Храм на Врачару стожер вере на светом месту

Раде Драговић

четвртак, 02. 07. 2020. у 19:59

Храм на Врачару стожер вере на светом месту

Фото: Новости архива

ПУН век је српски народ сањао изграђени и у потпуности завршени Храм Светог Саве на Врачару. Ова јединствена црква током деценија светских ратова и криза, југословенског безбожништва, српских заблуда и лутања постала је симбол обнове и новог уздизања нашег народа. Ове 2020. године сан постаје стварност, а чином освећења, планираним за јесен, импресивна врачарска светиња почиње да живи пуним богослужбеним животом. Негујући молитвено сећање и дух захвалности Храм сабира и окупља, учи, подсећа и опомиње ко смо, шта смо и чему треба да стремимо.

Његову будућу улогу још 1895. године сагледао је тадашњи митрополит београдски Михаило, који га је назвао "будилником свести српског народа". Идеја покретача његове изградње била је да целокупни српски народ, доборовољним прилозима, подигне велелепну цркву у знак сећања, поштовања и веровања у Светог Саву, као првог просветитеља и оснивача српске цркве. Овај посао, међутим, није био ни брз ни лак.

ПОСЕБАН ПРАВНИ СТАТУС

ДА је изградња Храма Светог Саве одувек сматрана прворазредним државним, црквеним и народним подухватом сведочи и указ краља Александра Обреновића, који га је још 1900. године, пре почетка радова, прогласио за "општенародну грађевину", уз јасан налог Министарству грађевине да ову одлуку изврши. Краљевом потпису претходило је усвајање закона у скупштини који би заветној цркви дао јединствен правни статус у држави. Парламент је одлуку о томе донео на седници у Нишу јануара 1900. године. Сплетом историјских околности овај јединствени закон - никада није спроведен.

Темељи Храма Светог Саве освећени су 26. априла (10. маја по новом календару) 1939. године, на великој црквено-народној свечаности коју је предводио патријарх српски Гаврило (Дожић). Такву церемонију Београд дотад није видео. Почела је службом у Саборној цркви, коју је служио патријарх са више архијереја, одакле је на Врачар кренула литија централним градским улицама. У поворци је било више десетина хиљада Београђана, улице су биле свечано украшене, а непрегледна маса се око подне спојила са народом који је чекао недалеко од места градње. Простор међу зидовима већ започетог храма испунили су угледни гости: краљевски намесници Раденко Станковић, Иво Перовић, председник краљевске владе Драгиша Цветковић, министри, чланови Сената и Скупштине, председник београдске општине са Градским већем.

Чин освећења обавио је патријарх Гаврило, коме су саслуживали руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. Његова светост у камен темељац положио је металну чауру са текстом Повеље на пергаменту:

"Нека неизмерна милост и благодат Божја уздигне и чува у сва будућа времена овај милитвени документ, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека буде неисцрпни источник јеванђељских истина, братске љубави и слоге целом српском народу на славу Божју и за опште добро људи на земљи. Амин!"

Овај догађај из 1939. узима се као формални почетак радова на заветној цркви српског народа, иако је овај подухват још тада имао бурну полувековну прошлост. Континуитет идеје о достојном споменику Светом Сави, од краја 19. века, и њеног остварења неколико пута је прекидан. Много година је потрошено на избор локације будућег храма, куповину земљишта и прикупљање средстава и документације. Догађаји попут смрти краља Милана 1901. Мајског преврата 1903, Анексионе кризе 1908. успоравали су овај велики посао. Балкански ратови 1912-1913. и голгота Првог светског рата подухват су потпуно зауставили.

Фото: Новости архива

Патријарх Гаврило освећује темељ Храма у присуству више хиљада верника

Патријарх Гаврило освећује темељ Храма у присуству више хиљада верника

Сведок свих ових искушења била је мала Светосавска црква, скромних димензија, подигнута још 1895. године, као верни чувар места где ће нићи будући Храм. На њеном месту четири деценије касније биће подигнута садашња Црква Светог Саве, која је саставни део врачарског комплекса. "Мали храм" је 1935. године осветио патријарх Варнава (Росић). Запамћено је да је озидана по пројекту архитекте Виктора Лукомског, у сарадњи са инжењером Војиславом Зађином. Радове је извео београдски предузимач Сима Поповић, родом из Црне Траве.

