БЛАГОСЛОВ ЗА ВАСКРС ХРАМА: Подухват је носио више грађевинских изазова, највећи успех био је подизање куполе и монтажа крста

Раде Драговић

03. 10. 2020. у 15:00

БЛАГОСЛОВ ЗА ВАСКРС ХРАМА: Подухват је носио више грађевинских изазова, највећи успех био је подизање куполе и монтажа крста

Храм Светог Саве

У ИМЕ оца, и сина и Светога духа, молитвама Светог оца нашег Саве, нека радови почну!

Овим речима, у пролеће 1986. године на Врачару, тадашњи поглавар Српске православне цркве, патријарх Герман, благословио је радове на обнови радова Светосавског храма. Ова фаза изградње, показаће се, биће најснажнији замах на изградњи ове јединствене цркве. У њеним темељима, осим камена и бетона, узидана је вишевековна тежња нашег народа да се одужи свом првом светитељу, али и да сагради храм који ће чувати и неговати хришћанску веру, народну културу, сећање на блистави српски средњи век и тековине националног уздизања Срба, односно свеукупни идентитет нашег народа.

Како је записано у аналима градитеља, нова фаза изградње Храма Светог Саве на Врачару почела је тачно 14. априла 1986. године. Са северне стране градилишта, поред радника окупила се група верника и свештеника предвођених патријархом Германом. Од последњег дана претходне фазе градње на Врачару прошло је било тачно 45 година, тачније 2.340 недеља.

- Овај догађај био је изузетно дирљив, молитвен и достојанствен. Све је било прожето духом Светог Саве, осећали смо као да је са нама - записано је у Летопису светосавске цркве.

Одржан је краћи верски обред - чин призивања помоћи, благодати и дара Светог духа, на почетку дела, који је служио патријарх Герман са двојицом протојереја и једног ђакона, уз појање дуплог октета хора београдских свештеника под руководством Георгија Марковића. Присуствовали су црквени архијереји: митрополит дабробосански Владислав, као и епископи бачки Никанор, банатски Амфилохије, браничевски Хризостом, жички Стефан, шумадијски Сава, марчански Данило и моравички Лонгин.

Протонеимар Бранко Пешић пришао је патријарху и рекао:

- Ваша светости, патријарху српски, господине Германе, све је спремно за наставак физичке изградње Спомен храма Светог Саве. Молим вас да благословите почетак радова.

Герман је руком направио знак крста у ваздуху и уз краћу молитву дао свој патријаршијски благослов.

Патријарх Герман и протомајстор Бранко Пешић са сарадницима обилазе Храм у изградњи

Завладало је чудно узбуђење. Протонеимар се најпре заледио, а онда окренуо управнику градилишта, инжењеру Милосављевићу који је, ставивши шлем на главу, отрчао према радницима, који су нетремице чекали знак. Забрујао је велики кран и корпа за бетон се покренула. Зачуо се звук сливања првих кубика материјала у нову оплату. Са мале Светосавске цркве одјекнула су звона, а хор је спонтано запевао Химну Светом Сави. Батом звона и стиховима "Ускликнимо с љубављу" свету је објављено да српски народ поново гради храм захвалности свом највећем светитељу.

У овој атмосфери почео је други по реду период изградње храма на Врачару. Коју годину касније, заједничка држава ће се распасти, избиће грађански рат, па ће радови опет бити прекинути. Нови залет неимара уследиће тек после октобарског преврата 2000. године, консолидације државе и друштва и већи прилив новчаних средстава. Ову, трећу по реду, фазу у изградњи заветне цркве српског народа, обележиће улога тадашњег премијера Зорана Ђинђића.

Овај прагматичан и енергичан човек, великог образовања и живе филозофске мисли, склон разумевању метафора и симбола, уочио је значај овог објекта за српски народ. Схватио је да је грађанима Србије, пољуљане вере и идеала потребна - победа. Њу је препознао у завршетку Храма Светог Саве. Говорио је чак да српском народу неће кренути набоље док не заврши Храм на Врачару. За то је, међутим, било потребно још много рада, новца и година.

Крајем осамдесетих Храм је добио свој коначни облик и препознатљиве елементе - лукове, куполу, крстове, прозоре...

Уметничко осмишљавање крстова поверено је познатом академском вајару Небојши Митрићу. Главни знамен стигао је на Врачар у ноћи између 8. и 9. маја 1989. године. Његовом испраћају присуствовало је 2.500 радника "Прве искре" из Барича, где је радом инжењера, бравара и других занатлија изливен.

