ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРЖАВА НЕ ДОЗВОЉАВА ДА СЕ САЗНА ИСТИНА: Нерасветљено уморство Радомира Радовића, члана "Слободног универзитета"

Слободан Кљакић

23. 10. 2021. у 17:14

ПРОШЛО је више од тридесет година од маја 1991, када је Републичком јавном тужилаштву, министру правосуђа и посланицима Скупштине Републике Србије упућена петиција "Захтев за спровођење истраге о смрти Радомира Радовића, Ђоке Стојановића и Александра Опојевића".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРЖАВА НЕ ДОЗВОЉАВА ДА СЕ САЗНА ИСТИНА: Нерасветљено уморство Радомира Радовића, члана Слободног универзитета

Радомир Радовић Мираш / Приватна архива

Првопотписници петиције били су рођаци поменутих личности, а испод тог захтева нашло се још неколико стотина имена. Нико од адресанта није одговорио, сви су остали неми. И због тога недоумице о смрти Радовића, Стојановића и Опојевића трају до данас. Истраге о њиховом животном крају водили су њихови најближи, и пријатељи, док власт о ономе што зна ћути.

Ђока Стојановић и Александар Опојевић страдали су 1975. године, после здружене акције југословенске и румунске тајне полиције у којој је отет Влада Дапчевић, најпознатији југословенски политички емигрант по линији Коминформа. Стојановић и Опојевић били су његови пратиоци, отети су у Букурешту, у Румунији, а гробови су им откривени код Зрењанина, 1991. године.

А ко је Радомир Радовић звани Мираш (1951-1984)?

Био је грађевински техничар, запослен у ондашњем познатом гиганту "Хидротехна", синдикални активиста и ванредни студент. Залагао се за формирања независног радничког синдиката, био заинтересован за горућа питања развоја друштва и за алтернативне путеве изласка из дубоке друштвене и политичке кризе, различитим од оних на које се ослањала окоштала бирократска, партијска и државна номенклатура. Потписивао је и протестне петиције, посећивао београдске трибине, у оно време узаврело котло у које су биле упрте очи критичке јавности и власти.

ПОЧЕТКОМ 1980-их почео је редовно да посећује и расправе које су 1976. године покренули у Београду водећи представници студентске побуне 1968. године. Била су то места дружења, окупљања на којима се кроз особену форму интелектуалних, теоријских и политичких дебата отворено и страсно расправља о кључним проблемима југословенског друштва. Ове расправе, организоване у приватним становима, временом ће прерасти у чувени Отворени универзитет.

Драгомир Олујић / Приватна архива

Његов рад је брутално прекинут, као што се види из претходног прилога, 20. априла 1984. године, у стану Драгомира Олујића Олује. Расправа је тог дана била посвећена међунационалним односима у Југославији, а уводну реч је имао Илија Мољковић. С посебном пажњом се ишчекивало шта ће потом рећи Милован Ђилас на тему ,,КПЈ и национално питање између два светска рата". Пред сам крај његовог излагања у стан је бануло више десетина униформисаних и неуниформисаних полицајаца.

Похапшено је 28 учесника, међу њима и Радомир Радовић, а већ сутрадан је покренута беспримерна кампања о наводном ,,илегалном састанку" и ,,контрареволуционарном деловању" притворених; полиција је у стану пронашла ,,непријатељски материјал" и тако редом - отворен је пут за познати стаљинистички ,,процес шесторици".

У току ноћи извршени су вишесатни претреси станова осам ухапшених, а 21. априла их је десетак пуштено из притвора, међу њима Милован Ђилас, његов брат Аким Ђилас и Радомир Радовић, који је после трагичне смрти родитеља живео код своје тетке Јелене Радовић.

У НЕДЕЉУ, 22. априла, Радомира су двојица инспектора Државне безбедности из тог стана одвели на ново саслушање, које се завршило око поноћи, а сутрадан је отишао на посао и видео се поподне са девојком, али није дошао кући. Његова тетка Јелена почела је потрагу, звала Радомирове пријатеље и познанике, пријавила нестанак, обилазила полицијске станице, али нико није могао да јој одговори на питање шта је с њеним сестрићем.

Радомирови тетка и ујак обратили су се 30. априла највишим партијским и државним органима, наглашавајући ,,да не виде ко би други могао бити одговоран за Радомиров нестанак сем органа СУП-а" и траже да им се помогне у "расветљавању овог случаја". Одговор није стигао.

