ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНА СУЂЕЊА КРИТИЧАРИМА РЕЖИМА: Партија и држава наплаћују дуг за студентску побуну 1968. године

Иван Миладиновић - Драгана Матовић

20. 10. 2021. у 17:14

ВОЂЕНИ "идејама '68", почетком седамдесетих година прошлог века, интелектуални кругови, углавном са позиције критичког марксизма, отворено критикују званичну линију Савеза комуниста, њену "закречену идеологију".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНА СУЂЕЊА КРИТИЧАРИМА РЕЖИМА: Партија и држава наплаћују дуг за студентску побуну 1968. године

Владимир Мијановић, Јелка Кљајић Имшировић, Снежана Радовановић и Драгиша Пауновић

Отпор владајућем идеолошком монополу нарочито је видљив на Београдском универзитету. Власт није била неми посматрач ових појава. Посебно су на удару професори и студенти Филозофског и Правног факултета, те часописи "Студент и Видици".

Један од облика политичког прогона опонената режима били су и јавни судски процеси. Техника обрачуна са неистомишљеницима подразумевала је да се најпре у партијским форумима одлучи ко ће, на који начин и до које мере бити "бити обрађиван", а потом су следила углавном монтирана суђења.

А све је започело када је група студената са Филозофског факултета штампала и на шапирографу умножила часопис "Круг", Божидар Борјан, осуђен је у априлу 1970. на максималну казну - 60 дана затвора - због наводног кршења тадашњег Закона о штампи и других видова информација (прекршај из члана 131, став 1. тачка 1. и 2.).

ПОТОМ је, после темељне тужилачке припреме, због штампања листа "Фронтестерион" на истом факултету, Окружни суд у Београду на 20 месеци строгог затвора осудио у октобру 1970. године Владимира Мијановића, као председника Факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета.

Мијановићу је свашта стављено на терет: "злонамерно и неистинито приказивање друштвено-политичких прилика у земљи"; организовање протеста против америчке инвазије на Камбоџу; протест против репресивних мера према појединим омладинским и студентским листовима и гушења слободе јавне речи и критике изражен у једном летку. Мијановић је проглашен кривим и због летка у коме је пружена подршка рударима у Какњу који су били у штрајку и зато што је "подстицао" студенте на штрајк глађу тим поводом.

Владимир Мијановић, Влада Револуција

Влада Мијановић Револуција ухапшен је 24. јула 1970. Суд је усвојио све наводе оптужнице и после вишедневног суђења 21-23. 9. и 19-20. 10. 1970. осудио га на 20 месеци строгог затвора, које је у целости издржао. Након жалбе адвоката Срђе Поповића о погрешно утврђеном чињеничном стању, Врховни суд Србије је јануара 1971. казну смањио на годину дана.

У кампањи у току суђења свој допринос су дали медији. О Мијановићу су писали као "претенциозним момком који је сувише озбиљно схватио подсмешљив назив које су му дале колеге с факултета - Влада Револуција" или "Годинама је овај вишегодишњи студент Филозофског факултета настојао да се јавности представи као вођа побуњених студената. Нико га није озбиљно схватао, чак ни његови истомишљеници".

Током процеса студенти Филозофског и Филолошког факултета и Академије ликовних и драмских уметности прогласили су штрајк солидарности и тражили да се Мијановић пусти из затвора.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Преурањени разорни радови

ОКРУЖНИ СУД у Београду покренуо је почетком 1972. поступак против троје студената Универзитета у Београду, "шездесетосмаша": Милана Николића (1947), Јелке Кљајић (1947), студената треће године социологије Филозофског факултета, и Павлушка Имшировића (1948), студента Саобраћајног факултета.

Оптужница их је теретила да су од 1970. до 1972. "створили групу и деловали на стварање непријатељске партије у ком циљу су јавно иступали, писали, умножавали и растурали непријатељски материјал у виду програма извештаја, реферата и летака, па су основали "Иницијативну групу за револуционарну радничку партију - ИГРРП", а све са намером да се силом и противуставним путем обори власт радног народа и свргну изабрана уставом утврђена представничка тела...".

Теретили су се да су саставили "Предлог демократске организације за радничку и револуционарну партију" у којој би било до пет чланова у ћелији (за деловање међу радницима и студентима) и да су програм изложили у тексту "Политички систем глобалног самоуправљачког друштвеног система". Оптужени су и за организовање протеста против хапшења и суђења студената Владимира Мијановића и Божидара Борјана, покретање часописа "Црвен коњић", иступање на трибини Филозофског факултета, растурање летака, а посебно за успостављање веза у иностранству ...

СУДИЈА ОКС Београд М. Ђокић је пресудом од 21. јула 1972, утврдио да је извршено кривично дело "удруживања против народа и државе" (чл. 117. КЗ), па је Николића и Имшировића осудио на две године затвора, док је Јелка Кљајић добила годину и шест месеци. Браниоци оптужених С. Поповић, С. Стругар и В. Кнежевић рекламирали су правну неоснованост оптужнице, тражили ослобађајућу пресуду констатујући да политичко организовање у де факто једнопартијском систему није забрањено.

