ПРЕДРАГ ДРОБЊАК ИМА НОВО ЗЛАТО: Како је прослављени кошаркашпостао произвођач чувене крушковаче

Плодназемља

уторак, 04. 08. 2020. у 22:00

ПРЕДРАГ ДРОБЊАК ИМА НОВО ЗЛАТО: Како је прослављени кошаркашпостао произвођач чувене крушковаче

Фото: Приватна архива

ГУСТИ шпалир садница крушке просуо се плодном земљом Шумадије, у селу Наталинци надомак Тополе.

Плод на сваком дрвету, полако зри до краја августа када креће берба Кармен, да би коју недељу касније стигла и Абата Фетел, од којих настаје чувена ракија – „Пирум“. Предраг Дробњак није само некадашњи НБА играч, освајач три златне медаље на светским и европском првенству у кошарци, репрезентативац СРЈ и Црне Горе, играч Партизана и бројних иностраних клубова, већ и успешан предузетник који узгаја крушке и производи крушковачу. 

Прошло је седам година како је кошаркашку игру на терену заменио марљивим радом у воћњаку смештеном у срцу Шумадије. Овај Бјелопољац који живи у Београду, у пољопривреди се нашао сплетом околности које су и допринеле да купи земљиште, а потом и ангажује консултанте, који су по свим правилима струке засадили 29.300 садница крушке. Првобитни план да се бави само узгојем овог воћа временом је преиначио – од сировине, прави своју ракију „Пирум“.

„Познаник који је радио за фирму која се бавила воћарством односно узгојем јабука ме је повезао са произвођачима из Болзана на северу Италије, који су највећи узгајивачи јабука у Европи, чак између 20 до 25 одсто европског тржишта припада њима. Прича ме је заинтригирала и отишао сам у Италију да посетим ту регију. Био сам импресиониран. Све ми се допало, од приступа, начина рада. Обилазећи јабучаре, имао сам прилику да се упознам и са једним произвођачем крушке који је утицао да се определим за то воће“, прича ексклузивно за портал Плодна земља Предраг Дробњак.

Фото: Приватна архива

Знао је да не жели да се бави традиционалним начином производње, већ оним што је Европа одавно прихватила и применила. На самом почетку изазов, а њих је нарочито било првих година када је плодну земљу у Наталинцима припремао за густу садњу, постављајући систем за наводњавање. 

„У првих годину две, многе ствари сам претплатио. На жалост, већини је ментални склоп такав да кад неко нов дође у њихову браншу, немају мотив да помогну, већ да на туђем незнању зараде. То ми се и десило. Али, опет имао сам срећу да  да сам нашао одличну земљу у селу Наталинци на 163 метара надморске висине, као и праве људе који и сада раде на мом пољопривредном газдинству. Када сам куповао земљу, било ми је важно да има довољно у комаду и да је један власник, као и да је цена прихватљива. Кључни услов је такође био испуњен а то је да је близу мог места становања. Од стана у Београду до засада ми је потребно сат и 15 минута“, каже Предраг.

У Наталинцима је упознао људе који су му највише помогли да прође ситуацију која га је задесила у почетку. Лоше постављен систем за наводњавање морао је поново да преправља.

„То је један од примера кад плаћаш незнање, кад си из друге бранше. А то кад радите и дупло и погрешно не само да кошта финансијски, него је највећа цена изгубљеног времена. Ипак, упркос свему томе, нисам се разочарао, а и нема назад. Са воћарством је тако, мораш да чекаш дужи низ година, није као са инвестицијама у локале, кафиће или увозом неке опреме. Потребно је да прође четири до пет година за повраћај средстава. И не смеш да се разочараш, упркос томе што у првој години нема рода, у другој је нешто мањи. Иако уложиш велики рад и труд, доста тога зависи од природе“, указује наш саговорник. 

Абата Фетел и Кармен

На четири хектара тренутно има засађене две сорте крушке које су примарне – Абата Фетел, француска сорта крушке која се бере крајем августа и почетком септембра, сочног и ароматичног укуса. Друга  је Кармен, пореклом из Италије, која такође има велик и сочан плод. Посадио је и Виљамовку зато што је добар опрашивач, старија сорта препознатљивог мускантног укуса, чије је порекло из Велике Британије, а у плану је и да засади Санта Марију, бујну и родну. 

Фото: Приватна архива

„Имам још довољно земље да могу да ширим засаде. Абата Фетел и Кармен су посађене у густој шпалирској садњи. На 30 сантиметара је размак између стабала. Константно се и оштро режу, одиже се јак корен и јако стабло због густе садње. На једном хектару је посејано између десет и 11 хиљада стабала. Због такве врсте садње, за разлику од Виљамовке, које су на ширем простору, између којих је размак од метар и по и које дају 20 килограма, овде је идеалан принос пет до шест килограма, по садници.

Прве саднице су засађене 2015. године, када је решио све техничке проблеме. Тад је садњу уместо у пролеће померио на август, саднице су опстале, годину дана су се опорављале и стицале имунитет, да би 2017. почеле да дају род.

Принцип узгоја са доста прехране

„Саднице сам увезао из Италије, а стручно знање је пренео Андреас Валерси, који је саветник из фирме ГРИБА. И сада смо у контакту, а временом су и људи који раде на газдинству прихватили тај италијански модел садње и узгоја крушке. Оно што њих карактерише је принцип узгоја са доста прехране. Да би биљке ојачале, примењује се много третмана. Већ сада размишљам да се то модификује нашем простору и клими и да од следеће године смањимо унос прехране“, објашњава Предраг.

Највећи проблем са којим се суочава је мраз који углавном траје три – четири дана, довољно да оштети род, поготову сорте Кармен. И сада се виде трагови, на половини стабла деловања приземног мраза који је у пролеће ове године задесио његов воћњак. Дробњак има идеје како то да реши и мисли да је добар начин примена плинских боца, којим се ујутру у пет-шест часова, када се мраз појави, може да загреје простор. Ипак истрајнији непријатељ је крушкина бува, са којом се боре читаве године. 

Колико роди крушке – толико ракије

Све што израсте на дрвету крушке на се користи за производњу ракије. Од почетка Предраг Дробњак је заузео чврст став да неће да се бави откупом сировине. Онолико колико роди његове крушке, толико се бити ракије. 

„Једино тако може да се добије квалитет иза кога могу да станем!“, изричит је.

Од тренутка док се обере крушка од краја августа до краја септембра, до момента када се испече ракија, прође девет до десет месеци. Сировину из Наталинца одвози се у дестилерију смештеној у Јајинцима, где се обавља читав процес производње ракије. Тренутно у асортиману постоје две врсте крушковаче „Пирум“ – од Абате Фетел и Кармен, јачине 43 степени. Једна боца од 0,7 л кошта 3.300 динара.

„Амбалажа је једноставних линија, од француског стакла, бирале су је моја супруга Јелена и сестра Олга, заједно са дизајнером. За сада су купци угоститељски објекти и појединци. Ова крушковача је потпуно нешто ново на нашем тржишту. Не планирам да буде у слободној продаји, већ да се наручује путем сајта. Колики буде род крушке, толико ће бити и ракије, а производња је лимитирана. Ове године од прошлогодишњег приноса добили смо 4.800 флаша. Тачан број боца увек ће бити на сајту, да се зна колико се производи, а то ће дати и на ексклузивитету пићу, који могу слободно да кажем биће коњак од крушке“, наглашава Предраг.

Значајна помоћ, када не живиш на простору где је пољопривредна производња јесу људи на газдинству. Наш саговорник је у дневној комуникацији са запосленима на имању, пољопривредном апотеком, агрономима са којима се консултује поготову од марта до бербе, када су критичне фазе када је реч о болестима. 

Тренутно род даје око 29.300 садница Кармен и Абате Фетел и Виљамовке, а у плану је да засади  још 2.000 садница Санта Марије, коју карактерише већи принос, крушка је мало другачијег облика, а између засада је размак метар до метар и по. Из године у годину расте принос рода. Италијани у најбољим годинама рода успеју да добију од 55 до 65 тона крушака по хектару, прошле године су имали у просеку 40 до 45 тона, док Дробњак каже да би био задовољан да његов воћњак постигне годишње између 30 и 35 тона по хектару. 

„Први род крушака сам продао, али је почело да се дешава оно што је карактеристично за малину, као и за све остале воћарске културе код нас, а није само реч о цени. Дошли смо до тог стадијума, који је диктиран од Европске уније да није битан укус и квалитет, већ облик воћа, као да постоји калуп по коме све крушке морају да исто изгледају, да буду пријемчиве купцима за око. Па нећеш воће да гледаш, већ да уживаш у одличном укусу, ко размишља о томе да ли је крушка чворновата, већ да је сочна и да има сласт“, наглашава Предраг.

Пре две године, један део рода решио је да остави на дрвету и да направи крушковачу. То је било на наговор зета који му је предложио да крену ка најбољем могућем правцу – производњи ракији од крушке. Зет га је упознао са Иваном Урошевићем, главним технологом и власником „Златног тока“ и тако је настао Пирум, крушковача врхунског квалитета и тотално нешто ново на тржишту.

„Свака крушка мора да се обере ручно, и свака је у моменту бербе конзумна и таква врхунска сировина даје квалитет ракији. Последњих година берачи су из села Јунковац и Наталинци. Да бисмо постигли врхунски квалитет крушковаче неопходан је и врхунски квалитет сировине. Одлучио сам се за специфичан бренд Абату Фетел и Кармен, јер ракија од тих сорти, не постоји на нашем тржишту. Абата је једна од најскупљих конзумних крушака, па зато се други произвођачи не одлучују да од ње праве ракију“, истиче.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)