ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДЕМОН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Едвард Кардељ је још 1939. писао да је циљ Словеније да створи своју независну државу

Милорад Екмечић

24. 07. 2021. у 17:14

ЗА СВАКО РАЗУМЕВАЊЕ историје српског и других југословенских народа у време комунистичке власти 1945-1992, неопходно је најпре да се наслика основа решавања националног питања, како су га његове вође поимале и браниле у својој младости, пре рата 1941.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДЕМОН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Едвард Кардељ је још 1939. писао да је циљ Словеније да створи своју независну државу

Кардељ у Дрвару 1944.

Едвард Кардељ, потоњи главни идеолог покрета, отац свих закона и устава којима су мењани друштво и држава, објавио је 1939. велику расправу "Развој словенског националног питања". Тада је још имао стари псеудоним Сперанс, који ће у рату заменити другим.

Он већ на почетку вели да словеначки народ 1918. није остварио своје народне циљеве. Уместо тога, он је још више подељен, а у оквиру југословенске државе није постао равноправан са другима. Остао је подељен у четири државе, а на његовим границама су две велике империјалистичке силе. Циљ Словенаца је увек био да створе своју независну државу, а унитаристичко спајање је само један облик тираније.

Они су се држали Аустрије, јер је то диктирао Ватикан. Католичкој цркви је била неприхватљива мисао да би Југославију могло водити православље, каже Кардељ.

После 1918, развој у Хрватској, као и у Словенији, показао је да су Срби, Хрвати и Словенци "три самоникла народа, чији се братски суживот може постићи само онда, ако у политичком уређењу државе буде зајамчен слободни развој сваког народа". Словенци се сада (1939) морају држати југословенског државног оквира, али ће то зависити само од развоја околности.

Мислио је на могућност веровања словеначких сељака да им Немачка може донети независност, као што је, управо те године, подарила Словацима. "Наместо гесла о самоодлучивању народа које је празно и варљиво, ако се не допуни потпуним јемством за народну независност, ми смо поставили јасно гесло о самоодлучивању народа с правом да отцепљења, које једино тако јамчи да сваки народ слободно одлучи о облику свога живота међу другим народима."

ЦИТИРА МАСАРИКА из октобра 1918. о томе да је слобода основни услов федерализације и да ће се "слободни народи Средње и Западне Европe лако федерализовати, ако то буду сматрали за потребно". Кардељ не одобрава средњоевропске перспективе словеначког народа.

У Југославији словеначки народ треба да оствари средиште окупљања свих Словенаца. "Југославија има значај за Словенце само толико и дотле, док у њој буду обезбеђени њихови словеначки народни интереси. Ко буде тражио њен значај негде другде, заћи ће на странпутицу." У првом издању своје расправе, Кардељ је високо хвалио политику Влатка Мачека. Цитирао је његово схватање национализма, као тежње за слободом, иако, у принципу, осуђује национализам.

Ипак, сматра да постојећи југословенски оквир треба одржавати, јер  једино он даје могућност одбране словеначких националних интереса и историјских тежњи.

Када је 1962. Кардељ стварао темеље новог југословенског устава, са тенденцијама претварања федерације у конфедерацију, ова предратна становишта постала су јаснија. Она су и пре 1962. представљала основу понашања. Тршћанско питање није сматрао завршеним. Створена је посебна организација Комунистичке партије за Трст и Јулијску Крајину, уз одређене везе са Словенијом. Два пута је изазивана међународна криза због обарања америчких авиона, при којима је једном дошло до погибије целе посаде. (...)

Већ 1957, Едвард Кардељ је у новом поправљеном издању свог предратног дела о развоју словеначког националног питања, оценио да се "са бирократско-централистичким тенденцијама повезује великосрпски национализам". Он добија природно југословенски облик. Ово је био само врх леденог брега, који је са собом носио један нови преокрет у историји југословенске револуције, који она сама у себи није неговала, нити га одгајала нити историјски условљавала.

У годинама када је изгледало да се коначно развој историје постарао да оправда југословенску идеју о могућности заједничког живота тако разједињеног становништва, које су векови религиозне нетрпељивости претварали у завађене таборе, отров је дошао од саме главе, од вођства те револуције.

ЕДВАРД КАРДЕЉ је био највиши домет словеначке националне културе у целој прошлости. Никада, ни пре ни после, неће један човек добити у руке једну европску државу од око двадесет милиона људи.

Та држава је створена коришћењем устанка српског народа 1941. да спасе Југославију као државу и историјску идеју. Едвард Кардељ је Мефистофелес југословенске револуције, с којим се историја налазила да му у руке да кључ тако ефикасног насиља, као што је била "диктатура пролетаријата", да њоме може утицати и мењати историјску судбину целих народа.(...)

У годинама када је Југославија изгледала као друштво које је почело да стаје на ноге, Едвард Кардељ је са групом вођа те државе почео да изграђује филозофију о томе да је југословенска револуција 1941. имала други правац, те да је избила због изградње социјализма и давања право сваком народу да се отцепи и изабере неки други државни савез.

Хрватски историчар Душан Биланџић, у истраживачком делу о модерној хрватској историји (1999), овако је описао Кардељеву концепцију историјског смисла југословенске револуције 1941-1945: "Једина аутентична југословенска снага била је Комунистичка партија Југославије". Али ни њезина политичка концепција није била једнозначна. Примарни циљ Комунистичке партије Југославије био је освајање власти, уништење капитализма и „изградња“ социјалистичко-комунистичког друштва.

Тито и Кардељ

У таквој визији, национална држава - хрватска, српска, југословенска и било која друга - секундарни је циљ. У том смислу, државна формација може бити и балканска и подунавска и средњоевропска, као и панеуропска интегрирана с СССР-ом. Битан је, дакле, комунизам у визији какву је изградила Коминтерна од свог оснивања 1919. године...

ТЕЗУ ДА ЈЕ СОЦИЈАЛИЗАМ, а не Југославија, био главни циљ Комунистичке партије Југославије, истицаће Едвард Кардељ, главни аутор свих њезиних устава, и уз Тита главни њезин аркитект; наиме, поновио је то више пута шездесетих година када је избила криза, и упозоравао унитаристичке снаге да Комунистичка партија Југославије није 1941-1945. ратовало само за обнову Југославије, већ и за стварање социјалистичких односа".

Никада подунавски клерикализам није створио далекосежнију моћ, него што је "диктатура пролетаријата" то Кардељу дала.

Овде се круг завршава. Едвард Кардељ је у својој историји словеначког националног питања 1939. јасно рекао да је циљ словеначке историје да створи своју независну државу, да то оствари у југословенској заједници, па да по праву на отцепљење бира неки други федеративни савез према својим интересима.

Тај начин мишљења је био могућ само на површини личне диктатуре, где је цело друштво било стављено под полицијску контролу. У условима елементарне слободе мишљења, као што су били "Јунски дани" 1968, ово би било немогуће и формулисати, а камоли од тога направити историјско начертаније за цели будући развој југословенских народа. Она рушилачка идеологија је највиши историјски домет који је словеначка култура могла икад да досегне.

Само разарањем државних творевина, изграђених на пирамидама костију неколико милиона изгинулих људи, могла је своју народну заједницу да стави у средиште једне неприродне средњоевропске федерације, која никад у историји није представљала људски прогрес.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)