ХОЋУ ДА ЗНАМ КУДА ВОДИ ОВАЈ ПУТ: Потресни дневник из „Олује“ новинарке РТС-а

Novosti online

уторак, 04. 08. 2020. у 09:13

ХОЋУ ДА ЗНАМ КУДА ВОДИ ОВАЈ ПУТ: Потресни дневник из „Олује“ новинарке РТС-а

Весна Дамјанић

НОВИНАРКА РТС Весна Дамјанић, објавила је део из свог дневника који је написала са 17 година у избегличкој колони, бежећи са родитељима из Кистања, током оружане акције „Олуја“.

Део из дневника и сведочење о тим и предстојећим данима и годинама објављен је на сајту РТС.

- После 25 година, први пут имам снаге да прочитам свој дневник писан у августу 1995. и препознајем седамнаестогодишњу девојку која га је писала - навела је Дајманић на почетку своје приче.

- Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој, чији је почетак и чији је крај..., и тако, у себи у избегличкој колони која иде ка Србији понављам стихове Партибрејкерса, чију смо касету само четири дана раније у Книну, на легендарном зидићу, нон-стоп пуштали.

И пишем.

Имам седамнаест година. И овако видим свој свет тог августа 1995, дословце, без накнадних дотеривања и корекција, ни граматичких ни политичких.

- Чак 240.000 припадника српског народа путује у непознато. Том броју припадам и ја са својом породицом, знаним и незнаним пријатељима.

Данас је дан четврти – 7. 8. 1995. и налазим се негдје иза Бање Луке на путу за Србију или нешто већ тако слично јер се циљ још не зна, али овај народ пуно то и не брине; углавном, Републике Српске Крајине више нема, она не постоји, пале су под усташку власт све њезине општине у року од 24 сата, сем Источне Славоније, за чију се судбину још не зна.

Хрвати су заузели и Книн и Кистање (6. 8. 1995. у 8 АМ) и остале градове. Колоне цивила у аутима, тракторима, на моторима, бициклима и пјешке са нешто мало својих ствари креће се споро, али и безбједно бар за сада (конвој не дирају хрватски војници и артиљерија).

То се зове велики егзодус Срба тј. ја то схватам као велику трагедију и жалост. Све су то ужасни призори и сцене, народ бјежи и оставља све своје. Ни ја сама не знам одакле да почнем и шта да запишем...

Како сам ја све ово до сада поднијела, ни сама не знам описати, ваљда је добро. Уморна сам, исцрпљена, у неком ишчекивању, страху...

Не знам како су људи у свијету реаговали на све ово. Крајина је очито 'пала без метка' након пет година борбе, људи сматрају да је њихова тј. наша земља продана од 'наше' Србије и Милошевића, али то ништа не мијења ситуацију.

И о томе не могу пуно писати јер ни сама не знам шта је тачно, а шта не. Моје писање морам привести крају јер се крећемо даље. Желим само да пут добро прође."

И прошао је, али не лако. Након три дана, након гранатирања код Брчког, тешког преласка Дрине код Раче, стигли смо до Србије.

И након 25 година, тај пут још траје.

Моја најужа породица – родитељи и два брата – није се окупила на једном месту од 1997. године.

Тог 4. августа када је кренула „Олуја“ имала сам, рекох, седамнаест година. Већ четири године сам била избјеглица, јер је моје село, Велика Глава поред Шибеника, било прва линија фронта, а моја кућа је остала на хрватској страни.

Живела сам у Кистањама, а као гимназијалка, редовно сам писала дневник.

Да постанем новинарка одлучила сам касније. Што није случајно, наравно.

У колони сам чак дала и наслов свом путу – „Велика сеоба Срба РС Крајине“. Тек сада видим колико сам прецизно користила знакове интерпункције. И колико сам била тупа од шока, скоро без емоција.

А њих је увек много у ово време – када се сећамо „Олује“.

„Олују" смо опростили, шта нам се догодило – нисмо заборавили.

Кућу смо обновили, нове домове саградили. Учимо нашу децу да је најважније бити Човек, а да снагу треба црпети из трагедија попут „Олује".

Узнемире нас политички покличи сваке године у ово доба јер, као и свако чудо, они трају три дана, а моји родитељи и хиљаде Срба који су се вратили на своја огњишта 365 дана граде суживот са комшијама Хрватима.

И добри су у томе. И једни и други.

Инцидената има и они само показују колико је важно да се истински разумемо и да заједно градимо будућност, поштујући жртве прошлости на обе стране.

И коначно, искрено ми је тешко да разумем зашто се „Олуја“ слави. Тог дана је из својих домова званично протерано 220 хиљада Срба, а 1872 је убијено и нестало.

Међу њима и мој пријатељ Миленко. Имао је 18 година.

За мене је 4. август дан када застанем како бих се сетила свих жртава и одала им почаст.

Данас, четврт века касније, верујем да је више него икада време да се сложимо да су најважнији суживот и толеранција. И да на томе радимо сваки дан, својим личним примером.

Зато, сваки пут када посетим родитеље, мојој ћерки Искри кажем да су се њезини баба и дид вратили ту, у своју кућу у Далмацији, јер ту и припадају.

