ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВИ ХИЦИ НА ОКУПАТОРА: Отпор у Србији после капитулације Краљевине Југославије

Иван Миладиновић

11. 07. 2021. у 17:14

ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВИ ХИЦИ НА ОКУПАТОРА: Отпор у Србији после капитулације Краљевине Југославије

Вишеград

Славили смо овај дан и после распада СФР Југославије све до 2001. године, када је укинут одлуком Владе Србије. Али историја је увек вишедимензионална. И њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни, а не да пресуђује.

Она, историја, у ствари је вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају а врло често супротстављају. Због тога свака историјска појава о којој се говори проткана је многим подацима који су, неретко, и међусобно контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

КАДА су ветрови времена "одували" са историјске сцене другу Југославију и њене "идеолошке обланде", појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он у ствари није био почетак оружане борбе против немачког окупатора, већ само "почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима", наговештај да ће се "главна борба водити... између Срба и Срба!"

Тим пре што смо на историјској сцени у том тренутку имали два антифашистичка покрета - партизански и четнички. Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини. Одељење јуришног одреда Југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Група војника која није хтела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Немци су заробили десеторицу војника и одмах их стрељали на лицу места...

И на планини Јавор, најпре половином маја, а потом 16. јуна 1941. вођене су битке између немачких потерних одељења и српских војника, који се нису враћали кућама после капитулације како би избегли заробљеништво.

Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

Значајно је споменути и да су, два дана пре одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је четрнаест Немаца.

"Свучени до у гаће и кошуље - послати су у Ваљево" - забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.

СВЕДОЦИ смо да је код нас последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, али и на целом југословенском простору, и по некима чак у и Европи, побо "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију.

У тим доказима доминирају три датума - 15. април, 11. и 28. мај 1941. године. Михаиловић је 15. априла донео одлуку да не положи оружје и "прогласи југословенске планине за своја упоришта". На дан 11. маја почео је да "спроводи у дело ту одлуку", а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе немачког окупатора у Србији...

Професор Радоје Л. Кнежевић, један од учесника у пучу 27. марта, а потом министар двора, у више наврата је писао како су 28. маја 1941. припадници Дражине, тад још малобројне војске, напали немачку моторизовану колону код Љуљака, на путу Крагујевац - Горњи Милановац.

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успео је да у Паризу објави књигу "Титов покрет и режим у Југославији 1941-46", под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Немце код села Љуљаци за њега је кључни доказ да је Дража Михаиловић први започео оружане сукобе са Немцима, а не припадници Титовог покрета.

"Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то - да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута...." - написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.

 

Потпуковник Веселин Мисита

ДА ПОДСЕТИМО још једном на напад на Лозницу 31. августа 1941, што се иначе спомиње у тексту професора Бранка Петрановића. Тог дана Јадарска бригада Церског корпуса ослободила је овај град, у подножју Гучева, и то један од првих у поробљеној Европи. Истовремено, то је била и прва велика победа над нацистичким окупатором у Другом светском рату. Устаници у Црној Гори су до тада војевали против Италијана, а у Хрватској и Босни и Херцеговини против усташа, и нису имали ратних додира са Немцима.

После двочасовне жестоке борбе, немачка посада, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, капитулирала је. Њих 17 је погинуло, а 96 је заробљено. Губици српских устаника су били - осам погинулих и четири рањена. Свој живот на олтар слободе положио је и потпуковник Веселин Мисита, командант јединице која је ослободила Лозницу.

У припреми ове операције учествовали су поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић из крупањског четничког одреда, који ће доцније прићи партизанима. Први ће постати министар у првој влади, а други командант Титове пратеће чете.

Два дана после Лознице кренуло се на Крупањ. Против 8. чете 734. пешадијског пука 704. немачке пешадијске дивизије тукли су се, раме уз раме, партизани и четници. О жестини битке говори и податак да је Немцима у помоћ пристигла и авијација. Шест авиона бомбардовало је устаничке положаје.

Али то им није помогло. Заробљено је 112 војника и заплењена је знатна количина оружја и муниције - 22 пушкомитраљеза, 80 пушака, седам бацача, 200.000 метака и 200 униформи.

ПОТОМ је на ред дошла Бања Ковиљача: 6. септембра и четници и партизани развили су своје заставе у овом надалеко познатом предратном монденском летовалишту. Потом ће уследити ослобађања градова по Западној Србији - Горњи Милановац, Чачак, Пожега, Краљево, Ужице... Устанак у Србији букнуо је попут пожара.

Први преговарачки контакт устаника и немачке окупационе војске био је 4. октобра 1941. Капетан Драгослав Рачић, командант Церског четничког одреда, послао је писмо командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу.

Диверзија на прузи Чачак - Ужице 1941. године

Рачић је поручио да је спреман да пусти из "заробљеништва 40 немачких војника, али под условима: да Немци престану са убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине; да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села... Уколико ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника..."

Немачки капетан Шулц је одговорио својим условима за прекид ватре: неодложно изручење свих заробљених Немаца; предаја целокупног оружја и муниције од стране четника. Уколико би ово било прихваћено, официрима и људству војно-четничких одреда било би загарантовано "пуно ослобођење од казне". На ове услове капетан Рачић није пристао, и повукао се из Мачве, у околину Ваљева.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)