БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО ПОРОЂАЈНА МАНА: Хронологија настанка шовинистичког масовног покрета у Хрватској

Иван Миладиновић/Раде Драговић

21. 10. 2020. у 07:00

БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО ПОРОЂАЈНА МАНА: Хронологија настанка шовинистичког масовног покрета у Хрватској

Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

ДРУГА Титова Југославија од стварања је патила од онога што се може назвати прирођеном порођајном маном, сву своју легитимност базирала је на тврдњи да је решено национално питање и да је "братство и јединство" настало у току Народноослободилачке борбе темељ на коме је израсла нова држава и све њене институције.

Да тај кључ на коме се базирао готово целокупан политички систем, не фукционише најбоље, осећало се од самог ослобођења, а на светлост дана избио је појавом хрватског пролећа шездесетих година и самим почетком седме деценије прошлог века. То наслеђе из партизанског раздобља темељно је уздрмано и никада се није опоравило, до трагичног и крвавог краја те земље.

МАСПОК (скраћеница за Масовни покрет) или Хрватско пролеће је назив за политички покрет који се јавио у Хрватској после Брионског пленума и ликвидације Александра Ранковића из јавног живота. Ако се у хронологији неких догађаја неки датум може сматрати формалним почетком, онда је то у овом случају појава Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, која је обелодањена 9. марта 1967. године. Текст Декларације коначно је обликован и прихваћен на седници Управног одбора Матице и објављен је у недељнику "Телеграм". Декларацију су потписале све битне културне и научне установе Републике уз подршку најистакнутијих интелектулаца и учесника у јавном животу, међу којима је био и Мирослав Крлежа, у то време сигурно једна од најутицајнијих личности, и чак члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске (ЦК СКХ). По своме значењу и циљу, Декларација је истовремено била научни, културни и политички документ, којим се захтевао равноправан положај хрватског језика у федерацији. Декларацијом је заправо била захтев да се на територији ове републике искључиво говори хрватским језиком и употребљава само латиничко писмо и да то буде унето у Устав Југославије.

РАЂАЊЕ СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА

У КАСНУ јесен 1970. и хрватски студентски покрет добио је своје јасније обрисе. На Загребачком свеучилишту уведено је место студента проректора. За првог студента проректора у децембру 1970. године изабран је Иван Звонимир Чичак, који је с ректором требало да учествује у вођењу јединог универзитета у Хрватској, на коме је било уписано око 40.000 студената. У складу са статутом, проректора је из студентских редова требало да изабере Сенат, који су чинила једна трећина професора, једна трећина асистената и једна трећина студената. Партијска студентска организација је као свог кандидата именовала Дамира Грубишу, али Сенат је уместо њега изабрао Ивана Звонимира Чичка, студента Филозофског и Правног факултета, који је словио за клерикалца и декларисаног хрватског националисту. Иако је било елемента на основу којих је оспоравана ваљаност избора, ректор др Иван Супек признао је изборе, а њему се придружило и хрватско партијско руководство.

Овим чином је формално рођен студентски покрет. Убрзо, 4. априла 1970, смењено је тадашње вођство Савеза студената Загреба и изабрано ново на челу с Драженом Будишом. За председника Савеза студената Хрватске изабран Анте Параџик, а челник Савеза омладине Хрватске постаје је Иван Вркић. Надолазеће време показаће да су ови догађаји на универзитету бити изузетно важни.

Владимир Бакарић, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Милош Жанко, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Дражен Будиша, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

др Иван Супек, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Објављивање текста Декларације у јавности и медијима изазвало је бурне реакције. Нису изостали напади на њен садржај и њене потписнике. Опште расположење најбоље илуструје изјава Владимира Бакарића: "Декларација је непријатељски акт". У изнетим критикама није био поштеђен ни Крлежа, који није хтео да повуче потпис већ је дао оставку на чланство у Централном комитету. Међутим, неколико година касније, у једном разговору са Титом рекао је да је то његова највећа грешка у животу.

