ЧОВЕК КОМЕ ЈЕ СВЕТ БИО ДО КОЛЕНА: Аутобиографија Мустафе Голубића из архиве Коминтерне

В. Н.

понедељак, 13. 07. 2020. у 19:21

ЧОВЕК КОМЕ ЈЕ СВЕТ БИО ДО КОЛЕНА: Аутобиографија Мустафе Голубића из архиве Коминтерне

Архива

ГОТОВО пола века било је опасно јавно помињати "младобосанца", ученика Воје Танкосића, националног борца за ослобођење, Аписовог човека за "специјалне операције", иницијатора Сарајевског атентата, модерног хајдука, завереника против краља Александра Карађорђевића, комунисту и совјетског обавештајца, организатора убиства Лава Троцког.

И како то обично бива у народу је почео да се шири мит о њему. Шапутало се најпре од ува до ува, па онда све гласније... И како је без објашњења прецртан из историје, тако се Мустафа Голубић, вратио у њу на велика врата. Али уместо података о његовим конкретним операцијама, извршеним задацима, обавештајним успесима, запљуснуо нас је талас препричавања другоразредних Удбиних оперативаца, из друге или треће руке, нагађања, конструкције постмодернистичких писаца...

Живот човека који је за својих педесет година мењао идеале, политичка уверења, мењао на десетине псеудонима, измишљао биографије и даље је обавијен велом тајни. А како би рекао стари циник, вредност обавештајца се баш процењује по томе колико је успешно пребрисао трагове за собом. Праву причу о свом животу изгледа да је Мустафа Голубић однео са собом када су га поставили пред немачки стрељачки строј 26. јуна 1941. године у београдском Пионирском парку. Обавештајац који је крстарио светом, оснивао комунистичке партије и изводио спектакуларне акције, интелектуалац, полиглота, бриљантан аналитичар и разрађивач планова, стрељан је као фалсификатор пасоша и ситни шпекулант.

Активисти "Младе Босне" пред Први светски рат / Архива

Национални револуционар, масон, гепеуовац, Стаљинов лични пријатељ и његов фанатични извршилац, живео је неколико паралелних живота. Био је човек меког срца, патио је за Херцеговином, родним Стоцем и волео песму "Има л' јада, ко кад акшам пада."

* * * * * * * *

ЦРНА РУКА ЦРВЕНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ: Аутобиографија Мустафе Голубића писана 1933. године - из архиве Коминтерне

РОЂЕН сам 24. јануара 1891/2 у Стоцу, Херцеговина (раније је то била Аустрија, а сада Југославија). Мој отац је био ситни турски поседник. Умро је када сам имао две године. Готово сва моја породица емигрирала је у Турску после окупације Босне и Херцеговине (1878). Сада моју породицу чине - брат, две удате сестре и можда мајка. Од 1909. године мајку сам видео један једини пут; то је било крајем 1919. године. Мој брат је живео 12 година у Америци као радник. Вратио се крајем 1919. због болести. Видео сам га само једанпут, када сам допутовао. Из докумената Међународне организације помоћи револуционарима сазнао сам да је 1929. године био ухапшен у Сарајеву и тако јако испребијан да је полиција била приморана да га упути у болницу. Од 1926. године нисам се дописивао ни са ким од чланова моје породице. Више немам шта да додам.

ВЕЗЕ СА ОХРАНОМ

ЖИВОТ Мустафин је после пристанка да ради за руску Охрану, почео да поприма сасвим друге димензије. Он је свим оним што је постизао фасцинирао руске обавештајце који су га имали на вези. Дирекција Охране је тада имала у Бечу снажан обавештајни центар за који су били везани војни аташе у Краљевини Србији: Виктор Алексејевич Артаманов и његов заменик Александар Ивановић Верховски... За Артаманова и Верховског био је везан и Мустафа Голубић. Заменик је изгледа био далеко талентованији обавештајац од свог шефа, што се касније и потврдило, јер је у Русији убрзо постао позната личност У револуције је командовао групом армија Московског војног округа, а потом га је Александар Федорович Керенски именовао за министра војске... До пензионисања, радио је у научним обавештајним установама Црвене армије.

