СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Де Гол бојкотовао Тита због Драже - славни команданти између мита и истине

Иван Миладиновић

13. 06. 2021. у 16:00

ДРАЖА Михаиловић није био први герилац Европе у Другом светском рату... Дража и Де Гол нису заједно похађали француску војну академију Сан Сир... Дража и Де Гол се никад нису срели... Наслови овог типа су последњих година све присутнији на насловницама појединих новина, који поред свакодневне трке за сензационалним прилогом и вечитом "тучом" за већим тиражом, посредно или непосредно, упућују и на нашу склоност ка стварању лажних митова, боље рећи митоманији.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Де Гол бојкотовао Тита због Драже - славни команданти између мита и истине

Михаиловић, Де Гол и Тито / Архива

Међутим, Срби, који су у идентитетском, историјско-културолошком смислу, вековима опстајали захваљујући предањима, у данашњем, савременом смислу митовима су посвећени у истој мери колико и други европски народи. Сведоци смо и најезде нове митологије која настаје баш у тој Европи. Њен циљ је претворити Немце од агресора у жртву, а Црвену армију од победничке војске у помахниталу гомилу која силује и пљачка.

Зато сваки мит има сопствену логику. Нарочито долази до изражаја када закаже историографија, под присилом идеологије и једноумног државног апарата, по добро познатом геслу - победници пишу историју. Природна људска потреба да растумачи неке догађаје или сачува од заборава поједине личности, ступа на сцену комбинујући полуистине и машту.

ПО ОВОМ принципу може се разјаснити и сва настала митологија око двојице генерала, Михаиловића и Де Гола. Тачно је да нису у истој класи стекли први официрски чин на најпрестижнијој ондашњој европској војној школи. То се лако утврди прегледом спискова питомаца на ком нема будућег челника југословенске војске у отаџбини. Мада, истини за вољу, ова тврдња је једно време стекла "право грађанства" међу француским и југословенским дипломатама.

Потом се појавила нова верзија о париском друговању тадашње двојице мајора. По тој причи, заједно су 1930. завршили епцијални шестомесечни артиљеријски курс, на споменутој академији. Нажалост, у Де Головом досијеу пише да је у то време био на Блиском истоку, у Либану и Сирији. Корен мита о великом пријатељству и уважавању двојице ратних генерала (у време почетка светског сукоба били су пуковници), највероватније почиње одлуком Шарла де Гола да почетком 1943. одликује свог колегу који се "одметнуо у српске планине".

У образложењу одлуке о додели ордена "Француски ратни крст", председник владе Француских слободних снага, руком је написао да је Драгослав Михаиловић пример "легендарног хероја, симбола најчишћег родољубља највећих југословенских војних врлина, генерала који не престаје да се бори на запоседнутој националној територији, где стално омета окупаторску војску припремајући коначни напад који ће водити ослобођењу домовине и целога света, заједно с онима који нису никад прихватили потчињавање једне велике земље".

ОВАЈ поступак лидера слободне Француске поприлично је збуњивао многе истраживаче, поготово оне са Запада, који су се, узгред речено, озбиљније и темељније бавили овим периодом, односно релацијама између Британаца, Американаца, Француза и наравно југословенске владе у избеглиштву. Де Голова одлука да одликује југословенског "горског цара" долази у тренутку када Черчил све отвореније исказује своју наклоност према Титовим партизанима. По многим индицијама ни Лондон и Москва нису благонаклоно прихватили његову одлуку о додели овог одличја.

Много година касније, у ратним мемоарима, Де Гол је записао: "Доделио сам Михаиловићу ратни крст у фебруару 1943. дао сам јавно саопштење у вези с тим како бих га (Михаиловића) охрабрио у тренутку кад му је тло измицало под ногама." Судећи по овим његовим речима и извештаја Јована Ђоновића, делегата ђенерала Драже у Де Головом штабу, између њих двојице, без обзира да ли су се срели или не, постојало је професионално уважавање.

У отклањању ових дилема можда може да помогне податак да се у то време у француском штабу појављује мистериозни пуковник Божин Симић, најзагонетнија наша личност прошлог века, који је био више литерални него стварни јунак. Указом краља Петра II, а на предлог генерала Душана Симовића, Симић је постављен за амбасадора при Француском покрету отпора.

Ко је, заправо, био Божин Симић и каква је била његова улога у овим догађањима? Зна се да је био црнорукац, успешан војник, официр, превратник, националиста, комита, обавештајац, један је од организатора пуча 27. марта 1941. године, а потом и комуниста и дипломата, амбасадор Титове Југославије у Турској. Готово да није било битног и великог историјског догађаја у првој половини 20. века, а и у првим годинама после Другог светског рата, у којем бар на неки начин није учествовао.

