Југославија је постала географски појам: Расправа на Правном факултету у Београду о уставним амандманима

АМАНДМАНИМА на Устав СФРЈ 1963. било је предвиђено слабљење федерације и јачање самосталности република. Амандман XXXI је предвиђао да републике и аутономне покрајине у областима које су уређене савезним законом, у оквиру својих права и дужности могу доносити законе. По Амандману XXXII, савезни Устав се не може мењати без сагласности скупштина свих република и атутономних покрајина. Амандман XXXIII је захтевао сагласност свих надлежних и покрајинских органа приликом доношења најважнијих закона. Амандмани су фактички омогућили републикама и покрајинама право вета у Већу народа Савезне скупштине. На тај начин уставни амандмани су битно променили државно уређење СФР Југославије која је од федерације преобраћена у конфедерацију у којој се кључне одлуке доносе једногласношћу свих република и покрајина.

Фото: Новости архива

Овим амандманима из 1971. и амандманима VII-XIX који су усвојени 1968. године битно је измењен и погоршан уставни положај Србије. Амандманом VIII Србија је била подељена на три саставне јединице - две аутономне покрајине (САП Војводина и САП Косово) и такозвану ужу Србију. Амандман XX из 1971. године отишао је корак даље у изједначавању покрајина са републикама.

На ове уставне промене и радикално погоршавање уставног положаја Србије тадашња српска политичка елита је реаговало амбивалентно. Већина партијских и политичких лидера је некритички прихватила ове промене и лакејски чувала своје позиције и привилегије. Један број тадашњих српских политичара је схватио да су уставне промене усмерене против српског народа и да је њихов циљ слабљење уставног положаја Србије у СФРЈ. Међутим, немајући довољно храбрости да се отворено супротставе предложеним устваним амандманима иза којих је стајао неприкосновени Ј. Б. Тито, они су одлучили да искористе јавну расправу о уставним амандманима да подстакну организовање дискусије о Нацрту уставних амандмана на београдском Правном факултету, те да омогуће да правни стручњаци изнесу своје ставове о предложеним амандманима. Они су рачунали на критичке ставове наставника, али нису очекивали да ће та критика бити тако разорна и далекосежна.

Расправа је у организацији Удружења универзитетских наствника и других научних радника СР Србије одржана 18, 19, и 22. марта 1971. на Правном факултету у Београду. У тој академској расправи учествовало је 28 наставника и сарадника, који су излагали своје ставове и вршили критичке анализе појединих амандмана.

О овој расправи на Правном факултету у медијима је једино извештавала "Политика".

НЕКОЛИКО дискусија на овом скупу добило је широки одјек у јавности. Михаило Ђурић је веома оштро критиковао смисао и карактер предложених уставних промена и указао на погубне последице које ће оне имати на судбину југословенске државе и српског народа. "Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи."

Ђурић је настојао да разобличи националистичку заслепљеност и подивљалост, која је у оно време угрожавала сам опстанак Југославије, и да на примеру српског народа укаже на њену апсурдност. У том контексту он је указао на неравноправан положај српског народа који изван граница Србије живи у још четири од пет преосталих република. "У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличним писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима."

ПО ЂУРИЋУ тај незавдни положај српског народа предстојеће уставне промене још више погоршавају.

Фото: Новости архива

Још неколико дискусија на овом скупу је добило широки одјек у јавности. На првом месту, то је излагање проф. Андрије Гамса под речитим насловом "Концепција амандмана: историјски промашај - научна збрка". Он је истако да је највећа слабост предложених амандмана "конфедерализовање Југославије". "Заиста је несхватљиво да данас, када је систем конфедерације свуда превазиђен, када се нигде озбиљно у политичкој пракси не поставља могућност конфедерације, ми уносимо у устав систем конфедерације а да за то немамо никакву идејну основу, никакво идејно образложење". Поред тога, Гамс је указао на апорију између "пуне суверености република" и "суверентитета федерације", и на асиметрични положај Србије у југословенској федерацији."

ПОСЕБАН одјек добила је и дискусија проф. Стевана Ђорђевића који се критички осврнуо на Амандман XXXVI који је предвиђао доживотни председнички мандат Јосипа Броза Тита. Овакво решење Ђорђевић је сматрао политички неоправданим и правно неодрживим. Будући да само "историји припада то право да цени историјске заслуге појединаца", он сматра да се суд савременика не може уностити у текст устава, те да "уставне одредбе морају бити изнад личности". Довео је у питање и целисходност и оправданост остајања Тита на положају председника Републике.

У свом излагању на тему "Устав и право вета" асистент Коста Чавошки је прво указао на то да је идеја уставности компромитована у СФР Југославији. Након тога, он је оштро критиковао право вета садржано у захтеву за једногласношћу скупштина свих република и покрајина приликом промене савезног устава и доношења појединих закона.

Ова иступања нису била једина критички интонирана у овој расправи. Веома оштру критику уставних амандмана дали су у својим прилозима и други наставници, посебно Стеван Врачар, Жика Ђорђевић, Александар Стојановић, Војислав Коштуница, Данило Баста и др. Убрзо је цела дискусија објављена у часопису "Анали Правног факултетау Београду".

КОЈИ месец после одржане расправе на београдском Правном факултету, српско и југословенско политичко руководство знатно је променило и заоштрило став према критичарима предложених уставних промена. Поменута излагања оцењена су као политички спорна, злонамерна и штетна.

