ВОЛЕО СРБИЈУ И РУСИЈУ, НИЈЕ УМЕО ДА МРЗИ: Исповест новинара "Новости" о друговању са преминулим колегом Мирославом Лазанским

Бранко Влаховић

04. 08. 2021. у 20:30

ВЕСТ о смрти мог дугогодишњег колеге и пријатеља, новинарског аса Мирослава Лазанског, кога смо сви још из младости звали Лаза, шокирала ме је, јер смо у понедељак увече разговарали телефоном.

ВОЛЕО СРБИЈУ И РУСИЈУ, НИЈЕ УМЕО ДА МРЗИ: Исповест новинара Новости о друговању са преминулим колегом Мирославом Лазанским

Пријатељство: Влаховић и Лазански

Ретко ме је звао именом, него кад би се јавио увек би казао: "Где си дописниче, шта радиш, пишеш ли опет нешто?" Тако је било и у понедељак, а после смо се договарали да се ускоро видимо, по његовом повратку у Москву. Казао ми је: "Имам много тога да ти причам".

Послао ми је и копију текста о оцу Владимиру и његову заклетву коју је дао као потпоручник краљу и отаџбини. Био је поносан на оца, као и на деду и стричеве који су, нажалост, убијени у Јасеновцу.

Лаза је био искрени патриота, волео је ЈНА, жалио је због распада Југославије. Наравно, волео је свој народ и Србију, али никога није мрзео. Против колега никада није написао ниједну лошу реч, мада су му неки са којима је друговао у Загребу загорчавали живот објављајући гнусне лажи о њему. Писали су чак да је бомбардовао из авиона Задар у време кад он није имао ни возачку дозволу за аутомобил. Није био злопамтило и умео је да прашта, па је нормално разговарао и са онима који су о њему у току рата писали лажи.

Он није скривао да је волео Русију и Русе, па је због тога лако контактирао као новинар, а касније и као амбасадор са домаћинима. Било је и логично да има велике симпатије према Русима, јер је знао добро историју и радо је за наше медије говорио о великим жртвама Совјета у борби против фашизма. Управо зато је био у оном позитивном смислу русофил, што је и логично јер је одрастао у породици која је имала велике симпатије према братској Русији.

За њега се без претеривања може рећи да је био заиста расни новинар, који је почео да долази у Москву још док смо заједно радили у "Вијесниковој" кући. Били смо блиски пријатељи и кад је долазио у СССР, одседао је код мене, па га је због његових прича о несташлуцима заволео мој тада мали син Никола. Знао је да ме пита када ће нам поново доћи Лаза. Осим што је правио одличне интервјуе са совјетским маршалима и на крају са последњим шефом КГБ Крјучковом, Лаза је волео да долази на војне параде.

Прославио се као ратни репортер јер је имао храбрости да одлази на ратишта и извештава о суровости рата. Пошто смо били залуђени новинарском професијом, нисмо мислили да можемо погинути него смо у Москви у мом стану знали да причамо о нашим утисцима из Авганистана, касније и из других земаља.

Лазански је једно време радио и у "Вечерњим новостима", па се вратио у "Политику".

Кад ми је, пре две године, рекао да ће доћи за амбасадора у Москву, јако ме је обрадовао. Иако му време није било наклоњено, јер је корона смањила контакте, он је настојао да као амбасадор буде активан. Искрено се радовао што је уз помоћ наших бизнисмена у Русији успео да среди зграду амбасаде, окречи после много година фасаду и асфалтира двориште.

Грађани Србије који раде у Русији брзо су га заволели, јер је настојао да са сваким поразговара и ако може помогне. Због тога је вест о његовој смрти растужила наше људе не само у Москви, већ широм Русије. И домаћини и стране дипломате су га брзо заволели због те непосредности.

За Лазу се без претеривање може рећи да је био амбасадор и без фрака. Осим службених и протоколарних односа, он је знао да се дружи са људима. У амбасади је створио пријатну атмосферу. Увек ведрог духа, знао је да у овим тешким временима бодри људе, да се нашали и за сваког нађе лепу реч и уважавање.

Кад су чули за његову изненадну смрт, многи наши људи у Русији звали су ме и шокирани питали како нам умре Лазо. Памтили су да никада није пио нити пушио, био је умерен у храни. Знао сам се са њим нашалити и рећи да је више попио сокова од парадајза него заједно сви Срби у Москви. Живео је спортски. Зими је ишао на клизалишта у Москви и скијање у Подмосковљу. Због тога ће недостајати не само нама, његовим дугогодишњим пријатељима, већ и колегама, као и Србима који су га упознали и радо долазили у амбасаду. Људи су га заволели, јер није показивао самољубље или надменост, већ је говорио: "Само ви назовите и дођите на кафу у амбасаду. Наћи ћемо време да поразговарамо и помогнемо ако можемо".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)