Када сам завршио основну школу у Стоцу општински одбор послао ме је у Сарајево да наставим школовање (у реалној гимназији). У то време у Сарајеву се организује национално-револуционарна борба против аустријске власти. Ја сам тада, 1908. године (анексија Босне и Херцеговине) припадао омладинској организацији "Млада Босна". Због те моје активности за време Аустријске монархије искључен сам из свих школа. Похађао сам пети разред. Организација је одлучила да ме пошаље у Србију. У Београд сам стигао крајем 1909., а матуру сам положио 1913. године. Како сам имао препоруку омладинске организације "Млада Босна", у Београду сам се одмах повезао с организацијом "Комита" ("четници") и с њеним вођом мајором (Војиславом) Танкосићем. Радио сам у њиховом одбору, а плаћали су ми 30 динара месечно. У мају 1911. основана је организација "Црна рука" ("Уједињење или смрт"). То је била национално-револуционарна организација и сва "Млада Босна" приступила је организацији "Црна рука". Крајем 1911. постао сам члан организације "Комита". Четири месеца похађао сам школу "Комита", а онда су ме послали у Македонију да се борим против Турске. (Четничка школа је радила у Прокупљу, под руководством В. Танкосића, а у њој су припремани руководиоци четничких јединица. У овој школи су се обучавали и пребегли омладинци из Босне и Херцеговине.)

Војвода Танкосић / Архива

ЗА ВРЕМЕ балканског рата борио сам се као комита - партизан. (Реч је о Првом балканском рату, октобар 1912. - мај 1913, који су водиле Црна Гора, Србија, Бугарска и Грчка против Турске за ослобођење преосталих области). Када сам 1913. године положио матуру, српска држава ме је послала у Женеву (Швајцарска) да наставим школовање. Организација "Црна рука" наложила ми је да отпутујем у Швајцарску, али не зато да продужим школовање, већ да тамо пронађем члана организације "Црна рука" Владимира Гаћиновића, младог студента из Херцеговине. (Он је био идеолошки вођ "Младе Босне", један од најистакнутијих првака босанскохерцеговачке револуционарне омладине уочи и за време ратова 1912-1918. Био је поборник не само националног већ и социјалног ослобођења сељака, а по политичким концепцијама близак социјалиистима -револуционарима есерима). Крајем 1913. састао сам се с њим у Лозани (Швајцарска). Било ми је стављено у задатак да припремим и организујем атентат на [Оскара] Поћорека, намесника Босне и на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Гаћиновић и ја смо одлучили да отпутујем у Тулузу, и да се састанем са Мухамедом Мехмедбашићем, столарским радником из Стоца. (Он се као омладинац истицао у борбеним акцијама против аустроугарске окупације и анексије Босне и Херцеговине. У Солунском процесу 1917. против Драгутина Димитријевића Аписа и другова осуђен је на 15 година робије, али је 1919. пуштен из затвора).

ВРАТОЛОМНИ СКОК

ДОК се налазио у Београду, имао је обичај да се појави у шетњи на Теразијама или, понајчешће, у Кнез Михаиловој. Скретао је пажњу на себе са фесом на глави и пелерином преко рамена... Из њега није никада извирао пркос нити уображеност, него достојанство и поштовање околине... Много је држао до себе, свог угледа и знања. Ценио је пријатељства. Са поносом је причао шта му се догодило, када је са групом муслимана, пребеглих из Босне и Херцеговине, донео одлуку да се прикључи јединицама легендарног српског јунака Војислава Танкосића, код кога су наишли на чудесан пријем. Настојећи да им натури свој набој оданости и неустрашивости, дисциплине и провере, сви одреда су морали да му се доказују на разне начине.

КАДА је на мој позив Мехмедбашић дошао у Тулузу, послао сам телеграм Гаћиновићу да и он дође. Крајем јануара он је допутовао и на том састанку у Тулузи одлучили смо да убијемо Франца Фердинанда и Поћорека, али пре тога требало се договорити са Данилом Илићем и Гаврилом Принципом, пошто они нису могли да дођу у Тулузу. (Илић Данило, публицист, један од главних организатора атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Пред атентат он прима Гаврила Принципа у свој стан, доноси оружје из Тузле и затим га дели атентаторима. У процесу против сарајевских атентатора, (12-22. октобар 1914. осуђен је на смрт вешањем и 3. фебруара 1915. обешен. Принцип Гаврило национални револуционар. Још као средњошкоиац заноси се идејом националног ослобођења Јужних Словена под Турском и Аустро-Угарском. Приликом атентата, 28. јуна 1914, Принциповим мецима погођени су престолонаследник Франц Фердинанд и његова жена. Принцип је као малолетник осуђен на 20 година тешке тамнице. Изнурен тешком болешћу, туберкулозом костију, умро је 28. априла 1918. у војном затвору у Терезину, у Чешкој).