ПОСЕБНО незадовољство на појаву овог дукумента исказивао је Милош Жанко, потпредседник Савезне скупштине и члан ЦКХ. Овај Далматинац из Сплита, заједно с Антуном Бибером обилазио је загребачке опшине и упозоравао какве све проблеме може да произведе Декларација. Ни Београд није прећутао овај захтев представника хрватске елите. У једном кругу српских књижевника припремљен је и објављен одговор под називом Предлог за размишљање, у коме се захтевало обавезно увођење ћирилице и екавице у језик Срба у Хрватској и Босни Херцеговини. Декларација, коју је прећутно подржао и један број политичара био је почетни сигнал и велики помак за одређени слој припадника хрватског друштва склоних свакојаким националним посебностима и сепаратизму.

Следећи важан искорак било је саветовање опшинских секретара Хрватске у ЦК СКХ 28. и 29. маја 1968. године када су отворена бројна питања о положају Хрватске у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ). На дневном реду овог, а доцније готово свих политичких разговора био је захтев за јачање хрватске самосталности.

То су године у којима долази до усвајања прве групе амандмана на Устав из 1963. којима се федерацији одузима право инвестирања, осим по посебним законима, али за сваку инвестицију посебно. Те су измене учињене с циљем да се део функција федерације пренесе на републике и покрајине.

АМАНДМАНИ МИНИМУМ ХРВАТСКИХ ЖЕЉА

СРЕДИНОМ априла 1971. Мико Трипало је у Сплиту изјавио да су уставни амандмани "само минимум са чиме се може бити задовољан", а његове несмотрене речи како "има утисак да се усташе и унитаристи уједињују да би ометали наш рад" стварале су нова подозрења у српско-хрватским односима.

Неколико дана касније Мико Трипало је на тродневној седници Председништва СКЈ, говорећи о популистичкој политици ЦК Хрватске, дизао у звезде масовни покрет, Маспок, како су водећи хрватски националкомунисти називали своје савезнике и истомишљенике који нису били чланови СК Хрватске:

- Многе ствари у нашој политици наилазе на веће разумевање у народу него у Савезу комуниста!

ЕДВАРД Кардељ, кога је Тито поставио на чело Комисије за уставне промене, већ дуго је радио на новом сету амандмана с циљем да се ослаби савезна влада и ојачају привредна и политичка права република. На састанку сазваном на ту тему 8. јула 1970. године изјавио је да је њему свеједно хоће ли Југославија бити федерација, унија држава или конфедерација. То је хрватском партијском руководству на челу са Савком Дабчевић Кучар и Миком Трипалом био ветар у леђа за остваривање својих идеја о суверенитету и државаности њихове републике.

Који месец касније, октобра 1970, оглашава се поново Кардељ и обелодањује трећи предлог преображаја уставног уређења, а то је требало да буде нови уговор између шест република и две покрајине. Реч "конфедерација", додуше, није поновио, али је предложио да носиоци суверенитета буду републике.

Савка, Мика и Тито, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Важну улогу у хрватском пролећу одиграла је и Матица хрватска (МХ). Матица је 1970. године прихватила програм у којем је прогласила право и дужност да се брине о економским и политичким питањима. Према изјавама њених водећих чланова, организација је радила на буђењу националне свести и другом хрватском препороду, на ослобађању и осамостаљељу Хрватске. Делатност Матице хрватске често је била у блиској координацији с друштвено-политичким организацијама, посебно са Социјалистичким савезом радног народа Хрватске, чији су руководиоци такође, били поборници идеја вођства Савеза комуниста Хрватске под Савком Дабчевић Кучар и Миком Трипалом.

У рад Матице били су укључени водеће личности, интелектуалци, па и политички функционери. У врло кратком раздобљу, до краја 1971, године повећала је своје чланство на око 50.000. Имала је 55 огранака и 18 повереништава, а у оснивању је био још 31 огранак. Уз то је имала 11 званичних друштава и 23 друштва пријатеља Матице хрватске у иностранству. Матица је 1971. у Загребу издавала једне новине и пет часописа, а изван Загреба 11 часописа и четири зборника у 15 центара. "Накладни завод" Матице хрватске штампао је око 300 књига годишње. Идеје ове организације су пласиране преко ових издања, а најзначајнији су били недељник "Хрватски тједник" и часописи "Коло" и "Критика". "Хрватски тједник" покренут је 16. априла 1971, а у уводнику је писало да се сада поставља пред хрватски народ "довршење духовне и територијалне интеграције његовог националног бића". Први број је штампан у тиражу од 35.000 примерака, а после тридесетак бројева продавано је 180.000 примерака.

