ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

КАДА су почели да размишљају о једном документу у коме би изложили своје виђење друштвене стварности, чланови САНУ су имали многа сазнања о величини и природи југословенске кризе.

Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Економска криза је 1985. године ушла у шесту годину, без изгледа да у кратком року буде превазиђена. О економским недаћама земље, САНУ је већ раније организовала неколико успелих научних скупова. Сугестије експерата, упућене властима, нису биле прихваћене јер су економске рационалности биле жртвоване политичким интересима и идеолошким предрасудама. Да невоља буде већа, и сама политика се нашла у дубокој кризи. Политичка структура земље показивала је све видљивије знаке сопственог распадања. Истрошене идеологије и организационо разорена, Комунистичка партија је све мање била способна да понуди адекватна решења за нарасле политичке проблеме. Устав из 1974. године, са конфедеративним одредбама, довео је до парализе система доношења одлуке. Парализа је била утолико већа што су сукоби интереса између република постали непремостиви.

Ниједна значајна одлука која би давала изгледе за излазак из кризе није могла бити донета. Уставна криза се сама по себи отворила, а то је била прилика за Словенију и Хрватску, да инсистирањем на конфедерацији, формализују своје, већ јасно изражене сепаратистичке намере. Сепаратизам ових двеју република давао је политичкој кризи драматичне тонове. Економска криза и политичка парализа допринеле су повећању ионако великих социјалних и моралних невоља земље у којој је традиционално друштво брзо уступало место индустријском.

Добрица Ћосић и Василије Крестић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

САГЛЕДАВАЈУЋИ све видове југословенске кризе, чланови САНУ су нарочито били забринути због малигне природе друштвених процеса. Већ 1985. године постало је јасно да ће такви процеси, ако се благовремено и са довољно одлучности не предузму адекватне мере, имати катастрофалан исход за читаву земљу. Но, то није била и једина велика брига. Као научна установа која је већ читав један век делила судбину свог народа, САНУ је тешко доживљавала подређен положај Србије у Југославији. Било да је реч о иницијативи за решавање виталних проблема политичког и економског система, било о супротстављању одлукама са којима се не слаже, утицај Србије је био занемарљив у центрима политичке моћи где су хрватски и словеначки лидери били неприкосновени арбитри у свим питањима.

Коста Михаиловић, Антоније Исаковић, Душан Kаназир, Драгиша Павловић, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Иако највећа по пространству и броју становника, Србија је по одредбама Устава из 1974. године изгубила важне атрибуте државности. Опасност дезинтеграције није се надвила само над Југославијом већ и Србијом. Њене две аутономне покрајине, са стварним правима република, ограничавале су је у доношењу самосталних и за функционисање Републике делотворних одлука. Покрајине су чак ступале у коалицију са осталим републикама, због чега је Србија остајала редовно у мањини на савезном нивоу. Ова чудна појава се лако објашњава ако се зна за одлучујући утицај Тита - Хрвата и Кардеља - Словенца, на састав руководећих кадрова покрајина.

Дејан Медаковић у својој радној соби, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

ПОЛИТИЧКА немоћ Србије је искоришћена за притисак на два милиона Срба, или 25% укупног њиховог броја који су живели ван матичне републике. У оно време, важећа политичка парола "да свако треба да чисти пред својом кућом" реално је значила да се забрањује политичком врху Републике Србије, или било ком другом, интересовање за положај Срба у другим републикама. Републичка руководства су добила одрешене руке да се према Србима односе онако како су налагали сепаратни интереси већинске нације. У Хрватској је све веће размере добијао дух "хрватског државног и историјског права" на којем је почивала франковачко-усташка великохрватска искључивост према свему што је српско. Опробаним методама Срби у Хрватској су, једно за другим, губили национална, политичка, културна, верска, грађанска и људска права која су на тим просторима мукотрпно стицали током историје.

Милош Мацура, Фотографије: Матија Коковић, Стеван Крагујевић, документације "Новости" и Борба, Танјуг, архива САНУ и "Википедија"

Циљ тог снажног притиска био је, као и много пута раније, да се Срби одрекну своје нације и вере, а ако то не буду хтели, да се иселе са својих вековних станишта и тако Хрватску учине етнички чистом. Систематски обесправљивани на свим подручјима живота и јавне делатности, они су стварно, иако не и формално правно, били претварани од конститутивног народа у грађане другог реда.

