуменат. Неколико текстова је приложено током рада на коначној редакцији. Наиме, завршна редакција, која је рађена колективно на седници Комисије, стигла је негде до тридесете стране. Тај део текста се може сматрати као коначно прихваћен од стране Комисије. Редиговање осталог текста је прекинуто због крађе и објављивања делова Меморандума у дневној штампи. Због тога је изостало и разматрање неколико амандмана који су се односили на текст од 30. до 74. стране. Реч је о написаним прилозима и сугестијама једног броја академика којима би, према њиховом мишљењу, докуменат био побољшан. Писани прилози имају самосталну вредност, али би се неки од њих тешко могли уклопити у концизан садржај Меморандума.

НИЈЕ БИЛО КОНСПИРАТИВНОСТИ

ШИРОКО је распрострањено уверење да је рад Комисије за писање Меморандума био конспиративан. То уверење се у великој мери учврстило када су "Вечерње новости" објавиле делове недовршеног текста, дајући коментару карактер сензационалистичког догађаја. Права истина је да Меморандум ни у једној фази није писан у тајности. Пре него што је на Скупштини САНУ био прихваћен предлог да се пише Меморандум и образује Комисија за обављање тог посла, тај предлог је коментарисало неколико академика. Новинари присутни на Скупштини су све то пренели широј јавности. Ни током рада Комисије није постојала намера да се било шта крије. Ипак, крађа једног примерка недовршеног документа била је довољна за изазивање скандала великих размера.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)