НАСИЉЕ НАД СТАРИМА: Сваки шести пријави да га туку деца

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

16. 07. 2020. у 20:08

НЕМА поузданих подака у Србији о томе колико старих представља жртве насиља: нема их ни тужилаштво, ни судови, немају их ни министарства... Јер стари ово насиље ретко пријављују. Делом зато што се стиде, из страха, или да би заштитили своју децу или унуке, уколико су они насилници.

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА: Сваки шести пријави да га туку деца

Фото Dephositos

Истраживање Републичког завода за статистику о становништву и половима од пре три године показало је да је између 2012. и 2016. године дуплиран и број старијих насилника и старијих жртава. Али ово је тек врх леденог брега, јер је тамна бројка далеко већа. Кажу, малтретирање пријави тек сваки шести.

- Према истраживањима Светске здравствене организације, 28 одсто старијих жена је претрпело злостављање у трећем животном добу, а чак од 34 до 62 одсто оболелих од деменције злостављали су њихови неговатељи - каже Надежда Сатарић из Удружења "Емити".

Подаци Црвеног крста Србије показују да је готово 20 одсто старијих код нас претрпело насиље, а подаци "Емитија" да га је 14 одсто Новобеограђана из старачких домаћинстава доживело у последњих годину дана, док су жене биле жртве у 75 одсто случајева. Најчешће је у питању финансијско насиље, укључујући и крађе, па психичко и на крају физичко. Агресивни су обично синови, кћери, супружници или партнери, унуци, неговатељи.

- Са овом врстом насиља теже се боримо него са неким другим пошто га старији крију, често се каже да је то најбоље чувана породична тајна - додаје Сатарић. - Не пријављују га због страха од насилника или оних који их злоупотребљавају, због сумње да се неће веровати у њихову причу, срамоте јер су у питању њихови најближи, јер сумњају у спремност надлежних да их заштите, а насилника казне, јер раније пријаве нису дале очекивани резултат. Некада зависе од насилника, а некада просто не знају од кога да траже помоћ.

Фото Dephositos

УЗМУ СТАН, ПА МАЛТРЕТИРАЈУ

ПОСЕБНО је много злостављања старијих било пре десетак година, када су у моди били уговори о доживотном издржавању. Свашта су људи старима обећавали да би са њима склопили уговор, а кад га склопе, трудили су се да ови што пре умру да би дошли до стана, тврди Весна Станојевић.

- Једну баку су кћерка и унуци натерали да прода стан и живи са њима, да би је потом затворили у собицу, скинули јој радијатор, нису јој дали да уђе у кухињу, а када би неко дошао да је посети, нахушкали би пса на њега - каже наша саговорница.

Према речима Вање Мацановић из Аутономног женског центра, на њихов СОС телефон за подршку женама жртвама насиља јавило се 2,8 одсто жена старијег доба, а 1,8 одсто тражило је бесплатну правну помоћ, махом на препоруку центара за социјални рад. И када се јаве, то чешће буде да се изјадају, без намере да предузму конкретне поступке.

- Насиље доживљавају годинама, па и деценијама, или од супруга, или од сина, кћерке, унука - каже Мацановићева. - Ретко се срећемо са тешким физичким насиљем, махом је у питању омаловажавање, потцењивање, занемаривање... Центри женама у најбољој намери препоручују да покрену кривични поступак или да се разведу, али оне то ретко могу да изнесу. Зато је боље када га покрену центар или тужилаштво, и када се траже мере заштите, попут забране приласка, контакта или даљег узнемиравања.

Када је насилник бакин супруг, полиција ретко изриче хитну меру удаљења из стана због болећивости. А где ће он са 70 и кусур, кад га ни деца неће, пошто је и према њима био насилан?!

- После изрицања мера, физичко насиље често престане, а психичко се настави. Имали смо случај старије жене која је морала да покрене поступак за забрану приласка, контакта и даљег узнемиравања, не само против сина и снаје, него и против малолетних унука, који су су је малтретирали, претили јој и застрашивали је - објашњава Мацановићева.

КАКО ПРЕПОЗНАТИ ЖРТВУ

ЗА оне који раде са старијима важно је да им приђу достојанствено, да умеју да препознају када неко трпи насиље, ма које врсте, објашњава Нада Сатарић. Да препознају повреде које се не могу сасвим објаснити, или ускраћивање избора жртви у свакодневним стварима као што су исхрана или одећа. Битан је сваки контакт са старијом особом, јер је то можда њена једина шанса да буде идентификована као жртва и да јој се да информација о подршци.

Жене у трећем добу завршавале су и у Сигурној кући, каже њена директорка Весна Станојевић. Упркос томе, нису хтеле судски да гоне своје наследнике, међу којима је било наркомана, алкохоличара, али и узорних студената.

- Имали смо случај жене која се жалила на сина, доброг студента. Дешавало се да му донесе доручак у кревет, а да он све преврне на под и слично. Кроз разговор смо дошли до тога да јој се свети, јер га је у детињству тукла копчом од каиша. Правдала се да је као самохрана мајка морала да га држи под контролом, даље од лошег друштва - каже Станојевић.

Она додаје да свака та мајка, упркос насиљу, чак и у сигурној кући, брине да ли дете-насилник има шта да једе, да ли је добро, има ли кога да му опере ствари...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)