МАТИЦА је основала и Комисију за повијест, коју је водио Фрањо Туђман, а била је задужена за суорганизацију и припрему програма важних годишњица. Ангажман појединаца из те комисије премрежавао је многе институције. Одржавали су јавна предавања и организовали саветовања о потреби измене историјских уџбеника.

ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА ХРВАТСКЕ

ПОСЛЕ доношења уставних амандмана којима су носиоци суверенитета постале републике, а Југославија де факто постајала само географски појам почеле су расправе о доношењу новог републичког Устава Хрватске, који је требало ускладити с амандманима донетим на савезном нивоу, генерал Раде Булат је тражио федерално уређење Хрватске, односно српску покрајину, ради заштите српске мањине.

Оптужен је на свим политичким инстанцама за шовинизам, али се нису усудили да га искључе из Партије. Као одговор на његов предлог у "Хрватском тједнику" објавље је низ чланака који су заговарали тезу да хрватски народ има право на неокрњени суверенитет и да зато у Уставу није примерено спомињати Србе када се ради о одређивању темељних обележја Хрватске као државне заједнице. Српско културно друштво "Просвјета" је чврсто реаговало на идеју да сувереност мора припадати само хрватском народу у Хрватској. На поруку Матице хрватске "један народ - једна држава" упозорили су да такав став води опасном закључку да Срби у Хрватској могу остварити своју државност само у Србији.

 

УЛОГА КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

ГОТОВО сви истраживачи Маспока су истицали да Католичка црква није била важан актер у Хрватском пролећу и да је - народни покрет у Хрватској био секуларна ствар. Међутим, те тврдње нису сасвим тачне и у доброј мери потцењују улогу Католичке цркве у Хрватском пролећу. Заборавља се њена подршка коју је тих година давала Матици хрватској, а врло често и партијском руководству. Католички клер организивао је много паралелних активности и догађаје 1970. и 1971. године, који су требали да ојачају и популаришу националне предводнике. У то време је, на пример, уведен маријански култ као важан хрватски симбол; први национални светац био је канонизиван, а одржаване су и комеморације надбискупу Алојзију Степинцу.

 

ТИТОВИ ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ

ТИТО је све време према догађајима у Хрватској примењивао "двоструке стандарде". Тако је на састанку с члановима Извршног комитета ЦК СКХ , 4. јула 1971. говорио о шовинизму и дивљању усташа и претио војском и сменама. Јуре Билић, Ема Дероси Бјелајац, Милка Планинц и Јелица Радојчевић подржали су његову негативну оцену општег стања, а Срећко Бијелић, Драгутин Харамија, Савка Дабчевић Кучар, Марко Копртла, Иван Шибл и Мика Трипало нису се сложили са њим. Они су тврдили да су главна опсаност унитаристичко-централистичке и стаљинистичке снаге.

Само два месеца касније 8. септембра, пред готово истим састовом, заборавио је жестоку критику, пријетњу војним пучем, и рекао "да је неточно да у Хрватској цвате шовинизам". И отворено подржао Савку и Трипала.

 

МАТИЦА ХРВАТСКА ТУЖИ БОСНУ

МАТИЦА хрватска агресивно је покушавала да успостави своје филијале изван Хрватске, тврдећи да су Хрвати у Босни, посебно за време Ранковића, били изложени српској репресији, као и да им се ускраћују права и у другим републикама. Није прошло много времена челни људи Матице хрватске почели су да траже промену граница између Хрватске и Босне и Херцеговине, а у томе су, по свему судећи, имали и подршку неких чланова Централног комитета СКХ. Те територијалне претензије руководство Босне и Херцеговини оштро је пресекло и негирало било какву озбиљну дискриминацију Хрвата.