НИ МЛАДА македонска нација није пропустила прилику да искористи инфериоран положај Срба, да према њима води асимилациону политику. Међутим, ништа тако убедљиво не показује трагичан положај Срба као над њима извршен геноцидни притисак Шиптара на Косову, дакле у оквиру матичне републике. Аутономију Косова, по одредбама Устава из 1974. године, Срби су доживљавали као повратак отоманске окупације. Некажњивост муслиманског становништва пред полицијом и судом за свакодневно шиканирање немуслиманског живља обновила се у многим својим, за европске прилике, несхватљивим видовима. Срби су били лишени не само националних и грађанских, већ и осталих људских права. Без судске или било које друге државне заштите они су у својим кућама и на имањима стално узнемиравани, физички нападани и убијани, жене су силоване, стока сакаћена, куће спаљиване, воћњаци сечени, бунари тровани итд. Шиканирање немуслиманског становништва било је најмоћније средство исламизације у прошлости, а на Косову најмоћније савремено средство притиска на Србе да се иселе и Шиптарима оставе етнички чисто Косово. Притисак Шиптара није остао без резултата. Срби су се масовно исељавали са Косова, што је у читавој нацији изазвало огромно незадовољство.

Инфериоран положај Србије могао се лако уочити. Тежину тог положаја нису пропустили да помену и неки политичари, културни посленици других нација и националних мањина. Тако је македонски политички лидер Лазар Колишевски, јавно изразио своје неслагање са политиком "слаба Србија - јака Југославија". Ова синтагма недвосмислено указује да је према Србији свесно вођена дискриминациона политика. Словеначки политичар Стане Кавчич у књизи "Дневник и сећања", потврдио је постојање такве политике констатацијама да политика "слаба Србија - јака Југославија" доживљава слом. А фрустрацију српске интелигенције због положаја у коме се нашла изразила је припадница румунске националне мањине, књижевница Флорика Штефан, следећим речима: "Мислим да и политички и културни радници српске националности већ пате од комплекса неке предодређене кривице, па у том страху допуштају да се дисквалификују и оне акције и она дела, или пак само интенције које се у нормалним условима у сваком народу и свакој народности природно испољавају. Ја ту несношљиву атмосферу сплетки, подметања, оговарања и блаћења гледам са приличне дистанце и видим да се многе људске и стваралачке вредности без разлога обезвређују." Према томе, лош положај Срба и српског народа у Југославији није био плод уобразиље чланова САНУ, већ реалност коју су запазили и припадници осталих нација у Југославији.

Вишедимензионална криза Југославије и незавидан положај Србије изискивали су радикалне мере за промену постојећег стања. Савршено свесни тога, чланови САНУ су тежили променама у оквиру федеративне Југославије, сматрајући да се само у тако уређеној држави може постићи ефикасност и успоставити пуна равноправност република и нација. У том смислу, они су намеравали да упозоре званичне органе на широке размере кризе и то начином који више имплиците него експлиците указује на могућа решења. Академици нису имали илузију да ће једним упозорењем направити преокрет, али су били убеђени да ће њихов напор навести на размишљање и оне који ће се јавно супротставити. Међутим, колебали су се да ли да учине такав корак. Они су били свесни да њихова анализа и критика друштвене стварности у условима када је владајућа партија имала монопол у одлучивању и изграђивању јавног мњења, неће протећи без оштрог супротстављања, утолико оштријег што их свако критичко испитивање посредно подсећа на њихову одговорност за оно што су учинили или што су пропустили да учине. Но, осећајући се морално обавезним да се у критичком историјском тренутку огласе и помогну народу коме припадају, они су били спремни да сносе све последице свога чина.

Може изгледати парадоксално што је ову недоумицу било лакше разрешити, него недоумицу да ли би писање Меморандума било у складу са Статутом који налаже да се САНУ држи далеко од политике. О томе су вођене дуге расправе које нису довеле до пуне сагласности. Огромна већина академика је била мишљења да у условима снажно изражених дезинтеграционих процеса у читавој земљи и бесконачног одуговлачења да се Србија стави у равноправан положај са осталим републикама, један документ САНУ, донет у судбоносном тренутку за читаву земљу, не значи уплитање у дневну политику, већ одговорност коју САНУ као национална установа не сме избећи. Таквом филозофијом и таквим мотивима, академици су дошли на редовну Скупштину САНУ, маја 1985. године, на којој је требало да расправљају о целисходности писања Меморандума.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације