МАМА, ХВАЛА ТИ ШТО ОВО ПИШЕМ: Потресно сведочење српског дечака из Олује - Никада нећу заборавити...

Новости онлине

уторак, 04. 08. 2020. у 13:47

МАМА, ХВАЛА ТИ ШТО ОВО ПИШЕМ: Потресно сведочење српског дечака из Олује - Никада нећу заборавити...

ФОТО: ТАЊУГ/ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СВАКЕ године у дане обележавања сећања на све Србе страдале, нестале и прогнане у злочиначкој "Олуји", чујемо неку нову људску причу.

Неко ново искуство људи који се са тугом сећају најстрашнијих дана свога живота, дугачких колона избеглица, остављања кућног прага, несигурности, страха, растављања од најмилијих.

Трауматично искуство свога детињства и горко сећање на Олују, поделио је и Радослав Јокић, тада једанаестогодишњи дечак који из своје Крајине креће у непознато - данас тридесет шестогодишњи човек који не дозвољава да се заборави ужас који је преживео.

Ово је његово искуство. Све остале речи су сувишне.

- Ево једне причице која почиње 1995. године, на данашњи дан.

Пола шест ујутру, отварам очи, слушам тишину. У стомаку ковитлац, као неки лош предосећај. Неколико секунди касније прасак, па још један, па још један… Сваки наредни је био испраћен страховитим фијуком. Бака устаје, силазимо низ степенице, мама каже: ”Почело је!” Шта је почело, тада нисам имао појма. Било ми је битно да је гранатирање утихнуло, за сада.

Прва граната је ударила у корен шљиве са које сам годинама јео плодове, једва чекао да роди. Од тада никад више. Паковање, консултације са комшилуком, брз полазак. Нас шесторо у “југу”, моја мама, комшиница, њено двоје деце, мој брат и ја. На огњишту које сам тада последњи пут видео остала је бака, да сачека шта и како, каже кренуће већ са неким.

Комшиница је возила, промицала су места, прво знана, па незнана. Камион пун војника са обрнутом хрватском заставом нас пресреће, сва срећа наши, кренули у испоставиће се последњу одбрану Крајине. По доласку у Двор на Уни није се знало одакле ко и на кога пуца и са које стране. Мртви људи, један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале деце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали.

Кренули смо према мосту, трчи, залежи, фијучу меци, около преврнута кола, трактори, крв. Изгубим се од маме и брата у свему томе. Мост сам прешао сам, а ето Бог ме је погледао, јер сам у свој оној гунгули налетео директно на њих. Извукли смо живу главу, ушли у препун воз и правац Бањалука. Преспавали смо код једне породице, хвала им до неба што су нас прихватили, после неколико дана смо се истуширали, јели и легли да кажем нормално.

Ту смо некако ступили у контакт са татом који је посла ради морао пре почетка свега у Србију и донекле избегао сву страхоту, мада је доста исте доживео и без тога. Само он зна како му је било тих дана кад није знао да ли смо живи. Као нама коју годину раније када три месеца нисмо знали исто за њега док је био у блокади на аеродрому “Плесо” у Загребу. Не желим ником тај осећај, никада, а нама се не поновио. Најтеже ми је било када сам нашао адресар у коме нам је остављао поруке у случају да дођемо док он није ту и свака се завршавала са ”Волео бих да сте ту кад дођем са посла.”

Убрзо после нас је у Србију, опет Богу хвала, стигла и бака, па и ујак и некако смо се окупили, онако измучени и без буквално игде ичега. Са друге стране, многи пријатељи и познаници нису дочекали границу са Србијом, нека им је вечна слава. Скоро две деценије касније смо још увек заједно, донекле стали на ноге, али горчина је још ту… И биће до последњег даха у нашим недрима, за изгубљеним Кордуном, родним крајем, за Крајином.

Што се мене тиче, још бар једном да одем на дедин гроб док сам жив, још једном да видим све те шуме, поља, двориште, места где сам уживао у детињству. Да покажем својој деци одакле им је отац, чиме се поноси. Још није тренутак, али осетићу већ. Дотле нећу дозволити да се ишта заборави, а то би требали да ураде сви, на овај или онај начин, јер шта је један народ без историје и без помена на недужне жртве? Рећи ћу вам – народ без идентитета.

Фото: Радослав Јокић

Радослав Јокић

Био сам међу 250.000 људи протераних са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојој мајци и Богу ни ја ни мој брат нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили кости на родној земљи…

Зато, НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ, опростите или не, али НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!

П.С. Мама, хвала ти што ово пишем!

П.С. 2: Овај текст је од пре неколико година, али нисам желео да га мењам, ни слово. Сад је већ прошло 25 откад смо (пр)отерани.

У међувремену, много тога се променило у мени и око мене, чак сам и био тамо, захваљујући једној другој жени, запалио сам свећу на дедином гробу, испричао му шта има ново, шетао оним мојим пољима и путељцима...

Могу вам рећи, значило ми је то и те како, да осетим да сам још увек онај дечак с Кордуна и поносни Крајишник, поносан на то одакле сам... И бићу док дишем... И никад нећу заборавити. Ништа. Ето, то се није и неће се променити. Никад.

Живи ми били - написао је Радослав.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

Sali

04.08.2020. 14:09

Zivjela sam u ratnoj zoni tesko mi je i da se sjetim toga a pogotovo da procitam.Samo pitam ljude koji su ucestovali u ovome dali mirno spavaju dali su sretni dali se ponose ovim zlocinima i dali misle da ce njihova dijeca njihovi unuci i praunuci zivjeti srecno i zdravo.Nece ispastace oni i njihova dijeca i unuci pa ce se pitati sta su bogu zgresili.Ciste sam savjesti mirno spavam mirno i bez straha hodam dusa mi je bogata a srce cisto sto nikada nisam ucinila zlo a kamo li zlocin.Ponosna sam majka sa 3 velika sina 2 snaje i 2 unuka.

qw

04.08.2020. 15:48

Znam da je bilo nesretnika , koji nisu profitirali ( medju koje spadam i ja u ekonomskom pogledu ), ali ovaj covjek sa slike koji jede lubenicu , se kasnije vratio u Hrvatsku i nazalost, prema mojem saznanju tamo i umro. Molim nekog ko to zna da mi to potvrdi ili ja imam halucinacije. Zato bi bilo bolje staviti mozda neku drugu sliku.