Казну су издржавали у КПД "Забела", где су се тада нашли и професор Михаило Ђурић, редитељ Лазар Стојановић и студенти В. Мијановић, Д. Удовички и други осуђени интелектуалци и студенти у истим ћелијам са окорелим криминалцима.

Оптужени Милан Николић о квалификацијама из пресуда, сведочиће много година касније: "Моји другови и ја, по својим схватањима, јесмо били левичари, може се рећи - ултралевичари. Опозиционо настројени према тада владајућем СКЈ, али не и троцкисти. Са троцкистима оним на Западу ми нисмо имали никаквих веза. По својим политичким убеђењима ближи смо анархистима."

Сретен Вујовић, Јелка Кљајић Имшировић, Љиљана Мијановић и Павлушко Имширевић Мијановић / Фото: Приватна архива Ане Имшировић

ПОЧЕТКОМ фебруара 1973. СДБ је ухапсила још неколико "троцкиста - шездесетосмаша": Данила Удовичког, Владимира и његову супругу Љиљану Мијановић. Осуђени су Удовички на две године затвора, Мијановић на годину дана, док је Љиљана након проведена три месеца у истражном затвору у Титограду, осуђена годину дана касније у Београду на шест месеци затвора.

У тексту "Рани разорни радови" Удовички тврди да је за осуду изабран троцкизам јер суд и тужилац ништа нису знали о троцкизму, па се суђење могло лакше монтирати и мистификовати. Он либерално руководство окривљује за репресије према независној мисли и за слом студентске побуне 1968. Мијановић је у својој одбрани најбоље дефинисао мотиве осуде: "Целокупна моја делатност одвијала се у складу са одлукама Факултетског одбора СС Филозофског факултета. Са своје стране ФОСС је деловао у складу са Акционим програмом Савеза студената Београда. Ми смо у јуну били изиграни и овде се суди јуну 1968."

Страдање Владе Мијановића започиње заправо док је био на одслужењу војног рока у Тузли, када ће војничку униформу убрзо заменити робијашком. Те дане хапшења и суђења пластично је описала Љиљана Мијановић: "...

У фебруару 1973. године ухапшен је Данило Удовички, ја и Владимир. Служба безбедности је покушала да направи нову 'троцкистичку тројку' коју смо, наводно, чинили нас троје. Ипак, то нису могли да изведу баш онако како су замислили, помоћу литературе, наравно, коју смо ми у то време читали, што је био доказни материјал. Данило Удовички је ухапшен у Београду, Владимир је у то време био у војсци у Тузли, а ја сам била професор социологије у Херцег Новом. И сви смо ухапшени истог дана."

По изласку с робије, Мијановић је таворио без посла и пасоша. Запослење и путна исправа били су тада "мисаона именица за политички неподобна лица". Слично је било и са Павлушком Имшировићем (који се касније оженио Јелком Кљајић и добио децу) и Миланом Николићем, који су били под сталном присмотром службе и живели на ивици егзистенције. Ипак су наставили дисидентску активност ...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Тито прозива редакцију "Студента"

ПОЧЕТАК седамдесетих обележиле су забране неколико бројева листа "Студент", који је једно време као главни уредник потписивао Милорад Вучелић. Међу првима, на удару цензуре, нашао се број из 1971. године, специјално издање на око 60 страна.

Уз разне алтернативне стрипове, део је био посвећен обрачунима у Коминтерни. Одштампан је и текст у коме је Јосип Броз Тито именован као срж бирократије, што је био повод да тај број власт осуди и нареди да се провуче из продаје.

- Поводом тог броја који је имао 40.000 примерака отворена је истрага против мене као главног уредника, и чланова редакције Јовице Аћина, Предрага Богдановића Ција и Марка Кековића - каже Милорад Вучелић, садашњи главни уредник "Вечерњих новости". - Када је покренута истрага скоро цео тираж је већ био распродат. Углавном, ми смо осуђени по два кривична дела, за увреду шефа државе и за ширење порнографије, иако стрипови нису били "голицави", али је то добродошло режиму да дисквалификују све који вређају председника и државу.

Милорад Вучелић

Тај број "Студента" Тито је поменуо у говору у Бугојну, што је за оно време била застрашујућа оптужба. Након тога "прозвани" су се огласили текстом "Остало је ћутање" и напустили редакцију.

- За два кривична дела добили смо укупно 12 месеци, десет за увреду председника и државе, а четири за ширење порнографије. Збирно је то било 12 месеци, тако се то сабира у праву - каже Вучелић.

У СЛЕДЕЋЕ две године нико од њих није смео ништа да објави, нити је неко нешто хтео да им штампа.

- Нисмо смели да ризикујемо да нас неко тужи за увреду, ако бисмо га критиковали, јер би се то кривично дело претворило у безусловну казну - објашњава Вучелић. - Тужилац се жалио на ту одлуку, али је касније повукао ту жалбу. Сматрало се да је за нас довољна казна годину дана затвора.

