ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛОВЕНЦИ И ХРВАТИ НЕЋЕ СА СРБИМА: Предисторија оснивања Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања

Др Коста Чавошки

28. 10. 2021. у 17:14

КЉУЧНИ чиниоци који доводе до оснивања неке значајније установе или до неког преломног подухвата по правилу су двојаки. Једно су драматичне околности које као изазов налажу одговарајуће чињење, а друго су одважни и предузимљиви људи који се на такав изазов одазивају. Тако је било и приликом образовања Одбора за одбрану слободе и мисли изражаања.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛОВЕНЦИ И ХРВАТИ НЕЋЕ СА СРБИМА: Предисторија оснивања Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања

Руди Супек

Преломни догађаји који су довели до оснивања овог Одбора били су најпре хапшење, а потом и суђење београдској шесторици - Владимиру Мијановићу, Миодрагу Милићу, Драгомиру Олујићу, Павлушку Имшировићу, Милану Николићу и Гордану Јовановићу - као и драконска казна од осам година робије др Војиславу Шешељу, изречена на првостепеном суђењу у Сарајеву.

Било је наравно и пре тога разноврсних прогона, осуда и утамничења врсних појединаца који су слободно говорили и писали, као и многих других скоро анонимних несрећника који су лишавани звања, посла и слободе због онога што су мислили и говорили.

Но, док се то збивало под Титовим ауторитарним режимом, који је имао и једну изразито тоталитарну црту (прогон неистомишљеника и кажњавање деликта мишљења ради одбране светости комунистичке идеологије), то се унеколико примало и као неумитна судбина иако је и тада било врло одлучног, па и масовног отпора том некривеном насиљу и идеолошкој одмазди.

АЛИ ПОСЛЕ Титове смрти, са првим озбиљнијим знацима слабости комунистичког режима и првим пукотинама на привидно јединственој брионској Југославији, конфедерализованој Уставом из 1974. године, такви прогони више нису могли да прођу без озбиљнијег и масовнијег отпора.

То се најпре могло уочити после хапшења песника Гојка Ђога 1983. године, које је изазвало тако силовите протесте на трибинама у Удружењу књижевника Србије и широј јавности, да је он напослетку морао бити пуштен из затвора. А када је против поменуте београдске шесторице подигнута оптужница и председник већа Окружног суда у Београду Зоран Стојковић заказао почетак суђења за 8. новембар 1984. године, морао се предузети делотворнији и институционализован облик отпора.

 

Добрица Ћосић - ђак пољопривредне школе / Приватна архива

Поред оваквих драматичних околности, други услов за оснивање неке значајније и трајније установе били су одважни и предузимљиви људи који ће се том изазову одазвати. Иако је тада у Београду било неколико десетина појединаца који су били спремни и кадри то да учине, једини међу њима који је био у стању да окупи најугледније људе на српској и југословенској политичкој сцени био је Добрица Ћосић.

Углед и утицај у јавности које је имао тих година непојмљиви су за данашњег читаоца, који то време није и лично доживео. Још од Цицерона прави се битна разлика између власти (potestas), која подразумева моћ и принуду, и ауторитета (auctoritas) који почива на врлини мудрости.

ЗА РАЗЛИКУ од многих тадашњих властодржаца који су сви, изузев Јосипа Броза, можда и заувек заборављени, Добрица Ћосић није имао никакву власт, али је имао такав углед и јавни утицај, то јест ауторитет у цицероновском смислу те речи, да му није било равног међу ондашњим ствараоцима, научним радницима, опозиционарима и другим угледницима.

И, што је најважније, сви у ондашњој Југославији су га добро знали, без обзира на то да ли су га искрено уважавали и подржавали или жестоко мрзели и оспоравали.

После Србије и поштовања које је имао међу Србима, изгледа да је највише био цењен у Словенији. У то сам се лично уверио приликом боравка у Словенији када сам, поред осталих, разговарао и са Споменком и Тинетом Хрибаром, покретачима "Нове ревије" и врло утицајним интелектуалцима и опозиционарима онога времена.

Они су у Добрици Ћосићу видели јединог Србина са којим треба озбиљно разговарати и сарађивати, као што су можда и себе доживљавали као праве представнике бољег и већег дела словеначког народа. Са таквим угледом и уважавањем, Добрица Ћосић је вероватно био једини међу Србима који је могао образовати југословенски одбор.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Академици на бранику слободарства

С ТАКВИМ поверењем, он је нашао ортаке у Тарасу Кермаунеру, који је једино међу Словенцима био познат и угледан, и Рудију Супеку, угледном због завидне револуционарне прошлости, који међу Хрватима баш и није важио за једног од најпознатијих интелектуалаца, али је сигурно био међу најчаснијим и најхрабријим, што је иначе била врлина на коју се изузетно ретко наилазило у тадашњем Загребу.