Владимир Гаћиновић / Архива

Ми смо предложили Илићу да он сам изабере најпогоднији тренутак за атентат; и после пет месеци он га је извршио - то је био сарајевски атентат. Друг Луначарски добро је знао Владимира Гаћиновића у Женеви. Када се 1914. године проширио империјалистички рат, отишао сам у Србију и ступио у редове Танкосићевих комита. После пада Србије, 1916. године вођ организације "Црна рука" пуковник [Драгутин] Димитријевић (Апис) послао ме је у Лозану да разговарам са Гаћиновићем о припремама за убиство краљева Грчке, Румуније и [цара] Вилхелма II. Гаћиновић је то одбио, и ја сам се вратио у Солун. Ми смо такође хтели да убијемо Александра [Карађорђевића] и [Николу] Пашића, али пошто нас је издао провокатор [Милан] Цигановић, сви смо ухапшени крајем 1916. године.

Лежао сам у тамницама у Паризу, Лиону, Марсеју, Тулону, Солуну, у Кап Матиту и Бизерти у Африци, а затим опет у тамници у Солуну. Био сам тако тежак плућни болесник да сам готово умро. После процеса, тј. после 10-месечног тамновања интерниран сам на Крф. У септембру 1918. године, после једногодишње интернације, упућен сам у Париз. У Паризу сам се уписао на универзитет и радио као надзорник у школи Жерсон, и Улици Д ла Помп.

СВИ ЈУРЕ ГОЛУБИЋА

СОЛУНСКИ борац Милан Јањушевић је записао како му се Мустафа пожалио једном приликом. "У предратној Србији, односно у Београду", рекао му је Голубић, "живео је неки препродавац старог гвожђа... Пошто му послови нису баш најбоље ишли, решио је да обије и опљачка касу неког трговца. Ухваћен је и на робији још више усавршио свој машинобраварски занат. То је радио поштено све до своје смрти, али је, упркос томе полиција сваку истрагу, због неке пљачке започињала с његовим хапшењем... Тако ти је и са мном, мој Јањуше: чим се у Европи деси неки атентат, прво почну мене да јуре..."

КРАЈЕМ 1919. отпутовао сам за Југославију. По доласку у Београд, ухапсила ме је полиција, али ме је одмах пустила и ја сам отишао кући да се видим са мајком. После неколико дана вратио сам се у Београд, где сам ухапшен на основу полицијске провокације, а затим после неколико дана интерниран у манастир у Раковици. После 5-месечног заточеништва у манастиру, тражио сам дозволу да отпутујем у Париз да наставим студије. То ми је одмах било дозвољено. У јулу 1920. године отпутовао сам за Париз, где сам се срео с емигрантом, пуковником Божином Симићем, чланом организације "Црна рука". Он ми је пружио материјалну помоћ, пошто нисам могао да радим јер сам био под надзором српске и француске полиције. (Симић Божин живео је у емиграцији и радио као новинар. Био је, међутим, ожењен богатом Францускињом из Нице, што му је омогућавало да помаже југословенске емигранте.) На крају, у септембру 1921. године ухапшен сам у Паризу и изгнан. Допутовао сам у Беч, где сам остао до 1929. године.

Ово је приближно све што могу да кажем о својој делатности и свом раду у национално-револуционарним организацијама.

