ВОДИЛИ СУ МЕ ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА: Дамир и Горан Микец гости "Новости" - стрелац описао како је сан постао јава

Ђ. САМОИЛОВИЋ

30. 07. 2021. у 22:57

ЧЕКАО је, по свим параметрима, и превише. Године уложеног труда, зноја и новца су пролазиле, а олимпијска медаља никако није проналазила пут до врата Дамира Микеца (37), све до 24. јула 2021.

ВОДИЛИ СУ МЕ ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА: Дамир и Горан Микец гости Новости - стрелац описао како је сан постао јава

Foto: Zoran Jovanovic

А онда, када је дочекао, све је изгледало као сан из којег не жели да га пробуде. Јер за њега, сребро из Токија има немерљив значај и сија сјајније од свих 37 одличја пре њега.

Зато и не чуди што је сјајни српски стрелац у посети Компанији "Новости" заједно са братом и тренером Гораном, с времена на време бацао поглед на то сребро, као да се плаши да му негде не "умакне".

Чува га љубоморно, јер зна кроз шта је све прошао да би стигао до њега. Од губитка мајке пре 18 година, због које је и почео да се бави стрељаштвом, преко три неуспеха у Пекингу, Лондону и Рију, до борбе са короном и пропуштања рођења ћерке због опаког вируса.

Сви ти, како каже, знакови поред пута, обликовали су трофејног Дамира, из чије је сваке речи, геста и покрета избијала она права срећа. Истинска, какву сваки човек заслужује да осети барем једном у животу.

Дамир:

- Пратили су нас неки знакови, од ситнијих до крупнијих. Најупечатљивији је наравно, помен мајци, 18 година откако је преминула, на дан путовања. Ујутру смо били на гробљу, отишли кући да се допакујемо и на аеродром. Па онда у хотелу у селу, ми на четвртом спрату, а екипа из Ел Салвадора, одакле је моја супруга, на осмом. Па шетња на слободан дан пред такмичење, где сам срео носиоца заставе Грчке и сликао га поред оних олимпијских кругова.

Горан:

- И он и ја смо имали неки предосећај, али нисмо причали о томе. Ето, на пример, на аеродрому пред лет, видим непознат број. Зове неки комшија и каже "Морао сам да те зовем, имам неки осећај, биће то у реду", а ми се сретнемо једном у два месеца.

Foto: Zoran Jovanovic

о У финалу је први пуцањ био одличан, после нешто слабији учинак, како сте ви то видели?

Дамир:

- Имао сам другу грешку, и тада сам рекао себи, пријатељу, то ти је то, то је последња грешка. Горан ми је уцртао у главу фин план и тактику, рекао: "Нећу да те видим како седиш поред мене", што би значило да сам испао. Чита се место Украјинца, он је испао, сузе опет, то је други пут да сам погледао у екран и схватим - медаља, човече. Кад је сребро било осигурано, преплавиле су ме емоције. Сан који живиш у том тренутку, све се претворило у јаву. У једном тренутку, дижем тај 23. хитац и питам се да ли је ово стварно, да ли није неки тренинг случајно? Погледао сам у Горана, бацио антифоне и наочаре, које сам чини ми се и разбио, пао на земљу и дигао ноге у ваздух.

Горан: Нема шта, јуче сам први пут погледао снимак тог финала. Маска мокра од суза, улази у уста, једва сам дисао. Ма где сам био миран, гледам брата како осваја медаљу, ту нема тренер - спортиста. Гледаш брата како клеше своје име у историјску страницу, баш је било емотивно.

о Иза вас је изазовних годину и по дана, колико је било тешко спремити се за ОИ?

Дамир:

- Много је све утицало на нас. Имали смо такав план, који смо писали две недеље, али су сва такмичења отказана у неколико месеци. И онда, стоп, као да је неко притиснуо оно црвено дугме. Провео сам неколико месеци код куће, што ми је и пријало, али је онда дошао и тај новембар. Закачио сам негде корону, добио упалу плућа и завршио у КЦ "Бежанијска коса". Лежао сам девет дана, мало проблема са упалом плућа, а у то време, жена се породила и излази из болнице. Ужас... Буквално сам ја ишао у болницу, њих пуштају, нисам ни видео ћерку. Али ето, и то смо преживели.

о Да ли сте се консултовали са супругом Мелисом, у вези са неким стручним саветом, с обзиром на то да је и она стрелац?

Дамир:

- Увек је ту њена подршка, али када сам је звао, било је славље у стану, комшије и остали, кажу лупали су у радијатор. Цела зграда је окићена. Каже ми, сањала сам те 12 пута да освајаш медаљу. Ја кажем, што ми не рече, човече? Одговара ми: "Зато што би ме послао у три лепе" (смех). Пуно људи је веровало у овај успех и хвала им на томе. Вероватно те та позитивна енергија око тебе подигне и да ти више снаге, ти знакови, све звезде су се поклопиле.

о Не узимате здраво за готово ово што сте учинили?

Дамир:

- Имао сам срећу да са спортом обиђем 78 земаља до сада. Захваљујући пореклу супруге, када одемо у Салвадор, скокнемо мало до Доминикане или Барбадоса и онда видиш како су људи срећни, а немају ништа. Ни прозор на кући, ма немају шта да једу. Музика, баћата, плешу, боли њих уво. А ти дођеш кући, и као фали ти нешто. Па шта ти фали? Телефони од 500 евра, кафићи пуни, клима нам је страва, а они у Салвадору како падне мрак, нема изласка напоље. Није безбедно, на семафору не стајеш на црвено у неким крајевима.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)