УМЕСТО САМОЋЕ БИРАЈУ ДРУШТВО ВРШЊАКА: Одлазак у дом је најтежа одлука и за старије, али и за чланове њихових породица

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

петак, 14. 08. 2020. у 16:11

УМЕСТО САМОЋЕ БИРАЈУ ДРУШТВО ВРШЊАКА: Одлазак у дом је најтежа одлука и за старије, али и за чланове њихових породица

Фото З. Јовановић

ОДЛАЗАК у дом за старе вероватно је најтежа одлука и за родитеље, који би у њему требало да проведу остатак живота, и за њихову децу.

И једни и други тешко се мире са чињеницом да родитељ више не може да брине о себи. Није лако ни оставити зидове у којима је неко деценијама гајио наде и сахрањивао неуспехе. Ни брижно неговано цвеће или воћњак, порцеланске фигурице донете са путовања, кућну библиотеку, љубимце.Међутим, за многе је дом не само једино решење, већ буквално и препород после дугих сати гледања у телефон који никако да зазвони, или врата која никако да се отворе. Многи ту нађу сродне душе са којима могу да евоцирају радну акцију из 1950. и неке или скупљање у дому културе кад се појавио први телевизор. Њихову децу и унуке та сећања више не занимају.

Па, зашто онда постоје толике предрасуде у вези са домовима, и када је најбоље отићи, ако се човек за то одлучи?

Да предрасуде датирају још из времена социјализма сматра Драган Џуркић, власник приватног дома у Кладову. Тада, каже, није било конкуренције државним домовима, у многима су услови били лоши, храна неквалитетна, нега спорадична.

- Када смо из социјализма ушли у либерални капитализам, многима је главни циљ био да зараде што брже и што више, па нису на дом гледали као на дугорочан посао. И услуга је била таква. Данас је другачије, многи домови имају одличне услове, по стотинак корисника, добру негу и сарадњу са државом.

По њему, у дом је најбоље отићи са седамдесетак година, када особа осети да не може више сама, а опет није толико оболела да не би могла да ужива у дружењима. У нормалним околностима, када нема епидемије, њихови корисници обилазе друге домове, иду на излете, праве прославе. Особље брине о њиховом здравственом стању и труди се да се не погорша.

- Наравно да већина пролази кроз кризу и период адаптације, који траје обично до месец дана. Ако се за то време не прилагоди, наше искуство каже да ни неће. Овај крај је гастарбајтерски. Људи су навикли да се са децом виђају два пута годишње, кад дођу на одмор. Ми им тада омогућимо да оду и проведу време с породицом, али се многи убрзо врате, жељни свог домског друштва - каже Џуркић.

Има и гарсоњера

ДОМ на Бежанијској коси је највећи у земљи и има око 600 места. У њему могу да бораве особе оболеле од деменција и Алцхајмерове болести. Смештајни капацитет Дома на Вождовцу је 270 људи, док на на Карабурми постоје 42 двокреветне и 15 трокреветних соба, плус 24 дворишне гарсоњере, са засебним улазом, тоалетом и купатилом. Стационар "Диљска" намењен је искључиво збрињавању непокретних или теже покретних корисника. Стационара има 111 места, објашњавају у Геронтолошком центру.

Искуство Маје Миловановић, социјалног радника из једног београдског дома, показује да људи у дом долазе најчешће када схвате да не могу да добију адекватну негу у кућним условима, а деца немају могућности да о њима константно брину. Рецимо, када падну и поломе кук или изађу из болнице. Да би дошли, неопходна је воља корисника.

- Иако се уговор потписује на неодређено време, дом не мора да буде трајно решење. Ми им пружамо одговарајућу негу и пажњу, па неки после рехабилитације пожеле да се врате кући. Други, пак, после неког времена желе да дођу опет у дом. Свака прича је индивидуална. Има и оних који зиме проводе у дому, а лети по месец дана буду код куће - каже Миловановићева.

И она се слаже да је за адаптацију потребно до месец дана, а ако се особа не адаптира, траже се решења са сродницима. Током адаптације, социјални радници интензивно разговарају са новим корисником, а када нема епидемије, ту су и групни разговори и радионице. Уколико је особа дементна, поставља јој се старатељска заштита, али се и са њом ради на адаптацији, која је по правилу, у овим случајевима лакша.

У Србији постоји 40 државних и 230 приватних домова, од којих је чак 180 у Београду. Београдски државни домови окупљени су у јединствену установу - Геронтолошки центар Београд.

Фото Н. Фифић

- Пружамо услуге удобног смештаја, правилне исхране, хигијене, социјалне и правне сигурности, услуге психолога, здравствене заштите и неге, радно-окупационог и културно-забавног ангажовања, савете дијететичара, физиотерапеутске, фризерске и берберске услуге, и многе друге које живот чине лепшим и богатијим - кажу у Установи "Геронтолошки центар Београд".

И још додају да се корисници могу дружити, учествовати у рекреативним активностима или хобијима, културно-забавним садржајима, приредбама, могу се одмарати, шетати. Они су у друштву вршњака чији је стил живљења сличан.

- Долазак у дом представља прекретницу у животу сваке особе због одвајања од породице и блиских пријатеља, старих навика и промене средине. Када особа долази својом вољом и има подршку породице, бржи је и процес адаптације - додају у УГЦБ.

Социјални радник је први извор информација о начину доласка и услугама. Ту је и да ублажи страхове и неизвесност. Посебна предност боравка у установама за старије је доступност службе здравствене заштите, вакцинације, лекара, сестара и физиотерапеута.

Цене домова у Србији крећу се од 300 до око 500 евра, у зависности од локације, услуга, и да ли је државни или приватни.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)