После многих припремних разговора, 10. новембра 1984. године, Добрица Ћосић, Тарас Кермаунер и Руди Супек разаслали су писмо, састављено у Београду, десетинама угледних писаца, уметника и научника. Испоставило се да у Загребу, изузев самог Супека, нико није хтео ништа да чини са Србима из Београда за Југославију.

У Љубљани је тринаестак интелектуалаца изразило спремност да се бори за грађанска права и слободу мисли и изражавања, али ни један једини није хтео са Србима да уђе у било какав југословенски одбор.

 

Тарас Кермаунер

СА ТИМ горким сазнањем да је свршено са југословенством и за "десницу" и за "левицу", и у власти и у опозицији, Добрица Ћосић се напослетку окренуо својим угледним сарадницима и пријатељима у Београду. Тек касније се видело колико је његов избор био добро промишљен и разуман.

Уместо да бира само оне који су већ до тада били познати, па и озлоглашени дисиденти и опозиционари или јавно обележени националисти, он је настојао да укључи што већи број до тада неоспораваних у јавности, иначе изузетно познатих и угледних интелектуалаца. Тако се међу члановима Одбора нашло чак 13 чланова Српске академије наука и уметности, од којих су само Михаило Марковић, Љубомир Тадић и сам Добрица Ћосић били, са становишта званичне политике, веома оспораване личности, док сви остали академици, чланови Одбора, по правилу нису до тада улазили у текуће политичке окршаје или су то чинили веома ретко.

Представи о политичкој уравнотежености и непристрасности Одбора посебно су допринели Гојко Николиш, шпански борац и генерал-пуковник у пензији, и Андрија Гамс, ратни заробљеник у Оснабрику и угледни професор права.

ЋОСИЋЕВУ процену да познати Хрвати и Словенци нису хтели са Србима да праве било какав југословенски одбор потврђују и поједина писма која сада први пут објављујемо. Посебну пажњу заслужују примедбе Матевжа Кривица, познатог конституционалисте, који додуше није имао ништа против југословенства, али је довео у питање саму идеју образовања Одбора.

 

Добрица Ћосић

Плашећи се било каквог неформалног, а тиме, по њему, и илегалног удруживања, он је захтевао "оснивање легалног удружења грађана", као да би то тадашње власти уопште прихватиле и регистровале. Па, управо је ранији покушај Добрице Ћосића да, сходно важећим законима, са пријатељима и истомишљеницима пријави и издаје часопис "Јавност" пропао, пошто се тадашње комунистичке власти нису придржавале закона које су саме донеле.

Отуда је инсистирање на строгој законитости форме окупљања био заобилазан начин да се не уђе у поменути Одбор, као илегални облик удруживања, који би се, по Матвежу Кривицу, могао "правно квалификовати као прекршај".

Насупрот оваквом привидно правничком расуђивању, а поучен искуством са "Јавношћу" да је у области права увек надмоћан онај који тумачи и примењује законе, чак и кад то чини противно њиховом језичком значењу, Добрица Ћосић се одлучио за неформалан, а ипак институционализован и постојан облик окупљања.

А КАКО су сви били свесни да је овакав облик удруживања не само неформалан него и, са становишта оних који тумаче законе, споран, а по Кривицу и "илегалан", већ на самом почетку рада Одбора утврђено је начело да ће он узимати у заштиту све оне којима је угрожена слобода мишљења и изражавања, изузев самих чланова Одбора.

При том је постојала примисао да ће велики јавни углед скоро свих чланова Одбора бити довољан да их заштити од било каквог, а нарочито од кривичног прогона. И заиста, поједини чланови Одбора, нарочито Добрица Ћосић, повремено су били изложени жестокој јавној осуди; сам Одбор је омаловажаван и извргаван критици и порузи; али ниједан члан Одбора, током пет година његовог јавног деловања, никада није имао неке веће непријатности са полицијом, формалним прогоном и судом.

Један од ретких загребачких интелектуалаца који се без резерве солидарисао са начелима и циљевима Одбора био је Лино Вељак, данас познати и угледни професор филозофије. Али пре 25 година његово име није имало такву тежину у јавности да би се с њим као чланом могло озбиљније рачунати. У таквим околностима није било другог избора него да се чланство у Одбору сведе на угледне, а уз то и довољно одважне Београђане.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)