У АРХИВУ Југославије постоје два документа о Симићу: један је аутобиографска белешка, други је његова биографија са карактеристикама, дело анонимног аутора, највероватније из неке од надлежних служби. Из ових списа, бар делимично може да се дешифрује његов, ипак, пресудни утицај на одлуку генерала Де Гола да одликује Дражу Михаиловића.

Односи на релацији Де Гол и ђенерал Дража, отварају још једно питање: Зашто се француски лидер никада није срео са Јосипом Брозом Титом и зашто никада није посетио Југославију. Ризикујући, да тврдњом да је разлог управо то што је командант Југословенске војске стрељан после рата, буде проглашен лажном митологијом, наводимо неколико индиција које упућују на то.

Божин Симић, како смо већ навели, постаје августа 1945. амбасадор Југославије у Анкари и тамо остаје краја маја 1948, када је непосредно пред Пети конгрес КПЈ пензионисан. Судећи по датумима на сигнатури документа, неки месец раније, настаје и његова биографија-карактеристика. Из тона ове белешке, представљен је као не баш поуздана личност, да се наслутити и његова смена.

Оштрица напада усмерена је у његовом учешћу у одлуци да Де Гол одликује Михаиловића. "Биограф" то овако описује: "Све док је био у Де Головом комитету настоји да учврсти односе између Руса и Француза. Друг Милан Којен који је дошао из Лондона, каже да је Симић тада заузимао став 'просовјетског Михаиловићевог Србина', пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мнење. У то доба, према истом извору, Симић је успео да Де Гол одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части... У то време, када је у Де Голов комитету постављен и делегат ЦК КП Француске и када Де Гол ужива све већи углед у савезничком свету, француско одликовање Михаиловића великосрби су искористили као знак британског подржавања Д. Михаиловића." (АЈ, 334-190-680)

ПРЕКАЉЕНИ обавештајац је склоњен са политичке сцене, остало је отворено питање да ли због наклоности Дражи и његовом покрету или неких других специјалних релација са Стаљином и Москвом.

Вођа француског Покрета отпора против нацистичке окупације генерал Шарл де Гол је после Другог светског рата постао носилац политике европског помирења и сарадње међу народима. Симболичким посетама Берлину и Москви желео је да означи престанак непријатељстава и почетак мирољубиве коегзистенције. Ступао је у контакт и са Западом и са источним лагером. Једино је игнорисао Броза. У кулоарима се шапутало да је то због тога што је Тито одбио Французов захтев да помилује Чича Дражу.

О том односу француског лидера према маршалу сведочи књига Миодрага Б. Протића "Нојева барка (СКЗ, Београд, 2000, књига II, страна 140): "Две-три године пре своје смрти испричао ми је Никезић како га је као тадашњег министра иностраних послова, упутио Тито у Париз да Де Голу пренесе позив да посети Југославију.

Никезић је отишао и позив најлепше пренео, француски је говорио као матерњи језик, и као опчињени лингвиста. Задовољан изаслаником, Де Гол је био раздражен позивом. Тито, повикао је, није уважио његову молбу да поштеди живот генерала Драже Михаиловића, његовог колеге. Уместо тога, 'Il l'a tu' - узвикнуо је са гнушањем. А сад ме зове у посету! Чим је застао, Никезић је запитао у којој формулацији тај одговор да пренесе. Затечен, генерал је застао, Никезић му се свидео, и одвратио: Званично вас овлашћујем да председнику Титу кажете да ћу првом приликом доћи; али не и да му кажете да то никада нећу учинити, шкодило би односима наших земаља..."

БРОЗ У ПАНИЦИ СРУШИО МОСТ НА НЕРЕТВИ

КАД смо већ код митова, да поменемо још један који је у Југославији негован готово пола века. По сведочењима Милована Ђиласа, Александра Ранковића, и Коче Поповића, Тито је темељио своју командантску величину, на "варци" са рушењем моста на Неретви 1943. А заправо мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да је на Врховни штаб кренуло 20.000 четника. Кад је добио то обавештење, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. Одмах се показало да је то крупна грешка. Преко срушеног моста једва је прешла главнина партизанске војске... После рата, то рушење приписано је "Титовој тактичкој генијалности" и ширио глас како се тај маневар изучава у свим виђенијим војним школама. Наравно, то није било тачно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)