ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЗАПРЕТИЛИ КОЛЕКТИВНИМ ИСЕЉАВАЊЕМ: У пролеће 1988. Срби су тражили да се уведе привремена управа над Косовом

Небојша Владисављевић

18. 06. 2021. у 17:14

У РЕТРОСПЕКТИВИ, протест одржан 9. јула у Новом Саду означио је преломну тачку у раним фазама мобилизације. Био је то први у низу протеста српског покрета изван Косова у лето 1988, који су заједно са радничким протестима покренули антибирократску револуцију.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЗАПРЕТИЛИ КОЛЕКТИВНИМ ИСЕЉАВАЊЕМ: У пролеће 1988. Срби су тражили да се уведе привремена управа над Косовом

Азем Власи, Слободан Милошевић и Душан Чкребић

Протести Срба са Косова и њихових савезника скренули су оштрицу народног незадовољства - које је избило на површину на протестима индустријских радника - од савезне владе ка високим функционерима Војводине, чиме је постављен темељ ширењу протеста. У светлу каснијих догађаја, многи су поверовали да су протести проистекли из Милошевићевих настојања да ослаби своје противнике у Војводини или темељно планираног покушаја истакнутих активиста међу Србима са Косова и интелектуалаца - дисидената да покрену српску националну мобилизацију изван Косова.

Стварност је била прозаичнија и намере организатора протеста биле су скромне у почетку. Догађаји пре и после новосадског протеста указују на кључну улогу обичних грађана у раним фазама мобилизације, као и на веома сложене односе између њих и представника партијске државе на различитим нивоима.

До пролећа 1988. је друштвени покрет, лабаво координисан од стране истакнутих активиста из Косова Поља и других делова покрајине, консолидовао подршку међу Србима у покрајини. Водећи активисти су подржавали Милошевића у примени партијске политике на Косову, коју је Централни комитет СКЈ обновио годину дана раније, али су били скептични када је тврдио да предстоје промене уставног положаја Косова.

Убеђени да је притисак јавности неопходан за политичке промене, покренули су другу петицију партијским и државним органима Југославије и Србије у мају 1988. и ускоро прикупили готово 50.600 потписа. Готово четвртина свих Срба из покрајине нашла се међу потписницима петиције јер су многи активисти потписивали читаве породице. Упркос том претеривању, петиција јесте личила на плебисцит Срба са Косова.

Постало је очигледно у којој мери су многи Срби били отворено непријатељски настројени према високим функционерима Косова, и Албанцима и Србима, а истакнути активисти, нарочито из косовопољске групе, све више су били виђени као неформални представници Срба у покрајини.

Сусрет са народом: Слободан Милошевић у Косову Пољу

У ПЕТИЦИЈИ СЕ ТВРДИЛО да су, упркос многим разговорима о побољшању заштите права и својине Срба од стране судова и тела надлежних за спровођење закона, савезни органи нису постигли значајан напредак у односу на почетак осамдесетих. Стално исељавање Срба са Косова стога је готово претворило покрајину у "етнички чисту територију", то јест, очишћену од Срба. Потписници петиције захтевали су да савезни органи привремено уведу директну управу над покрајином како би заштитили Србе и разбили "сепаратистичке групе" Албанаца.

Такође су захтевали промене устава Југославије и Србије које би политичким институцијама Србије обезбедиле контролу читаве територије републике, укључујући аутономне покрајине, и које би обезбедиле поделу власти између Албананца и Срба на Косову. Ако то није могуће, потписници петиције захтевали су признавање својих права на самоодбрану и претили колективним исељавањем са Косова као крајњим средством. Делегација од више од сто грађана уручила је петицију председницима савезне и републичке скупштине свега неколико дана пре конференције СКЈ, такозваног малог партијског конгреса, који се одржавао крајем маја.

Иако свесни ограничених организационих ресурса друштвеног покрета, високи функционери Југославије и Србије били су забринути да би свака активност под ознаком колективног исељавања могли да буде повод за јавне немире великих размера, не само због велике подршке последњој петицији међу Србима на Косову. Зато је Милошевић тражио сусрет у Београду са две групе њихових представника из различитих делова покрајине. Захтевао је да се обуставе све активности које би могле бити повезане са "колективним исељавањем" и упозорио да партија то неће толерисати.

