СПОМЕНИК ДОЖИВЕО КРАЉЕВУ СУДБИНУ: Како су на Орјену обележили 10 година од доласка на престо Александра Карађорђевића

Иван Миладиновић

22. 08. 2021. у 08:15

ПРВИ августовски дан овог врелог господњег 2021. лета. Из Херецег Новог, аутор овог текста и његов школски друг Милан Милановић, универзитетски професор, овог пута у улози водича, упутили су се на Орјен, највишу приморску планину.

СПОМЕНИК ДОЖИВЕО КРАЉЕВУ СУДБИНУ: Како су на Орјену обележили 10 година од доласка на престо Александра Карађорђевића

Фото Архива

Циљ је кота Орјенско седло, код народа познатија као Орјенска локва, природни водопој. Рески планински ваздух одгнао је и последње трагове мамурлука од претходне ноћи, када су новопечени планинари, славили окупљање њихове генерације која је пре пола века положила "испит зрелости". Окупили су се те ноћи преживели ђаци који су матурирали у херцегновској гимназији 1970. и који су претходних 50 година ширили славу ове школе не само широм Југославије, већ су понеки стизали и на неке удаљене континенте.

А још пола века раније, 1931, овде на Орјенском седлу, на 1.600 метара надморске висине, 150 метара изнад Ловћена, који га је ипак натпевао, дакле пре равно сто година, прштало је од посла на све стране. Завршаван је споменик краљу Александру I Ослободиоцу, поводом десетогошњице ступања на престо, под командом самоуког мајстора Станка Лепетића. Недалеко од овог обелиска, приводила се крају и изградња планинске куће тадашњег дубровачког планинарског друштва "Орјен".

Оскудна историјска грађа о овом значајном догађају с почетка треће деценије прошлог века не омогућава да се расветле до краја сви детаљи настанка овог споменика импозантних димензија, који је са постаментом био виши од три метра, исклесан од природног камена, "мајсторском руком чувеног клесара-каменоресца Станка Лепетића, који се на својим дјелима, оригиналним и препознатљивим многобројним надгробним споменицима често потписивао пуним именом као `самоуки рукодјејатељ`."

ПО НЕКИМ записима "из друге руке" oво обележје је подигнуто на иницијативу солунских добровољаца, мештана села Крушевице, Кривошија и племена Зубци, и саграђено је прилозима народа са обе стране херцеговачко-црногорске границе. Према тим истим изворима, споменик је подигнут 20. септембра 1931. године и на споменику је било уклесано: "У част десет година славне владавине Његовог величанства краља Александра Првог Карађорђевића. Споменик подигоше мјештани Крушевица, Кривошија и Зубци". Ова верзија је највероватније изведедена из песме која се певала у народу: "Крушевице, Кривошије, и јуначко племе Зупци, у једноме загрљају, подигоше спомен краљу."

Споменути универзитетски делатник, с почетка ове приче, Милан Милановић, поред професуре на пољопривредним факултетима, добар део живота посветиће проучавању завичаја, посебно родних Крушевица. Он ће у локалном архиву пронаћи проглас херцегновске општине од 10. августа 1931. године из чијег садржаја се може закључити да је свечано откривање споменика на Орјену било шест дана касније.

"Грађани! - пише у прогласу - "На 16. августа ове године читав народ наше простране домовине најсвечаније ће прославити десетогодишњицу ступања на престо својих славних Предака Њ.В. Александра 1. краља Југославије."

ИДЕЈА о подизању овог спомен-обележја је по свему судећи настала међу Крушевичанима три године раније када је, у пролеће 1928. године, две деценије након одласка у Америку, у завичају боравио Видак Новаковић са породицом. Видак је у "новом свету" већ био овенчан славом успешног банкара и припадао слоју имућнијих људи у Калифорнији. О његовом угледу "с оне стране океана" али и у отаџбини најбоље сведочи податак да га је краљ Александар званично примио у и то за време одмора на Бледу.

И после овог сусрета Новаковић ће остати у комуникацији са краљем преко Александра Димитријевића, маршала двора. У једном од писама Димитријевићу Видак га обавештава да је у Крушевицама разговарао са људима о подизању споменика краљу на Орјену и изричито каже да ће он сам финансирати подизање споменика и тражи да му се пошаље рачун.

Сасвим је јасно да је трошкове за изградњу споменика сносио "наш човек из белог света" уз помоћ брата Петра, али неопходно је нагласити да је народ овог краја дао свој велики допринос подизању овог обележја својим добровољним радом. У колективном памћењу остало је забележено да су на откривању споменика окупљене мештане оријенских села предводили свештеници: Васо Новаковић из Крушевица, Ђорђе Самарџић из Кривошија и Сава Даниловић из Зубаца. У име народа са приморја говорио је Јово Секуловић, угледни Бокељ, познати књижар и издавач, повереник Српске књижевне задруге и Матице српске, касније и градоначелник Херцег Новог.

Одолеваће овај спомен човеку који је ослободио ове крајеве од туђина до краја 1942. када ће Италијани демонтирати и пребацити на Црквице. По њиховој капитулацији Немци га сносе у Рисан и ту остаје до ослобођења и доласка нове власти. Ту му се губи сваки траг...

Данас се на месту где је био краљев споменик види се само постоље од грубо тесаног камена, а плоча лежи поред пута уз зид планинарског дома.