Књижевник Владе Готовца је у октобарском броју 1969. године ревије "Критика" оштро напао Југославију, при чему је "стварност" и "свакидашњицу" Хрватске унутар федерације приказао као "прљаву, луду, бесну, безглаву, гротескну, трагичну, кретенску". Милош Жанко, један од седморице потпредседника Савезне скупштине и члан хрватског ЦК, који је већ од фебруара упозоравао на националистичку и шовинистичку опасност, која се шири Хрватском, није могао да пређе преко овог Готовчевог текста, ушао је у полемику са њим, међутим, "Вјесник" и "Вјесник у сриједу" нису желели да објаве његове текстове. Жанко се обратио "Борби", где је између 17. и 23. новембра 1969. године изашао његов дужи текст под насловом "У тој националистичкој лудости има система". У свом одговору Жанко се обрачунао с "националистичким и реакционарним" струјама које се профилишу у Загребу под окриљем Матице хрватске, неких њених листова и дела Католичке цркве. Партијске властодршце је оптужио да не знају да обуздају "повампирени хрватски национализам", него га чак подржавају.

Загребачка катедрала, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Коментар Мике Трипала, на ову серију текстова је био да се она уклопила у смишљену унитаристичку кампању против хрватског руководства.

ДВА месеца касније, 15. јанура 1970. године одржана је чувена Десета седници ЦК СКХ. У тродневној расправи, осудом унитаристичког југославенства и савезнога централизма, добијен је нови снажан замах дотадашњим тенденцијама јачања хрватске државности и националног идентитета. На основи тога одмах је добила епитет историјског догађаја. Битна је новост у политичком деловању био телевизијски принос седнице. Политика СКХ, о којој су грађани релативно мало знали јер се креирала на затвореним седницама хрватског и југославенског врха, сада је преко малих екрана ушла у готово сваку породицу. Све реферате, прилоге и дискусије "Вјесник" је објавио у целости, без икакве ауторизације.

Тако је овај партијски скуп постао политичка платформа о положају Хрватске у Југославији и о предстојећој реформи федерације.

Десета седница завршена је једногласном осудом Милоша Жанка. Титово спонзорство над Десетом седницом потврдио је касније и сам Трипало који је у својим мемоарима објавио да је на крају ове седнице Савка Дабчевић Кучар, у присуству десетак водећих хрватских политичара, позвала Тита и прочитала му предлог закључака Десете седнице које је он уз малу допуну одобрио. Тражио је да се, поред Жанка, осуде и снаге које стоје иза њега и да се унапред, без икакве расправе у Извршном бироу или Председништву СКЈ, каже да је нови "курс ЦК СК Хрватске и курс ЦК СКЈ!

По тврдњи Душана Биланџића, Тито пре 10. седнице шест сати разговарао са Жанком и подстицао га у његовој борби против национализма. Овај детаљ спомиње у својим мемоарима и Савка Дабчевић Кучар. Таква атмосфера обележавала је тадашњу политичку сцену.

Крајем јануара 1970. године Жанку је одузет мандат представника Хрватске на сталној југословенској партијској конференцији, а у априлу смењен је са свих осталих функција.

Десета седница је уписана у историју јер је на њој, први пут од њеног стварања, јавно, у форми хипотетичког питања, постављена дилема шта чинити "ако се југословенска заједница распадне". Прегрејану климу подигла је и изјава Мике Трипала, једне од перјаница хрватских комуниста, који је неколико дана после Десете седнице готово за све невоље у земљи окривио унитаризам, што је у ондашњој политичкој терминологији значило присталице Југославије, као јединствене државе. Он је отишао и корак даље, тврдећи чак да је унитаризам крив за све југословенске национализме и сепаратизме.

Фебруара те 1971. хрватски економиста Шиме Ђодан је за све невоље које су постојале у Хрватској оптужио Југославију и Београд. Говорио је да се у доба аустроугарског цара Франца Јозефа 55 одсто хрватског дохотка сливало у иностранство, за време краља Александра и кнеза Павла Карађорђевића 46 одсто, а да се у новој Југославији тај износ попео на 63 одсто:

- Социјалистичка Федеративна Република Југославија Хрватску израбљује више од Аустроугарске или старе Југославије, па је стога за Хрвате мање прихватљива од потоње. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)