ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: Архитектонски изазов - Прошлост, садашњост и будућност под куполом Храма

Јелена МАТИЈЕВИЋ

31. 07. 2020. у 13:00

ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: Архитектонски изазов - Прошлост, садашњост и будућност под куполом Храма

Фото: Приватна архива и Фото - документација "Новости"

КОЈИМ стилом градити Храм Светог Саве, било је вишедеценијско отворено питање не само због његовог значаја за српски народ, него и због трагања за правим и најбољим архитектонским решењем.

Требало је задовољити све аспекте његовог духовног, историјског као и заветно-саборног утицаја.

Избору коначног решења пресудила је испуњеност два важна захтева: да буде буде градитељско знамење српског народа и да јединствена синтеза прошлости, садашњости и будућности. Двојбе није било једино око тога да стил градње буде српско-византијски и тај захтев је пред архитекте постављен још 1904. године. Али како одредити код тог стила и како то усагласити са модерним начином и средствима градње, била су питања за чијим одговорима се трагало наредне две деценије након што је 1905, после расписивања јавног конкурса за израду пројекта, свих пет приспелих радова одбачено као недовољно добри. Нови конкурс је расписан 1926. и тада су стигла 22 пројекта. Прва и трећа награда нису додељене, али је архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.

1926. на конкурсу изабрано решење архитекте Богдана Несторовића

Изглед будућег заветног храма Срба, дакле, није био нимало лако отелотворити, јер је било важно изразити његов духовни смисао. А он је утемељен готово осам векова раније, када су на обликовање српског духовног, културног и историјског бића највећи и трајни печат оставили велики жупан Стефан Немања и Растко Немањић. На делу оснивача српске државе и његовог сина - првог српског архиепископа и просветитеља, утемељени су не само светородна лоза Немањића, већ и "вековни склад целокупног народног, културног и просветног бића Срба". Из свега што су заједно чинили јасно је да су за свој народ желели и државу и земљу, али истовремено и Цркву сједињену са историјским токовима живота, као и обичном људском свакодневицом Срба.

Фото: Приватна архива и Фото - документација "Новости"

Несторовићева и Дерокова скица за Храм

- Они желе земљу и човека и живот на земљи који стреме ка Небесима, који су пријемчиви за Небеса и њихову вечну Тајну, који су прозирни за ту Тајну и прожети њоме - описује митрополит Амфилохије тежње Стефана Немање и његовог сина Растка.

Управо ово, дословно богочовечанско живљење и чињење потоњих светих Симеона и Саве, постало је усмерење друштвеног, црквеног и културног пута српског народа. Кроз векове оно је прерасло у историјско начело и мерило свих догађаја и свих вредности у животу Срба. Све што је на њему засновано и са њиме усаглашено доживљава се као истинска и права вредност.

СРПСКОВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ

ТРАГАЊЕ за начином мишљења и живљења у новијој српској историји иду упоредо са потрагом за стилом градње у црквеној архитектури. у тој потрази важну улогу имали су, крајем 19. века, Срби који су били ученици бечког архитекте Теофила Едварда Ханзена, надахнутог византијском архитектуром. Историјски романтизам и архитектонско непостојање јединства послужили су, почев од осамдесетих година 19. века, као основа такозваног неовизантијског стила који је тежио не просто да опонаша, већ да уводи нове компоненте у градњу. Тај стил је код Срба назван и српсковизантијским.

- Само у овом контексту посматрана идеја о градњи Храма Светог Саве на Врачару, као заветне саборне цркве српског народа, може бити правилно схваћена, остварена и осмишљена. Јер, стара српска архитектура немањићког и посленемањићког периода - било да је израсла из византијског светософијског опита, било да је изникла из његовог споја са западном романиком - настајала је и развијала се у оквирима тих основних начела, како мишљења и живљења, тако и људског делања уопште. А Храм Светог Саве не може бити ни замишљен ни остварен ван тог живог опита и светосавско-симеоновског предања српског народа - пише митрополит Амфилохије у свом делу "Духовни смисао Храма Светог Саве на Врачару".

Још је Свети Максим Исповедник у свом спису "Мистагогија" из 7. века, који је незаобилазна "помоћ" за разумевање основа православне архитектуре и уметности, написао да је сваки истински хришћански храм заправо "икона човека и света" у ком се прожимају и динамичан однос и "разговор" имају Бог, човек и свет. Када се храм гради, у њега се, кроз пригодан материјал на природан и смеран начин, уграђује свет. Гради се по човековој мери, али тако да истовремено својом иконичношћу обухвати бескрајну стварност.

Фото: Приватна архива и Фото - документација "Новости"

Богдан Несторовић

- Као што је човек створен "по слици и прилици", по безмерној мери вечног Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човека, по његовој "слици и прилици" - објашњава митрополит црногорско-приморски.

И Свети Сава је указивао на ту димензију храма. У "Хиландарском типику" написао је да као што је човек састављен од душе и тела, тако је и са манастиром и храмом: грађевина је тело, а служба у њему - душа. Тело се, природно, прилагођава и обликује према души, а хармонија се постиже светим богослужењима у храму који је, заправо, место где су земља и небо - једно.

Фото: З. Јовановић

Баш тако су заветни Храм Светог Саве на Врачару "схватили и доживели" архитекти ангажовани на његовом пројектовању и градњи. Свесни да је он усмерен и на прошлост и на будућност српског народа, али да, пре свега, има национални карактер. Храм на Врачару тако постаје јединствена уметничка целина, конципирана од најбољих уметника, "слободно и без ограничења, кроз призму савременог схватања уметности и живота, тако да буде прави израз захвалности Срба свом првом просветитељу". И поред свих догађаја и трагичних збивања који су успоравали остваривање идеје о градњи заветног Храма Светог Саве, он је, како је говорио протонеимар, архитекта Бранко Пешић, "и пре него што је саграђен, постао огледало духовних и културних кретања и збивања у српском народу, прерастајући постепено у будилник народне свести и самосвести".

Постојале су, међутим, полемике о националној компоненти у црквеном градитељству, па и око стила градње Храма Светог Саве. Оне су се, како пише Миодраг Јовановић, разгореле почетком 20. века, најпре током првог конкурса за Храм, а потом и у вези са изградњом Цркве на Опленцу (1912). Али те две најзначајније грађевине код Срба нашег времена, управо су и изникле из ових полемика и из готово тровековног трагања за националним идентитетом и јединством.

Фото: Приватна архива и Фото - документација "Новости"

Александар Дероко


 


 

Серијал финансијски подржало Министарство културе и информисања Републике Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)