Говорио је да уставне промене, усмерене на ширење овлашћења републичких органа, предстоје и да ће руководство Србије поднети оставку ако не успе да спроведе партијску политику на Косову. Активисти су прихватили да не експлоатишу тему колективног исељавања јер нису желели да изгубе утицајног савезника. Тог дана, 17. јуна, Милошевић је имао добре разлоге за забринутост у вези са протестима грађана. Током састанка, његови сарадници више пута су прекидали разговоре и обавештавали шефа о протесту металаца из "Змаја" испред Савезне скупштине који је управо био у току.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

КАЗНИТИ КРИВЦЕ КОЈИ СУ ПОДЕЛИЛИ СРБИЈУ

НЕКИ срби из покрајине су ипак озбиљно схватили позив на колективно исељавање, нарочито у Метохији, западном делу покрајине. Организатори протеста сада су били под притиском најширих слојева да наставе кампању протеста и плашили су се да би њихово оклевање могло да смањи подршку покрету међу Србима на Косову.

Стрепели су да би њихови вишегодишњи напори у мобилисању тог дела становништва покрајине могли да пропадну у тренутку када су били знатно ближе испуњењу захтева. Зато су сада позвали грађане на протест у Новом Саду, иако раније нису озбиљно разматрали организовање протеста у Војводини. Наиме, руководство Војводине, претежно српско по националном саставу, одлучно се супротстављало уставним променама, док су високи функционери Косова после демонстрација Албанаца почетком осамдесетих углавном држали по страни.

На јунском састанку са Милошевићем, један активиста из Приштине поменуо је да би могли да пошаљу делегацију на састанак са руководством Војводине да би објаснили своје захтеве. Милошевић није то коментарисао, али их је упозорио да би у Новом Саду могли да буду ухапшени. Водећи активисти су касније сведочили да је највише чему су се надали било да привуку пажњу медија на своје захтеве и покажу да високи функционери Војводине не уживају подршку јавности у покрајини. Сматрали су да би употреба силе од стране покрајинске власти вероватно угрозила њихов положај и тако омогућила уставне промене.

Иван Стамболић и Слободан Милошевић

Истакнути активисти су објавили своје планове на великом јавном скупу у Косову Пољу 24. јуна, одржаном паралелно са конференцијом СК Косова. Милошевићеви емисари на састанку, чланови радне групе за Косово републичког Централног комитета, успротивили су се том потезу.

Апеловали су на активисте да високим функционерима из Београда оставе простора да се посвете њиховим захтевима, али су их присутни извиждали и исмејали. Активисти су основали одбор за припрему протеста у Новом Саду који је укључио представнике Срба из различитих делова покрајине и за председника изабрали Мићу Шпаравала, борца и давно пензионисаног пуковника полиције из Урошевца. Захтевали су и да власти покрену кривични поступак против Драже Марковића и Ивана Стамболића због њихове наводне улоге у "подели" републике.

ПОСЛЕ САСТАНКА у Косову Пољу високи руководиоци Војводине су покренули кампању против активиста у покрајинским медијима и упозорили их да би протест могли да спрече силом. Тврдили су да би "националистички" захтеви косовских Срба и њихови протести могли да наруше међунационалне односе у Војводини и подрију њену аутономију.

Према попису из 1981. године, Срби и Црногорци чинили су већину од 56,6% у покрајини, док су етнички Мађари и даље били најбројнија међу многобројним националним мањинама, чинећи 18,9% становништва Војводине. Записници са затворених седница покрајинског партијског председништва 5, 6. и 7. јула 1988, објављени после пада руководства, откривају да је од савезног партијског председништва захтевано да спречи протест и да су локалним партијским одборима и полицијским снагама издате инструкције, укључујући појединости како спречити грађане Новог Сада и Војводине, нарочито студенте, индустријске раднике и "националистичке" групе, да се придруже демонстрацијама.

Водећи функционер из покрајинског партијског председништва каже да су припреме биле у току и да су обухватале присмотру активиста, али и да полицијска наређења нису укључивала употребу силе.

Суочивши се са убедљивом претњом руководства Војводине и захтевима Милошевића, чланови косовопољске групе су оклевали. Осим државне репресије, бојали су се неуспеха, тј. малог броја учесника протеста, у Новом Саду под тим околностима, али и због жетве која је била у току. Неколико активиста касније је сведочило да је датум протеста утврђен после више захтева групе истакнутих активиста изван Косова Поља.