Био је баш тај 30. април 1984. трагичан дан. У касним поподневним часовима, тетка Јелена је затекла у својој кућици у селу Орашац, код Обреновца, свог сестрића Радомира. Његово већ укочено тело било је на каучу, у врећи за спавање, одело му је било уредно сложено и пребачено преко столице. У кућици није било хране, Радомир је био обријан, али није било прибора за бријање.

Надлежни су обавили увиђај, обдукција је, према записику, обављена 2. маја, у Институту за судску медицину, без присуства адвоката и најближих сродника, како то налажу законске регуле. Тетки Јелени и адвокату Виту Кнежевићу није дозвољено ни да виде тело покојника.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Полиција је смрт прогласила самоубиством

НЕСРЕЋНИ Радомир Радовић сахрањен је 4. маја 1984, а прво званично саопштење о његовој смрти дао је после шест дана, 10. маја, Обрен Ђорђевић, подсекретар Републичког СУП-а Србије, начелник СДБ Србије. У том саопштењу се наводи да је ,,обдукцијом утврђено да на телу нема трагова насиља и да је смрт наступила као последица узимања превелике количине седатива".

То ће рећи да је полиција Радовићеву смрт подвела под самоубиство.

Познати београдски адвокат Вито Кнежевић је 21. маја на страницама недељника НИН упознао јавност да је извештај о обдукцији завршен осам дана касније - 18. а не 10. маја.

Прецизну реконструкцију овог до данас нерасветљеног, трагичног збивања, на основу које и пишемо овај прилог, објавила је својевремено Јелка Кљајић Имшировић. Учинила је то у тексту ,,Анатомија једног политичког злочина: нестанак и смрт Радомира Радовића", који је објавила у јунском двоброју часописа ,,Република" за 2002. годину.

До последњег животног даха (2006) Кљајић-Имшировићева је улагала огромну енергију да смрт Радомира Радовића буде осветљена, да истина о његовом трагичном крају буде коначно развејана.

Јелка Имшировић / Фото: Приватна архива Ане Имшировић

Напоре су улагали и други Радовићеви пријатељи, до данас једнако безуспешно. Допринос је не тако давно, у јулу 2017. године, дао и Маринко Арсић Ивков, на блогу Књижевног друштва ,,Писци без адресе", у тексту ,,Смрт бунтовника", у коме је изнео и детаље који Јелки Кљајић-Имшировић нису били доступни.

Из тог текста помињемо само два детаља.

ПРВО, девојка која је Радомира последња видела живог, ,,нестала је без трага", мада је ,,могла да буде најзначајнији сведок потоњих збивања". Нико чак не зна ни њено име. Није га знала ни Радомирова текта Јелена, која је сведочила да су њен сестрић и непозната планирали женидбу.

Друго, Институт за судску медицину је и 8. јуна сачинио извештај комисије вештака у коме је наведено да је смрт Радомира Радовића "наступила најмање око 72 часа пре обдукције, а која је извршена 2. 5. 1984. г. са почетком у 9 часова."

То ће рећи да време смрти из првог обдукционог налаза - 30. април - није тачно, пошто је нова комисија утврдила да је смрт наступила можда чак и 27. априла ("најмање на око 72 сата пре обдукције").

Упркос томе, на основу првог и другог обдукционог налаза, као и на основу извештаја Градског СУП-а и других "истражних радњи", Окружно јавно тужилаштво је 13. јуна 1984. године издало саопштење да је Радовићева смрт "самоубилачка и да се не ради ни о каквом кривичном делу".

То саопштење, подсећа Маринко Арсић Ивков, "значило је да се даља истрага прекида, да је Радовић извршио самоубиство и да нема места покретању евентуалног кривичног поступка против НН лица".

Тужилаштво је прекинуло истрагу 1984. године, али она у случају Радомира Радовића, када је реч о његовим пријатељима, и не само њима, траје до данас.

Зашто је то тако лако је докучити из речи Драгомира Олујића Олује изговорених у септембру 2008. године: "По мом суду, Мираш је убијен у СДБ-у током саслушања. Наиме, полиција је покушавала да од њега направи, што би се данас рекло, 'сведока сарадника', на шта он није пристајао. Они су га шиканирали, тукли и највероватније, један од дебеоваца, изнервиран његовим отпором, 'поступио је јаче него што је ситуација захтевала', услед чега је наступила смрт, која је направила хаос у СДБ-у (различита саопштења о узроку смрти), судској медицини (обдукција без присуства адвоката и породице, те противречан обдукцијски налаз), држави... Ни тада, ни данас држава не дозвољава да се утврди пуна истина о Радовићевој смрти."

 

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)