Изради овог знамења дубоке симболике претходило је дубоко промишљање његовог творца, као и детаљана анализа симбола на српским средњовековним храмовима. Требало је осмислити крст у духу верског и градитељског наслеђа, али у савременом духу и дизајну.

Тренутак спуштања великог крста на главну куполу

Највећи подвиг градитеља у послератној фази изградње Храма без сумње је било подизање главне куполе Храма тежине око 4.000 тона на висину од 40 метара. Изабрано је смело, модерно и практично решење, које је било новина у светској градитељској пракси - да купола у потпуности буде изграђена на земљи, одакле ће бити подигнута и постављена у свој пројектовани положај. Овај храбри пројекат потписали су инжењери Војислав Марисављевић, Душан Арбајтер и Милутин Марјановић, у сарадњи са предузећем "Трудбеник", које је било извођач радова. Усвојен је и систем "гурања" терета, као метод за подизање куполе, који дотад није примењен нигде у изградњи сакралних објеката.

Градња куполе почела је новембра 1988. године, а већ крајем фебруара наредне године она је била спремна за постављање бакарног покривача и крста. План је био смео, али логичан и остварив. У наосу храма, између зидова, на тлу, изливен је армирано-бетонски прстен, главни носећи део куполе. У унутрашњост Храма стављена је велика количина шљунка, од кога је направљен кружни "јастук" дебљине 1,2 метра, који је имао улогу оплате и стартног положаја за подизање куполе.

Специјална електрохидраулична опрема за подизање оваквог специфичног терета у складу за захтевима конструисана је у "Првој петолетки" у Трстенику. Набављен је и посебан компјутерски систем за мониторинг процеса, као и анализу свих параметара.

Подизање куполе почело је 26. маја 1989. године. Очи целог српског народа биле су упрте ка Врачару и куполи која се успињала ка свом будућем лежишту. Грандиозна конструкција подигнута је на зацртану висину од 40 метара за 20 дана. Дневни раст конструкције током радова био је 2,5 метара. Ово је било могуће захваљујући технологији подизне хидраулике и пресама снаге 5.000 тона, под радним притиском од 300 бара. Купола је подизана у "корацима" од 11 центиметара у једном ходу.

Београд је све то будно пратио.

"Наш град је коначно добио свој крст и свој кров" - пренеле су новине те 1989.

СВАКИ СРБИН ПО ЈЕДНУ МАРКУ

НА ТАЛАСУ ренесансе интересовања народа за изградњу Храма Светог Саве половином осамдесетих година, радови из ове фазе градње финансирани су искључиво од добровољних прилога верника. Како је пројекат одмицао, неимари су брже зидали него што је пристизао новац. То је био разлог да се 1989. године афирмише идеја да би изградњу Храма Светог Саве требало дословно да финансира цео српски народ. Како је било процењено да је за грубу изградњу потребно око 10 милиона немачких марака, осмишљена је кампања, чија је суштина била да сваки Србин уплати једну марку, односно један амерички долар, или пет тадашњих динара за Храм. Рат који је убрзо избио у бившој СФРЈ и свеопшти слом, осујетио је ову интересантну идеју.

КРСТ СА НАЦИОНАЛНИМ СИМБОЛИМА

"ОСНОВНИ симбол дограђен је и обогаћен другим симболима", наведено је у елаборату вајара Небојше Митрића.

"Три краја крста завршена су са три полиране кугле, три сунца, Светим тројством, са ослонцем на "јабуци" на којој почива свет. Средиштем крста протиче сјајни унутрашњи крст. У угловима, уграђене су четири форме оцила. То су конкавна исполирана поља која се унутрашњим странама преламају у четири слова "С". Ова доградња значи ближе одређење нашег православног крста, а у грађењу ових симбола оцила, огња, светлости, имао сам у виду дубљи слој значења - четири Јеванђеља, четири светла која обасјавају свет.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Nedeljko Dragojlović

04.10.2020. 20:41

" Pobeda patrijarha Germana " ? Jeste u izvesnoj meri. Sećam se kada je u nedograđenom hramu, za vreme komunista, jedno građevinsko preduzeće tu držalo svoje kamione ! Komunisti nisu dozvoljavali da se nastavi izgradnja Hrama ! I to sve dok na jednu važnu funkciju , u Izvršnom veću Srbije ,nije dospeo pravi Srbin ! I to D. Š.,koji živi i danas,ali,rekao bih,zaboravljen od mnogih., a koji je skoro napunio 94 godine ! Pozdrav svima.