ТРИ године после откривања споменика, краљ је кренуо 4. октобра, сат пре поноћи, са Топчидерске станице у пратњи краљице Марије, кнеза Павла и кнегиње Олге, на пут без повратка. План пута је био да се дворским возом иде до Косовске Митровице, где су стигли сутрадан око 8 сати, а да затим су пут наставили аутомобилима до луке Зеленика у Боки Которској, где их је чекао разарач "Дубровник", којим је сутрадан, 6. октобра поподне, требало да крене за Марсељ.

Фото Архива

СВЕДОЧАНСТВО Краљ Александар и "Генерација 70" у парку бившег хотела "Бока", Фото Архива

После обиласка Подгорице, Ријеке Црнојевића и Цетиња спустили су се до Будве, односно Милочера, где је краљица свом мужу и Павлу и Олги показала тек изграђену вилу. Потом су два краљевска пара кренула ка Зеленици. Преко Тивта, стигли су у Лепетане око 19 часова. Изашли су из аутомобила и прешли у моторне чамце који су их превезли преко залива, у Каменаре. Аутомобили су пребачени цатарама. Мештани Лепетана и Каменара су од давнина чамцима прелазили са једне обале на другу. Изградња мањих скела којима су се поред људи превозиле и кочије, започела је 1898. године. Оснивачи ове врсте превоза били су мештани из Каменара, Шпиро Милошевић и Шпиро Секуловић. Првобитне скеле (у локалном називу "цатаре") састојале су се од два чамца која су била спојена платформом од дасака.

Већ у 19.30, после краће вожње уз обалу, дворски караван возила стигао је у Зеленику где су се укрцали на "Дубровник" да ту вечерају и преноће. Упркос умору, после путовања, краљ је имао дуже сусрете с представницима Херцег Новог чију су делегацију предводили Мирко Комненовић и Нико Ћоровић.

- Црвени тепих који је положен на улазу у разарач "Дубровник" позајмљен је од наше породице - испричаће Весна Секуловић, сада Мијатовић.

ОПРОШТАЈ Краљица Марија, кнегиња Олга, кнез Павле и делегација Херцег Новог, Фото Архива

Ујутро краљ је, мимо сваког протокола, напустио брод и кренуо да прошета Херцег Новим. Забележено је да је обишао је парк хотела "Бока" и железничку станицу. Наједном пожелео је да посети манастир Савину. Са њим су кренули Марија, Павле, Олга, Мујо Сочица, бан Зетске бановине и митрополит цетињски Гаврило Дожић.

ХТЕО је по примеру старих капетана дуге пловидбе из Боке, да посети манастир, да у њему упали свеће и да се помоли Богу да му буде на помоћи све до искрцавања. Упалио је четири свеће, једну за себе и по једну за сваког од својих синова. Зажелео је да види и жезло Светога Саве, заштитника Србије, реликвију која је вековима чувана у манастиру на Савини.

Био је видно разочаран кад је од архимандрита сазнао да је жезло дан раније однето на изложбу у Котор.

"Пошто је запалио свећу, пришао је звонику, узео уже обема рукама и почео да звони.

ХРОНИЧАР Професор Милан Милановић, Фото Архива

Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро. Ова чудна појава је целу пратњу следила, и на све присутне оставила тежак утисак. Ми смо то наше узбуђење сакрили од Краља да га не би онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до "Дубровника", где се укрцао, ја сам се са Баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали Краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем. Сложили смо се да у животу има често пута судбоносних знакова, које Бог открива људима, као што је био случај са краљем Александром у манастиру Савини" - записао је митрополит Дожић.

Било је десет сати 6. октобра 1934. године, пошто су се неко време одморили у својим кабинама, после повратка из манастира Савина, краљ, краљица, кнез и кнегиња излазе на палубу.

НЕИМАР Станко Лепетић, Фото Архива

Александар је био ведар. Загрлио је краљицу и скинуо је са леве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: "Ко га носи, Бог помози". Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: "Узми ово, смета ми". Да ли је и ово било још једно злокобно предсказање?!

Потом је пружио руку кнезу Павлу који му је казао:

До скорог виђења!

Ко зна? Волео бих да сам се већ вратио! - одговорио је краљ.

Краљица Марија је већ силазила низ степенице када се окренула и вратила назад "Заборавила сам да пожелим срећан пут заповеднику" рекла је пружајући руку команданту Павићу, комодору (капетану бојног брода на специјалној дужности) "Дубровника", који је био поред краља. И тада је последњи пут видела свог супруга.

Александар ће за три дана доживети судбину као и његов споменик десет година касније.

НОВЉАНИН ГРАДИ ВИЛУ У МИЛОЧЕРУ

КРАЉИЧИН лични повереник и контролор подизања здања у Милочеру био је председник општине Херцег Нови Мирко Комненовић. Он је једини био овлашћен да преко филијале Народне банке на Цетињу подиже средства за набавку грађевинског материјала, изградњу водовода, електричне централе и плаћење радне снаге. Из обимне архивске грађе види се да је Комненовић по решењу управника Двора у Београду, дивизијског ђенерала Димитријевића, од 22. јануара преко Херцегновске банке, а на основу пуномоћја код те банке број 346, примио 700.000 динара за куповину имања у општини Паштровић на Светом Стефану.

Маршал Двора, по наредби Његовог величанства краља, потписује 13. априла налог дворској управи да се господину Комненовићу упути 472.500 динара. Истовремено наређује да се на његову адресу у Херцег Новом упутницом, а на име личних трошкова, пошаље 10.000 динара.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)