Ослобођење и уједињење 1918. године, као и обнова Српске патријаршије, пре тачно 100 година, међутим, донели су нову енергију. Обновљено је Друштво за изградњу Храма Светог Саве, а патријарх Димитрије покреће широку акцију обнове овог пројекта. Он зато 1920. потписује проглас "Свему Српству и Југословенима", који је у виду 8.000 плаката освануо широм новоосноване краљевине. У њему каже:

ХРАМ ЧИНИ ПРЕСТОНИЦУ

БЕОГРАД неће бити довршен град све док не буде завршен Храм Светог Саве на Врачару. На исти начин био би недовршен Рим без куполе Базилике Светог Петра, Париз без силуете Нотр Дама или Москва без кремаљских торњева - рекао је још 1981. године за ТВ Београд тадашњи викарни епископ Данило (Крстић), потоњи владика будимски. Човек изузетног образовања, дубоки теолог и космополита овим је дао једну од најоригиналнијих оцена значаја изградње врачарског спомен-храма. - Место где су темељи храма је свето, јер су ту спаљене мошти Светог Саве. Темељи започете цркве нису рушевине, него чврсти ослонац. Недовршени зидови нису зидови плача, већ зидови наде да ће и Београд под светосавском куполом ускоро постати довршен град - описао је владика Данило тадашњи изглед запупетог, па напуштеног храма.

"Можемо ли а да не одужимо дуг захвалности спомену онога чији је дух одржао напаћену душу народну и веру његову у срећнију будућност, у ослобођење и уједињење које, нека је слава Богу и Светом Сави, ево и дочекасмо? Наш народ, растргнут и притиснут многобројним непријатељима, није могао све до сада одужити се успомени својега великога светитеља у оној мери и на онај начин како је желео и како су заслужила његова велика дела. Призивамо зато у помоћ вољу свога народа да ово свето општенародно дело помогне, у пуном уверењу да ће тако и бити."

Обриси будуће богомоље у част светитеља Саве почели су да се помаљају 1905. године када је расписан први конкурс за израду идејног решења. Стручни део - оцена и избор победника поверен је Уметничкој академији у Петрограду. У условима конкурса било је наведено да ће се будућа грађевина зидати у српско-византијском стилу, монументално, као и да се простире на површини између 2.000 и 2.500 квадратних метара.

Како су руски стручњаци оценили да ниједан од пет радова не испуњава конкурсне услове, цео посао је одложен за неки други тренутак.

У приближно исто време са идејом о подизању Храма Светог Саве упознаје се нови краљ Србије Петар Карађорђевић, и са одушевљењем је прихвата. Владар је 1906. године био гост на слави Светосавске цркве, где се живо интересовао о плановима градње и износима прикупљених средстава.

У уредно вођене књиге о донацијама за изградњу врачарске цркве додата је још једна ставка - као приложник је уписан Краљевски дом и Његово величанство краљ Петар, који су издвојили, како је наведено, знатни прилог у висини 15.000 динара.

Фото: Новости архива

Tekst potpisa

Безброј околности утицало је на судбину Храма Светог Саве. Ниједно искушење, међутим, није успело да угаси горућу жељу народа и цркве да се монументалном грађевином одужи свом светитељу. Српском народу одувек је била потребна духовна кућа, дом Христа и светосавља.

Човек који је и део себе уградио у врачарску богомољу, протонеимар Храма Бранко Пешић, у свакој прилици је наглашавао његов есенцијални смисао.

Фото: Новости архива

Чланови обновљеног Друштва 1936.

- Српски народ никада није био погрешном политиком тако разједињен као данас. Градња Храма Светог Саве има огроман значај, јер преко њега сви Срби треба да се нађу на једном заједничком циљу. Градња Храма биће духовни мотив за приближавање Срба једни другима, што је на крају и мотив Српске православне цркве - објашњавао је Пешић 1987. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)