У Комунистичкој партији

КОМУНИЗАМ сам почео симпатисати за време тамновања и у току руске револуције. Још у тамници сам почео да читам марксистичку литературу. Управо два дана пред одлазак из Београда 1920. године постао сам члан Комунистичке партије на препоруку Живка Јовановића и Косте Новаковића. За време боравка у Паризу упознао сам неколико југословенских другова: Зику Константиновића, Ристића и још много радника, али ми нисмо били чланови Француске комунистичке партије. По доласку у Беч срео сам друга Константиновића, који ме је увео у југословенску комунистичку групу (у групи су били: Константиновић, Вујовић Живка, Гргур и Раде, Вернер [Димитрије Станисављевић] и многи други). Примљен сам за члана КП Аустрије 1923. године. Извесно време радио сам у XVIII рејону. Али највише смо радили у нашој југословенској групи. Током 1925-1926. године био сам секретар ове групе. Био сам делегат на Трећем конгресу наше партије 1926. године. Био сам [и] члан редакције листа "Срп и чекић" који је постао централни орган нашег ЦК. Од 1923. до 1926. радио сам у конспиративном апарату; шеф ми је био друг Черски-Кнап. У том апарату радио сам и крајем 1927. као и почетком 1928. године. Мој рад се састојао у сарађивању у листу La Federation Balcanique под именом Дубравић, Ненадовић и Николић, и у листу "Срп и чекић" под иницијалима М. Б. Године 1925. ухапшен сам у Бечу и тада је Црвена помоћ у циљу моје заштите ангажовала адвоката. Ухапшен сам у Бечу [и] 1928. године, али сам пуштен после 15 дана, а почетком 1929. изгнан сам из Аустрије. Ево како сам у Бечу зарађивао за своје издржавање: 1923. године 5 месеци сам радио у ресторану, у кухињи, на месној пијаци (Fleichmarkt). Затим сам држао часове француског језика, а другови који су радили помагали су ме материјално. [Милан] Горкић ми је понекад из Москве слао новчану помоћ, а веома често ме помагао [Владимир] Туцовић, члан организације "Црна рука" .

ИВО АНДРИЋ О СВОМ ШКОЛСКОМ ДРУГУ МУЈКИ: БЕЧКЕ ШЕТЊЕ ДИПЛОМАТЕ И ОБАВЕШТАЈЦА

У ВИЛИ "Стојчевац" код Сарајева, 2. август 1966. године, бележи у "Дневнику" Родољуб Чолаковић, у присуству Авда Хума, после доручка Иво је у разговору са (Мустафом) Мујком Голубичем. Они су били другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волео је Иво Мујку, називао га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. За њега је говорио да није био заокупљен интелектуалним проблемима, али да је био човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор.

- Волео је Мујке - каже Андрић - да се постави заштитнички и онда је био кадар да се за онога кога брани и побије.

Дружили су се у Бечу 1923. године. Мустафа - илегалац, шеф Коминтерниног одељења за Југославију, а Андрић - краљевски дипломата. Да ли је у тим бечким шетњама дошло до неке (обавештајне) сарадње? Прејака и преслободна теза. Али није немогућа. Поготово када су та два карактера у питању. Можда ту лежи одговор зашто је Иво постао "водоноша комунистима", зашто је постао потпредседник Друштва за културну сарадњу Југославија - СССР, зашто је на бини, на Првомајској паради у Москви 1948. стајао десетак метара од Стаљина.

Дошао сам у Берлин, ступио у Партију, али у њој нисам радио, пошто сам радио у конспиративном апарату. Шеф ми је био друг Лудвиг. У јануару 1930. наша партија послала ме у Москву, у специјалну школу, коју сам похађао 4 месеца. Из те школе узела ме Коминтерна, где отада радим.

Мухамед Мехмедбашић / Архива

Читао сам следећа дела: "Капитал" Маркса и Енгелса и сва Лењинова дела, добро их изучивши, изузев [Лењинових] зборника.

Све што сам написао могу потврдити: [Милан] Горкић, Бошковић [Филип Филиповић], [Ђуро] Цвијић, [Владимир] Чопић и мислим још многи југословенски другови.

31. јануар 1933. године

Мустафа Голубић

(Ову аутобиографију Голубић је написао својеручно, мастилом, на француском језику, вероватно на захтев Кадровског одељења Извршног комитета Комунистичке интенационале, због распоређивања на нову дужност)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)

DNS70

13.07.2020. 23:50

1919 se mogao vratiti u Kraljevinu Srbiju, pa SHS, i mogao je biti komita i cetnik... Nazalost radio je za engleskogermansko cedo komunizam... najveceg ubicu srba i srpskih interesa... rezultat... sinteticke nacije u regionu i jako britansko prisustvo...

vh

14.07.2020. 11:13

Kontekst je bitan- Mustafa iz Stoca (grad vojvode Vlatka Vukovica, ucesnika kosovske bitke!) je bio u teskim vremenima i radio je sve za ideale i buducnost, dakle u tim vremenima kada su mnogi saradjivali sa nemcima, ustasama, bugarasima..... Ko to ne shvata taj nema ni jednu nervnu celiju u mozgu.