Јер је то оно наше чему ћу се и ја увек враћати и делити живот са комшијама, рођацима и пријатељима. Без обзира на националност.

На крају , али и на почетку, важно је бити и остати Човјек. То ме је научио мој ћаћа.

А Партибрејкерси у песми кажу „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“.

Слобода је у нама. Ми смо слобода.

(РТС)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (11)

Riki

04.08.2020. 11:39

hrvati su ušetali u kistanje , obrovac , benkovac , ervenik , knin...to nije bila veličanstvena akcija već predaja odnosno bežanija vojske srpske krajine zajedno s narodom. nedostajala je volja da se brane sela i gradovi jer sankcije , defetizam , sukobi unutar vodstva i nečista savjest učinili su da se bježi...vukovar je primjer kako se brani svoje a oluja je sramota srpske politike

netko tamo

04.08.2020. 22:35

@Larigan - A reci ti to meni Riki kako se to Vukovar odbranio?Moja malenkost je bila u Vukovaru kada su u prisustvu Pitera Galbrajta potpisana dokumenta o mirnoj reintegraciji Istočne Slavonije u sustav RH.Zato nemoj da lupaš u šerpe i pričaš nebuloze.

mostarac

04.08.2020. 16:13

A sad pitaj kako je bilo mladoj majci od 20 ljeta sa kcerkom od godinu i po dana ciji je zivot visio u pet minuta pomoci, a otac mlade majke joj umro od bolesti na rukama par dana prije Oluje, sahrana, pucanje, zbijeg, bez icega.... Ni danas ona nece da zakuka koliko je jaka.... E to je Golubicanka i pravi knindza...

Saša

04.08.2020. 20:31

Ništa tebe ćaća nije naučio a ni ti nisi naučila da je bitna ta nacionalnost a tih prijatelja i komšija nema. Čemu zavaravanje poslije svega?Zbog tih "dobronamjernih " komšija uvijek prođemo istu katastrofu!

Neko tamo

04.08.2020. 21:42

Teška vremena za povjerovati... I ja sam te 1995. imao 17 godina, izgubio oca godinu (preminuo od srčanog udara u 46-oj) dana ranije i bio (sad kad sam mnogo zreliji, sam toga svjestan) mnogo “osjetljiv”. I da mi pomogne, moj ujak, me zaposli da radim na benzinskoj pumpi (na tome mu beskrajno hvala i do dan danas) da sipam gorivo i pomazem njemu i kolegama na pumpi, “sezonac”. A pogano vrijeme, švercuje se gorivo, zbog sankcija i ko zna čega sve ne, a litra goriva na pumpi 2.5 DM (Njemačka Marka) da uporedim ko danas 5 EUR ma i više rekao bi i 10 EUR baš teško vreme. Posla ima pomalo, skupo je, ali narod sipa po 10 DM/4 litre, baš ko retko uspe više, a skoro niko ne sipa “do čepa”. Ja tih dana ne pratim politiku, malo nešto čujem, ali vidim ujaka i njegove kolge kad pričaju “pala Krajina” da poblijede, ljudi od 40-50 godina. I zašto vam sve ovo pričam, jedno popodne, mislim da je bio 5 ili 6 avgust 1995 (sada rekondtruišem) parkira se stojadin da sipa gorivo, ja i ne obtrćam pažnju, kad vidim tablica iz Knina, auto na tregerima svega i svačega, unutra isto natrpano, pozadi sjedi dvoje nejači, napred žena snuždena, čovjek izlazi i pita pošto benzin i ja kažem, vidim da mu je neprijatno, da se presabira i kaže mi, sipaj za 10 maraka. U tom trenutku mi prilazi kolega od ujaka, nas trojica smo bili u smjenu i kaže “Neka, ja ću” i usu čovjeku 20 litara i nije mu naplatio. Ovaj mu se zahvaljuje i kaže da će se vratiti da plati kad bude mogao. Malo su se popričali i odoše, poslije priča ujakov kolega da su pobjegli pred Olujom i da idu a ne znaju dokle će, imaju neku rodbinu u Budvi, pa će vidjeti šta i kako dalje... Svake godine se sjetim tog trenutka, bude mi drago da su se njih dvojica solidarisali i pomogli i sjetim se beznadja tih ljudi, i bude mi (kao i milionima Seba) iskreno žao za strahote koje su počinjene...

Petar

04.08.2020. 23:09

Да ли из тебе излази разум или политика. Тако су твоји казивали и после Другог светског рата, после клања и убијања. Ти сад то казујеш својој деци и целој јавности. Побогу, хоћете ли икада извући поуку. Та политика злочина има континуитет неколико векова. Оканимо се наивности, срцепарајућих и популистичких фраза. Погледајмо се, напокон, у очи. Извуцимо поуке и не понајвљајмо грешке, како би нас барем нешто претекло у наредни век.

Nisamsrbin

05.08.2020. 12:16

Ne vodim se kao Srbin ni Hrvat i ne mogu da shvatim odakle tolika mrznja izmedju Srba i Hrvata. Dzaba i hriscanstvo - pravoslavlje i katolicanstvo. Takvo zlo, da covek coveku je najveca, zver nigde u svetu mema Dzaba crkve i katedrale, daleko je sve to od Srba i Hrvata.