Негде у то време иста екипа објавила је један број "Студента" посвећен забранама. О том случају сачувани су документи, за разлику од претходног. Тај број са називом "У сусрет забрањеном времену" Вучелић, Аћин и Кековић су делили на Корчули, за време одржавања тада веома познате Летње филозофске школе. Ту су биле побројане све стопиране књиге, документа, изложбе, представе, филмови, као и карикатуре чувеног Француза Онореа Домијеа, иначе творца ове ликовне и новинарске форме.

- У то време сваки број "Студента" ишао је јавном тужиоцу, пре него што се појави у јавности - каже Вучелић. - Пошто то некад није функционисало ми смо из штампарије извлачили хиљаду, две примерака, склањали и делили. И раније је било забрањених бројева, па смо имали уходану шему. Окружни у Сплиту је добио дојаву да на Корчули делимо тај број "Студента", били смо саслушани, али смо ослобођени кривичног дела тог кога и није било.

ВУЧЕЛИЋ се и трећи пут нашао на удару идеолошких цензора, када је у "Студенту" објављен текст Михаила Ђурића, који је био забрањен, а Ђурић осуђен на затворску казну.

- Ђурић је био мој професор, а у "Студенту" је његов текст угледао светлост дана под насловом "Смишљене слутње" - каже Вучелић. - Кад апстрахујем муке својих родитеља и својих ближњих који су били крајње узнемирени и погодођени више него ја тада, нисам имао свест о томе да је то неко херојско дело. Док сам то чинио нисам био свестан да је то неко разорно деловање.

"Студент" ванредни забрањени број 1968. године

Док су били условно осуђени, ни Аћин, ни Вучелић, ни Богдановић нису ништа објављивали.

- Јовица и Ци су се окренули књижевности, а ја сам као правник радио комерцијалне послове у разним фирмама и тек после две године објавио сам први текст у "Књижевној речи", чији је главни уредник био Милисав Савић. Био је то безазлен текст о Битефу.

Касније је забрањена и "Књижевна реч" због Вучелићевог текста о друштвеној кризи, а остало је забележено да је Вучелић и аутор последње забрањене књиге у Србији "Осумњичено друштво" из 1987. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Словеначка полиција хапси студенте

Зоран Ђинђић / Фото: Предраг Митић

ТИХ СЕДАМДЕСЕТИХ година на Филозофском факултету пристиже "постшездесетосмашка" генерација и као њихов лидер се намеће Зоран Ђинђић. Њихов циљ није био да понове 1968. годину већ да оду даље. Они су о себи говорили да су "радикални комунисти", али су се више понашали ка "анархисти".

"За Ђинђића је у овом периоду од кључног значаја један студентски скуп који је, почетком јануара 1974. године, одржан у Љубљани. Иницијатор скупа је био Факултетски одбор Савеза студената Филозофског факултета у Љубљани. Иако су позвани студенти свих филозофских факултета из Југославије, а присуствовали су само представници из Загреба и Београда. Београдски факултет су представљали Зоран Ђинђић и Миодраг Стојановић.

За скуп је био припремљен Нацрт резолуције који је "указивао је не само на постојање кризе југословенског друштва већ на историјске околности које су утицале на промену њеног карактера. Супротно прокламованим начелима, власт је централизована у рукама политичке елите. Расподела капитала не заснива се на раду већ на капиталу и посредована је тржиштем. Повећане су социјалне разлике и порасла је незапосленост. Монополизам у економији и политици рефлектује се на информативну сферу, образовање, науку и културу. Сузбијање критичког марксизма утиче на 'подсецање комунистичке алтернативе'. Из процепа између речи и дела и рађају се прве сумње и настаје морална побуна, која храни радикализам."

ВЛАСТ је у нацрту ове резолуције видела "неку врсту новог политичког програма, нову политичку платформу, а у исто време покушај који води стварању политичких субјеката уз већ постојеће друштвено-политичке организације". Словеначка полиција је брутално спречила одржавање овог скупа. А потом на сцену ступа Оптужница јавног тужилаштва у Љубљани.

Срђа Поповић

После хапшења Зорана Ђинђића у Словенији, у Београду су уследили најпре претрес стана, а потпм подужи боравак у затворској самици. Бранилац, београдски адвокат Срђа Поповић, саветовао је оптужене Ђинђића и Стојановића, да се бране ћутањем због "типично силеџијског понашања истражних судија у политичким процесима" које је имало циљ "да се сломи воља окривљеног и од њега, противно његовој вољи, добије одговор, одн(осно) изјава" . Коначно у новембра 1974, у Љубљани је одржано суђење. Шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били су осуђени на по годину дана затвора.

Притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне. Осим тога, због намере која је тада постојала да се Тито кандидује за Нобелову награду за мир, ни власт није хтела да затеже конопац до краја.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)