Није случајно Стеван Маринковић, члан одбора који није био из Косова Поља, изабран да координира активности око тог догађаја. Иако се Милошевић противио тим плановима, активисти су били свесни да неће јавно осудити њихову акцију. Штавише, савезно партијско председништво није се освртало на претње покрајинског руководства, што је сигнализирало да су ризици нешто смањени. Активисти су се пажљиво припремали за протест. Први пут су припремили транспаренте и заставе и одлучили да не дозволе полицијским снагама да их блокирају изван центра града и даље од грађана Новог Сада, чак и по цену насилног сукоба, како је Маринковић касније сведочио.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

АУТОНОМАШЕ ХВАТА ПАНИКА

У КАСНО јутро 9. јула неколико стотина демонстраната појавило се на новосадској железничкој станици. Једну половину чинили су Срби са Косова, а другу њихови савезници, мале групе симпатизера из Војводине и Београда и ранији српски исељеници са Косова који су сада живели у централној Србији. Осећала се напетост у ваздуху пошто су полицијске снаге добиле наређење да блокирају демонстранте у оближњем парку и одвоје их од Новосађана. Демонстранти су постепено потискивали полицијски кордон са улице и померили се ка градском центру, певајући југословенску химну.

Два полицијска кордона су онда постављена са обе стране улице да спрече све већи број Новосађана да се придруже протесту. Демонстранти су носили различите транспаренте, као што су "Војводина-Србија", "Хоћемо један Устав" (за Србију), "И ви сте са Косова", "Верујемо СКЈ" и скандирали "Јединствена Србија", "Хоћемо слободу", "Ви сте наша браћа".

Нови Сад, 9. јул 1988. године

Када се колона приближила центру града, демонстранти су сели на улични асфалт. Полицијски кордони су се онда повукли са лица места, остављајући дошљаке да се мешају са локалним становништвом испред зграде покрајинске владе. Миклош Ембер, полицијски командир на демонстранцијама, касније је сведочио да није послушао наређење претпостављених да блокира масу изван центра града јер би тако изазвао сукоб са демонстрантима.

Новосађани су затим поставили озвучење и омогућили активистима покрета да држе говоре све док није "исечена" струја, а полицијски командир суспендован са посла. Демонстранти су онда прикључили озвучење у оближњој згради и наставили да држе говоре окупљеним грађанима. Затим је струја нестала у читавом том делу града. Протест се свеједно наставио и стотине људи је марширало и звиждало испред оближњих домова високих покрајинских функционера. Неколико хиљада грађана придружило се протесту и узвикивало слогане против свог руководства, дајући подршку покрету коју је мало ко очекивао. Протест је тако озбиљно угрозио репутацију високих покрајинских функционера.

ГЛЕДИШТЕ ПРЕМА КОЈЕМ је Милошевић играо кључну улогу у новосадском протесту остаје широко прихваћено у јавности. Бошко Крунић, члан савезног партијског председништва из Војводине и водећи члан покрајинског партијског председништва, кажу да је Милошевић иницирао и координирао активности око тог догађаја. Нешто опрезније је Душан Ристић, члан косовопољске групе, тврдио да су високи функционери Србије могли лако да спрече демонстрације јер су знали за припреме активиста.

Самим тим што нису реаговали, подржали су план активиста. Ипак, изненадно оклевање групе из Косова Поља да отпочну припреме за новосадски протест одмах после најаве 24. јуна, чак и насупрот већинском ставу кључних активиста у покрету, може се објаснити само притиском од стране Милошевића. Председник одбора Шпаравало сведочио је да су републички партијски функционери - пошто су чули да је већина кључних активиста покрета одлучила да се тај протест ипак одржи - у више наврата захтевали да се откаже, прихватајући да би могли да уместо протеста пошаљу малу делегацију.

Штавише, утицај косовопољске групе на 30-40 кључних активиста из различитих делова Косова био је ограничен и водили су рачуна да се не супротстављају већини чак ни због Милошевића. У тренутку када је постало јасно да значајна већина у покрету подржава планове за новосадски протест, група из Косова Поља се прикључила припремама.

Несумњиво је Милошевић могао да спречи демонстрације обраћањем јавности путем мас-медија са Косова, као што је то учинио поводом њихових планова за демонстрације у Београду током јулске седнице Централног комитета СКЈ. Ипак, Милошевићев утицај на активисте био је ограничен. Приморао их је да зауставе протесте на тему колективног исељавања и желео да задржи одређени утицај на њих. У супротном, могао би убрзо да се суочи са њиховим протестима у Београду. Бројни Срби са Косова већ су истакли своје незадовољство Милошевићем.

Учесници јунског састанка сведочили су да су му предали траку са снимљеним изјавама обичних грађана са Косова, од којих су неки већ кривили Милошевића због неиспуњења захтева покрета. Захтеви покрета били су све популарнији у централној Србији и Милошевић није имао разлога да се супротставља јавности. Не успевши да убеди истакнуте активисте да промене одлуку, вероватно их је једноставно пустио да опробају срећу у Новом Саду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)