Тито је на састанку са руководством Савеза комуниста Србије у Београду 11. 4. 1971. рекао да је расправа о уставној реформи на Универзитету у Београду "реакционарни испад према нашем курсу развитка. То је контрареволуција и критика свега што смо постигли".

Убрзо је следила репресија према критичарима предложених уставних промена на Правном факултету у Београду. Разуме се да је та репресија била иницирана и артикулисана од партијског врха СКС и СКЈ са Титом на челу.

Фото: Новости архива

Прво је Окружно јавно тужилашто у Београду забранило растурања часописа "Анали". Веће Окружног суда донело је 20. 5. 1971. решење којим одбија предлог Окружног јавног тужилаштва у Београду да се оснажи његово решење од 17. 5. 1971. о привременој забрани наведеног броја "Анала". Међутим, Врховни суд је 3. 6. 1971, донео решење којим је преиначио решење Окружног суда у Београду и забранио растурање "Анала", с тим да се "сви примерци забрањеног часописа одузимају... и имају уништити путем индустријске прераде".

Први на удару власти нашао се Михаило Ђурић. Средином јула 1972. године донета је пресуда Окружног суда у Београду којом је он осуђен на две године строгог затвора због кривичног дела непријатељске пропаганде. Расправљајући о жалби проф. Ђурућа, 4. 1. 1973. Врховни суд Србије, као највиша правна инстанца Србије, потврдио је да је чињенично стање у првостепеном поступку правилно утврђено, али је казна престрога, те је смањио казну професору са две године строгог затвора на девет месеци затвора.

НЕПОСРЕДНО после изрицања ове пресуде Врховног суда Србије, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, доц. др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) потписало је крајем јануара 1973. године молбу за помиловање професора Ђурића. Одлучном акцијом партијске организације Правног факултета, спречено је даље потписивање ове петиције. Потписници петиције су партијски и дисциплински кажњени.

Након ових партијских казни на сцену су ступили стручни и самоуправни органи Факултета који су се постарали за удаљавање кажњених наставника са факултета. Наиме, они су прихватили оцену Организације СК Правног факултета о "морално-политичкој неподобности потписника захтева за помиловања" и предузели мере за њихово удаљавање из наставе. Андрија Гамс је превремено пензионисан. Ружица Гузина је, такође, отишла у пензију. Стеван Врачар, Стеван Ђорђевић и Данило Баста одстрањени су из наставе и распоређени у факултетски Институт за правне и друштвене науке. Бранислава Јојић је прешла на други факултет, а Војислав Коштуница је морао да напусти факултет и пређе у Институт друштвених наука.

Фото: Новости архива

Убрзо после тога, на конкурсу за поновни избор Чавошки није изабран због морално-политичке неподобности. Он је, са двоје деце, две године био без посла, да би потом добио место у Институту за упоредно право. Александар Стојановић није изабран због наводне "стручне неподобности", те је због тога доживео најтрагичнију судбину. Наредних 15 година Стојановић ће бити без посла и без основних средстава за живот. Живео је од минималне накнаде за незапослене.

У целини посматрано, расправа о уставним амандманима 1971. године на Правном факултету није уродила плодом. Она је имала трагичне последице за десетак наставника који су грубо остракизовани. Она, пак, није много утицала на главни ток јавне расправе, нити је променила зацртани смер и карактер уставних промена.

СУЂЕЊЕ "ТРОЦКИСТИМА"

СУЂЕЊЕ "троцкистима" ОКС је у Београду покренуо почетком 1972. поступак против троје студената Универзитета у Београду, "шездесетосмаша": Милана Николића (1947), Јелке Кљајић (1947), студената треће године социологије Филозофског факултета, и Павлушка Имшировића (1948), студента Саобраћајног факултета. Ухапшени су јануара 1972. године, а секретар УК СК БУ Б. Прибићевић је, само дан по хапшењу, поред осталог устврдио како су ухапшена два студента за које је већ проценио да су везана за "троцкистичку интернационалу", а која је, као "екстремна левица" повезана са непријатељским снагама у иностранству. Ухапшени су М. Николић и П. Имширевић, да би, касније, групи била придодата и Јелка Кљајић.

ПРИЈАТЕЉСКО УБЕЂИВАЊЕ

ЛАТИНКА Перовић је одржала састанак са неформалним центром опозиције у Српској књижевној задрузи настојећи да професора Војислава Ђурића, Добрицу Ћосића, Слободана Селенића и друге пријатељски убеди да не дају поводе за разне политичке шпекулације наглашавајући Ђурићу: "Ви барем имате веће политичко искуство него ја"...

ИЗБОРИ МИМО ПАРТИЈЕ

ПРВИ човек београдске полиције Славко Зечевић с огорчењем примећује како су либерали "пустили да се избори одвијају мимо партије", па су, по њему, "изабрани људи који нису одговарали потребама тог времена", а СКС се одрекла власти што је "несхватљиво за политичку партију таквог типа."

ПРОГОН ЛЕВИЧАРА

ПРОГОН шездесетосмаша и студентске левице отпочео је интензивније од 1972. у склопу општег заоштравања курса према свим идеолошким непријатељима. Манифестовао се забраном либералних медија ("Студент", "Видици") да би се наставио суђењима студентима после 1972. и кулминирао избацивањем "праксисоваца" са факултета 1975. Само за месец дана почетком 1972. у Београду је поднето 45 кривичних и 68 прекршајних пријава за политичке деликте, а у извештају Градског комитета се констатује да је створена политичка клима за "енергичнији наступ и нова гоњења".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације