О Лалатовићу, остварењу сна са Звездом, зашто Терзићу треба "скинути капу"... Исповест Видака Братића за Новости

Велики интервју некадашњег играча и тренера Војводине и Црвене звезде и невероватне анегдоте током каријере које се читају у даху

О Лалатовићу, остварењу сна са Звездом, зашто Терзићу треба скинути капу... Исповест Видака Братића за Новости

FOTO: N. Paraušić

Постоје у нашем фудбалу људи о којима статистика никада неће рећи довољно. Бројке ће забележити стотине утакмица, евроголове, освојене купове и титуле, али оно најважније – срце, душу и карактер – бројеви не могу да измере. Видак Братић припада оној реткој, витешкој сорти фудбалера који на терену никада нису знали да калкулишу.

Бескомпромисни борац, човек од речи и става, кроз читаву каријеру ишао је тамо где су многи склањали главу. Његов фудбалски пут није био поплочан менаџерским комбинацијама, већ жуљевима, фанатичним радом и невероватном оданошћу игри која му је дала све, али којој је и он узвратио без остатка.

Кроз читаву играчку и тренерску каријеру био и остао фудбалски витез – бескомпромисни борац на терену, а господин меког срца ван њега. Човек који је у копачкама остављао крв и зној, а у тренерском послу показао да се иза ратничког темперамента крије дубоко познавање фудбалске игре, педагошки дар и ретка људска честитост.

Од прашњавих војничких терена, преко пакла солунске Тумбе, Маракане и московске зиме, па све до тренерских подвига са Звездином децом и историјских трофеја са Војводином, Видак је прошао све. Његова прича нема филтере, а са престижном ПРО лиценцом у џепу и више од деценије тренерског рада у најзахтевнијим срединама, Видак Братић за „Новости“ отвара душу у причи која се не заборавља.

FOTO: N. Paraušić

 

– Војводина је мој први прави почетак, ту сам започео играчку каријеру. Љупко Петровић је био човек који ме је тада тренирао. Дошао сам практично из војске право у први тим Војводине, и то из малог клуба, трећелигаша Солунца. Довео ме је Светозар Шапурић, који је тада био спортски директор, а шеф стручног штаба био је Љупко. Ту сам остао и борио се за своју кору хлеба и за свој статус.

Долазак пред тренера који се неколико година раније попео на кров Европе са Црвеном звездом био је раван сну.

– Да будем потпуно искрен, нисам ни веровао шта ми се дешава. Као да сам сањао да тако нешто уопште може да ми се деси. Био сам уплашен, пун треме, пун свега. Фалила су ми та два-три тренинга да дођем к себи и да се ослободим. Сигурно је и Љупко као тренер видео то, па ми је пришао и рекао: „Мали, опусти се, ради. Чуо сам за тебе све најбоље и хоћу да те видим овде на терену какав си.“

Почетни статус није обећавао, али карактер рођеног борца брзо је испливао на површину.

– Имао сам озбиљних анегдота са њим. У почетку сам био 25. играч, нисам био чак ни међу двадесет. Међутим, временом, кроз припремни период, ја сам се наметнуо. Одиграли смо једну пријатељску утакмицу у Румунији против Динама из Букурешта. Љупко је седео на трибинама и одједном рекао нама: „Ти, ти, ти, ти у свлачионицу!“ и показао прстом на мене. Ја гледам у неверици, а он виче: „Да, ти! Шта ме гледаш? М**ш у свлачионицу!“ Шта ћу, сагнем главу, одем у свлачионицу и ту почне састанак. Говорио је ко шта треба да ради, а онда се окренуо ка мени: „Теби, браћо, ево шансе. Ово ти је клуб као Звезда, Партизан, Војводина – или можеш или не можеш, да те видим на делу.“ На моју срећу, и на ону божију, ми смо ту утакмицу победили са 2:0 и освојили турнир у Букурешту. Одиграо сам свих 90 минута и после тога је све кренуло потпуно другачије.

FOTO: N. Paraušić

СПЕКТАКЛ ЗА ИНФАРКТ ПРОТИВ ПАРТИЗАНА И ФИНАЛЕ СА ВЕРДЕРОМ

 

Успомене из Новог Сада нижу се као на траци, а међу њима посебно место заузима незапамћена голеада на стадиону ЈНА против Партизана:

– Играли смо на ЈНА, резултат је био невероватан – 6:5 за нас! Дао сам гол, био је то наш други погодак на мечу. Стојак је дао три, Вулевић два гола, ако се добро сећам... Била је то утакмица за шок, голови су падали као да смо играли на улици! Данас се све променило, фудбал је доста офанзивнији, игра се другачије. Некада се играло са либером, а данас је тактика другачија, ризик је много већи. Хвала Богу да има доста голова, јер публика због голова и долази на стадион.

Уследило је чувено лето 1998. године и поход у Интертото купу све до великог финала.

– Играли смо стварно добро у првенству, а у Европи одлично. Имали смо пет озбиљних двобоја – од Швеђана, Руса, Норвежана, Француза до Немаца, и дошли до финала са Вердером из Бремена. Прву утакмицу у Бремену смо изгубили са 1:0, била је онако баш тврда и тешка, а у Новом Саду је било 1:1. На тој утакмици сам ја дао први гол, повели смо, али смо негде у 75. минуту примили погодак и тако изгубили финале.

Ипак, амбијент на том мечу остао је урезан за цео живот.

– Било је то прво европско финале за Војводину, владала је озбиљна еуфорија. Живим у Новом Саду и никада стадион није био пунији него на тој утакмици. Додуше, био је пун често, али против Вердера су навијачи седели и на рефлекторима! Припрема је била фантастична, права фудбалска представа какву сам само могао да пожелим и био сам почаствован што сам био учесник свега тога.

СОЛУНСКА „ТУМБА“, БАЈЕВИЋ И ЏАЈИН ПОЗИВ ЗА ОСТВАРЕЊЕ СНА

Сјајне партије у Европи нису прошле незапажено, а борба за Видаков потпис водила се на више фронтова.

FOTO: I. Jovanov

– Имао сам доста добрих понуда, играо сам добро. Звали су ме и Партизан и Црвена звезда, желели су да ме доведу. Имао сам понуде из Италије, из Француске, из Немачке... Међутим, управа клуба је решила да ме прода у ПАОК, тамо је финансијски било најбоље за клуб, па сам одлучио да одем у Солун. Италија је тада била најјача лига, број један, али ја сам био млад играч. Можда је требало неко и да ме посаветује, али дошао сам из малог места, нисам имао фудбалске саветнике. Клуб ми је рекао да идем тамо, иако сам ја маштао о Италији, Немачкој или доласку у Звезду и Партизан. Био сам на разговорима, мало је фалило да се договоримо, али клуб је одлучивао о мојој судбини.

Одлазак у Грчку донео је сусрет са још једним тренерским великаном и атмосферу која се не заборавља.

– ПАОК је велики клуб. Кад сам дошао, првог дана нисам могао да изађем на улицу од навијача и новинара, дочекан сам као велико појачање, владала је општа еуфорија. Душко Бајевић ми је био тренер, била ми је велика част и задовољство што радим са још једним великим стручњаком. Занимљиво је да уопште нисам пратио грчку лигу. Долазим увече у хотел, седи човек, познат ми је, видим да је Душко. Знао сам да је био у Олимпијакосу, нисам ни пратио да је прешао у ПАОК. Он ми прилази и каже: „Сине, сутра имаш тренинг и прегледе, и треба да потпишеш.“Био сам пријатно изненађен. А атмосфера тамо је увек паклена! Лига је одлична – ПАОК, Олимпијакос, АЕК, Панатинаикос, Ираклис, Арис... Све су то дербији. Противнички навијачи нису могли да дођу на Тумбу кад се игра дерби, морали су да гледају меч на телевизији. То су биле утакмице на крв и нож, а кад победиш, цела недеља је твоја за уживање.

Ипак, срце је вукло на другу страну, ка црвено-белој страни Топчидерског брда.

– После ПАОК-а долази Звезда. Звезда ме је много желела још док сам био у Војводини, и председник Драган Џајић и Славољуб Муслин. Уз договор са Џајићем дошао сам прво на позајмицу са правом откупа. У ПАОК-у смо освојили куп, али нисам био потпуно задовољан минутажом, а маштао сам о Звезди јер сам је волео и био ми је сан да обучем тај дрес. То је сан сваког играча, да игра у нашем највећем клубу. Кад сам ушао на ону капију и спустио се на Маракану, добио сам невероватну снагу. Осетио сам да сам стигао на ниво који сам желео цео живот, који сам сањао још као клинац. 

ДРАМА У ЛЕВЕРКУЗЕНУ: ШТА ЈЕ ПРЕСЕКЛО ЗВЕЗДУ?

Једна од највећих европских утакмица те генерације била је она против Бајера из Леверкузена. Ипак, уместо подвига, реванш у Немачкој обележио је сукоб о коме се и данас говори.

– Леверкузен је те године играо финале Лиге шампиона са Реал Мадридом. Од 18 играча имали су 16 репрезентативаца! На Маракани смо одиграли одлично, чак смо били и бољи. Да је било мало више среће, могао сам да будем херој, Ханс-Јорг Бут ми је извадио ударац са полудистанце у 90. минуту. Имали смо две-три лепе шансе, они нама у Београду нису створили ништа и имали смо активан резултат.

Међутим, пред сам реванш, атмосфера је "експлодирала" у свлачионици.

– Било је доста играча који су дуго били у Звезди, велика утакмица, сви желе да играју. Нико до самог састанка није знао ко ће почети. Дан пред меч Муслин први пут није извео првих 11 на тренингу, радили смо само шеву, прекиде и мало завршницу, ништа се није знало. Кад смо ушли на састанак, Муслин је почео да прича о тактици, ко шта игра, а још није окренуо лист са именима оних који почињу. Слушали смо то пола сата, а онда је окренуо лист... Михајла Пјановића није било у саставу! Пјана је у том моменту исхитрено реаговао. Биле су то младе, луде главе, нисмо ни били свесни колико је та утакмица била битна за клуб и за целу нацију. Нисмо били довољно одрасли у главама. Тренер је тај који одлучује, али Пјана је имао највећу жељу да игра, био је сјајан у првој утакмици. Муслинова тактика је била другачија, ту су се закачили и у том моменту на састанку све је фактички пало у воду.

Губитак фокуса био је кобан.

– По мени, то је највише утицало на елиминацију. Играли смо доста добро у првом мечу, изгледали одлично, али тај моменат је пресекао све. После састанка играчи су причали само о том детаљу, нико више није размишљао о самој утакмици. Ту је била прекретница.

ДЕРБИЈИ, НЕСАНИЦА И КАЗНА КОЈА ЈЕ ПЕКЛА ПОЛА ГОДИНЕ

Играти вечити дерби у дресу Црвене звезде доноси привилегију, али и притисак који мало ко може да замисли.

FOTO: N. Skenderija

– Одиграо сам два дербија на терену и два био на клупи, и оба која сам играо смо добили! Победили смо 3:0 на ЈНА кад су голове дали Видић, Пјановић и Богавац, и добили смо 2:0 кад је Лотар Матеус водио Партизан. Нема лепшег осећаја него победити убедљиво на њиховом стадиону. Партизан је тада имао озбиљан тим, али ми смо изашли на терен и прегазили их.

Припрема за утакмицу свих утакмица трајала је данима.

– Кад је дерби, седам дана се припремаш, седам дана се само о томе прича, седам дана се ради... Осећа се огроман притисак и седам дана не спаваш! Можда заспиш од умора преко дана на оном одмору мало да дремнеш, али мирног сна нема. Стално чекаш кад ће та утакмица почети и како ће проћи. Правиш филм у глави, размишљаш да ли ће те Бог погледати, јер то је озбиљан притисак. Све је лепо, освојиш ти титулу, али памти се дерби. Ту доказујеш ко је бољи и квалитетнији. На терену је много лакше, јер размишљаш о игри, о противнику, у самом си пољу. На клупи си много нервознији, тамо си више навијач. Наравно да увек постоји страх да не направиш грешку, поготово у Звезди где је бреме велико и грешке се не праштају лако. Потребан ти је огроман кредит да ти се грешка опрости. Тај страх увек стоји у подсвести – не смеш да погрешиш на том делу терена, шеф ти је рекао то и то... То мора да се поштује.

Ипак, успон на Маракани прекинула је једна тешка, вишемесечна казна.

– Била је то она несрећна утакмица против ОФК Београда. Дали смо гол за победу, а покојни судија Трипковић га је поништио. У тој гужви не знам да ли сам случајно поставио ногу, човек је пао и био сам кажњен шест месеци, а требало је да будем годину дана. Пропустио сам Кјево, Лацио... Било ми је изузетно тешко. Фудбал ти је живот, а ти шест месеци не можеш да играш. Опет кажем, глава тада није била на месту, нисмо имали визију какву имамо данас. Била је то младост-лудост, тек касније схватиш шта си пропустио.

РУСКА ФАНАТИЧНОСТ И НЕСТВАРАН ЛЕТ ЗА ДОЊЕЦК

Након одрађене казне, Видаков фудбалски пут поново је добио неочекиван обрт.

– После Звезде требало је да се вратим у Грчку, али ПАОК ми није исплатио одређени новац и тражио сам раскид. У том моменту појавио се московски Динамо, хтели су да ме откупе. Још раније су ме хтели, пре одласка у Звезду. Сећам се тада, звони ми телефон, јавља се Драган Џајић: „Где си ти?“ Кажем: „Ево ме у Србији.“ Звезда је тада нешто слабије кренула са резултатима, па ме Џаја пита: „Што се не јављаш?“ Рекох: „Председниче, не знам каква је ситуација.“ Каже он: „Сутра да дођеш на тренинг!“ Звезда је откупила мој уговор од ПАОК-а, одиграо сам још годину дана, а онда се поново појавио Динамо из Москве и откупио ме од Звезде. Муслин се у међувремену вратио, хтео је пошто-пото да ме задржи, али клубови су се договорили.

Одлазак у Русију донео је сусрет са лигом која је доживљавала финансијску и играчку експлозију.

– Русија је финансијски била изузетно јака. Имао сам понуде из Шпаније, Италије, Холандије... Још из ПАОК-а сам имао опцију за Холандију кад смо играли против Роде, али финансијски то није могло да се мери са Русијом. У Динамо су довели петорицу играча из Порта, па Данија, Дерлеја, Маниша, Тијага Силву... Толико је новца уложено да је то било невероватно, требало је преживети тамо четири године. Лига је била изузетно тешка, радна, такмичарска. Што се тиче анализа, медицине, припрема и физике, Руси су били прави фанатици. Путовања су била најтежа, летело се по шест сати уз промену временских зона. Кренеш у четвртак, играш у суботу... Кад одеш тамо, по московском времену је шест ујутру, а тамо где играш шест увече, потпуно те ошамути. Клубови који су играли Европу често су морали да комбинују тимове за та далека гостовања.

Мало је фалило да Братић заврши и у Шахтјору, а путовање на преговоре претворило се у анегдоту за анале.

– Покојни Шапурић, Бог да му душу прости, био је врхунски фудбалски радник. Требало је да потпишем за Шахтјор, кренули смо из Русије, али није било места на редовном лету. Нашли смо неки мали пропелерац за Доњецк, није имао ни 30 места. Улазимо у авион Шапура и ја последњи, а он ме пита: „Је л' ти знаш да возиш авион?“ Ја га гледам: „Чекај, човече, не разумем, јеси ли нормалан, шта ме питаш то?!“ Каже он: „Добро, ја сам возио авион, идем ја у кабину са пилотима, а ти седи назад.“ Питам га где назад, а он показује на пролаз где су са обе стране биле пилотске торбе везане тракама: „Седи ту међу торбе.“ Ја седнем, полетимо ми, и пред слетање авион почне страховито да се љуља, а оне торбе све попадаше по мени! Спустили смо се некако, ја излазим љут, нервозан, шутирам све око себе... Шапура прилази: „Шта ти је?“ Рекох: „Брате, умало ме оне торбе нису убиле!“ А он ће на то: „Човече, јеси ли ти нормалан, пилоти су били пијани! Да мене није било, ми бисмо погинули!“Рекох: „Бежи у три лепе, да смо само живи и здрави, ј***м ти и фудбал и Шахтјор и све, враћам се назад, не треба ми ништа!“ Дођем тамо, у Доњецку пустиња, неки тамнопути дилери на улици мењају марке... Рекао сам одмах: „Не могу ја овде, враћајте ме назад.“ И тако се завршила прича са Шахтјором.

ОФК БЕОГРАД, КИНА И ДОКТОРОВ СПЕЦИЈАЛИТЕТ

Након четири и по године у Москви, судбина га враћа на београдске терене.

– Требало је да одем у Левски из Софије, играли су Лигу шампиона. Међутим, људи који су ме водили тражили су обештећење, а газда Левског је рекао да никада у животу неће платити обештећење док је власник клуба. Био је то последњи дан прелазног рока и трансфер је пропао. У тој несрећи појавила се срећа – звао ме је Звездан Терзић да дођем у ОФК Београд. Тренер је био Слободан Крчмаревић. Дошао сам у уторак, а у суботу смо на ЈНА победили Партизан са 1:0 голом Коларова! Имали смо сјајну генерацију, били смо други на табели.

Рад са Звезданом Терзићем оставио је снажан утисак на Братића.

– Звездан је стопостотни фудбалски човек, ту нема грешке. У оно време требало је бити функционер међу вуковима као што су били Џајић у Звезди, Бјековић у Партизану или Шапурић у Војводини. Звездан је био млад, ушао је феноменално у посао, довео много младих играча на Карабурму и направио их правим фудбалерима. Имао је визију, знање и храброст да се свега тога прихвати. Зато му треба скинути капу. Погледајте Звезду данас – подигао ју је после оних криза, стала је на ноге, редовно игра Лигу шампиона и има озбиљан буџет. То је донео својим знањем и умећем.

Након још једне полусезоне на Карабурми, стигао је позив са другог краја света:

– Прошли смо сјајне припреме са Ратком Достанићем, били други на табели, побеђивали све редом. Онда се појавила понуда из Кине. Рекао сам Терзићу: „Звездане, морам да идем, финансијски ми много значи.“ Кинези тада нису нудили уговоре без проба од седам дана, али мени су људи из Тјенђин Теде одмах послали уговор факсом на клуб. Терза је рекао: „Нека уплате шта треба и нећу ти правити проблем, хвала ти на свему.“ Тако сам отишао у Кину. Први дан сам слетео у Пекинг, потписао уговор, оверили смо га, а сутрадан сам сео на авион за Вухан и одмах играо утакмицу! Нисам имао времена ни да се адаптирам. Тамо је ритам суров – тренинг, утакмица, карантин, породица дође и немаш времена ни за шта друго.

Боравак у Кини обележила је и једна анегдота за трпезом.

– Нисмо јели слепе мишеве, али јесмо керове и остале и њихове специјалитете! Нисам у почетку ни знао шта једем. У једном моменту прилази ми клупски доктор, куцка ме по ребрима и виче на енглеском: „Вери гуд, то је фул специјалитет!“ Са мном је био Матић, момак из Хрватске који је направио озбиљну каријеру у Кини. Питам га ја шта прича овај доктор, а он каже: „Појели смо кера!“ Рекох: „У, мајку му, ја већ појео пола тањира, готово је!“ Али нема везе, било је добро, нисам ништа лоше осетио. И то је велико животно искуство, не бих то ни пробао да нисам био тамо.

Photo: N. M./ATA Images

 

БАЛАКОВ, ЗАТВАРАЊЕ КРУГА И КРАЈ КАРИЈЕРЕ

Након Кине, Видак се вратио на европски континент.

– У Кини сам повредио задњу ложу, паузирао шест месеци, а дете је већ требало да крене у школу и желео сам да се вратим у Европу. Имао сам понуду Луцерна, тамо је био Ћиријако Сфорца. Међутим, појавио се Сент Гален са Красимиром Балаковим. Балаков је волео нас Србе, имао је наш менталитет. Разговор са Сфорцом је био коректан, али Сент Гален је био већи клуб, бољи стадион, више навијача, а у граду је живело много наших људи.

Крај играчке приче исписан је тамо где је и почео животни пут – на северу Бачке.

– Вратио сам се у ОФК Београд када је била тешка борба за опстанак, успели смо да останемо у лиги, а онда сам прешао у Спартак из Суботице. Тамо сам рођен, мајка ми је живела сама, а ја сам са породицом био у Новом Саду, па ми је све било близу. Зоран Милинковић је био тренер, позвао ме је да помогнем искуством. Те године смо направили сјајан резултат, ушли у Европу и били трећи на табели.

Одлазак у играчку пензију у 37. години дошао је природно.

– Није ми било тешко да преломим. Имао сам 37 година, почеле су да ме нервирају неке ствари на терену. Променио сам се према саиграчима, прорадило је оно народно: „Срце хоће, али гуза клокоће.“ Правио сам беспотребне реакције и видео сам да је боље да се склоним. Осетио сам да то више није то.

ТРЕНЕРСКИ ДВОЈАЦ СА ЛАЛАТОВИЋЕМ: СПАШАВАЊЕ ЗВЕЗДИНЕ ДЕЦЕ

Прелазак на тренерску клупу догодио се муњевито, прво уз Драгија Канатларовског у Суботици где је радио волонтерски и стигао до полуфинала Купа избацивши Партизан, а затим је уследио позив који је променио све.

– Ненад Лалатовић је мој велики пријатељ још из играчких дана, сарађивали смо годинама и увек ћемо бити браћа. Док је водио Пролетер звао ме је у шали да помогнем као играч, а ја сам му говорио: „Кад уђеш у Супер лигу хоћу, немој ме спуштати у нижи ранг док још могу да играм горе!“ Једног јутра водим дете на тренинг на Ветернику, звони телефон – Лала. Каже: „Где си?“ Рекох: „Ево ме на Ветернику.“ Он ће к’о из топа: „Сутра ујутру да си дошао на Маракану, ти си мој помоћник! Жиле је отишао у Белгију, тебе хоћу и нећу никог другог. Сутра те чекам испред капије, идемо код Терзе да потпишеш уговор. Ћао, довиђења!“

Рад у Звезди те сезоне био је раван ходању по ивици жилета.

– Било је то прелепо искуство, радили смо поштено. Јесте, није било струје, није било новца, али борили смо се са Партизаном за титулу до последњих кола. Ипак, наша највећа победа била је промоција петорице омладинаца који пре тога нису имали ниједну сениорску утакмицу – Луке Јовића, Марка Грујића, Михаила Ристића, Вукашина Јовановића и Предрага Рајковића! Сви до једног су постали велики играчи и направили озбиљне каријере. Требало је имати огромна м**а да се ти момци гурну у ватру у онаквом тренутку. Борили су се као лавови.

Ипак, мало је недостајало да каријере појединих бисера оду у сасвим другом смеру.

– Додуше, Луку и Рилета сам ја спасао! Могли су да буду враћени са припрема због недисциплине. Није била велика недисциплина, али у Звезди се за такве ствари одмах летело кући, поготово у тим годинама. Ја, Драган Шарац и наш масер смо их сачували и нисмо рекли Лали, Терзићу и Џајићу. Да сам их оцинкарио, били би враћени са припрема. Мислим да треба да ми буду захвални, а они врло добро знају шта је било!

Те сезоне титула је измакла за длаку, а дербији су донели посебне драме.

– Изгубили смо у Хумској са 1:0 оним голом Дринчића из слободњака, а имали смо две мртве шансе преко Луке Јовића. После је на Маракани било 0:0, дерби је каснио сат времена због велике туче навијача и то је потпуно убило утакмицу, све је пало у други план.

ДРАМА У НИШУ: РАТНИЧКИ ПЕХАР И ГЕМОВИЋЕВА „ПАЊЕНКА“

Заједнички пут Лалатовића и Братића настављен је кроз Борац из Чачка, Чукарички, Раднички из Ниша и два мандата у Војводини. Период у Чукаричком донео је сарадњу са Владимиром Матијашевићем кога Братић изузетно цени.

– Матија је фудбалски човек, одлично води Чукарички, држи конце, продаје младе играче и одржава клуб на високом нивоу. Мало је таквих спортских радника данас. У Нишу смо такође направили чудо – имали смо сјајну екипу, раздвојили Звезду и Партизан на табели, изборили Европу, а цео град је био презадовољан нашим играма.

Круна свега било је незаборавно финале Купа Србије 2020. године у Нишу, где је Војводина срушила Партизан после трилера.

– Као да је судбина хтела да се вратимо у Војводину. Било је много турбуленција, промена управе, подметања клипова... Али све смо издржали, Лала је све то стоички изгурао на својим леђима, а ми заједно са њим. Дошли смо у Ниш на финале где практично нисмо имали навијаче – цео стадион је навијао за Партизан, наших је било можда неколико! Из управе су са нама били само господин Душан Бајатовић, Љуба Апро и још један човек. Била је то права витешка борба једне екипе која је вредела много.

Завршница меча кидала је живце.

– Водимо 2:0, играмо одлично, и онда примамо гол у 96. минуту, Павловић даје оне маказице за 2:2... Страшан играч! Мислили смо да ћемо пасти у продужецима, имао сам осећај да ћемо потонути. Али Лала улази међу момке и каже: „Нема чега да се плашите! Ви сте хероји, одиграли сте утакмицу за памћење. Заслужили сте овај трофеј и Бог ће вам то дати, само играјте као до сада!“ У продужецима су изгледали много боље него током целог меча. Кад су дошли пенали, Лала је само одредио петорицу. Шутирали су као да имају стотине утакмица у ногама.

А прича о човеку који је донео одлуку равна је филмском платну.

– Миодраг Гемовић је специфична личност. Лала га је, буквално речено, извукао из затвора и довео у Војводину! Гема је увек имао неке своје визије у глави. Знали смо га из Ниша, захвалан играч, трпи дуел, ради дефанзиву, понавља се по боку. Неко нам је јавио за њега, а Лала одмах каже: „Вадите га из затвора, хоћу да ми дође на тренинг!“ И дошао је, и вратио нам је све поштено. Нико није веровао да ће у онаквој драми шутирати пенал „пањенком“, али имао је самопоуздање и одрадио је то момачки. Кад је то ушло, то је био крај свих крајева, свака част и капа доле!

Након успеха у Србији, уследила је епизода у Саудијској Арабији у Ал-Батину.

– Арабија је била други свет, услови су били феноменални. Али председник клуба је имао сина и хтео је да он игра. Лала није желео да га ставља у тим. Да је био флексибилнији, вероватно бисмо остали, али код Лале то не постоји. Ако вредиш, играш, без обзира чији си син. Код њега нема комбинација. Лали често подмећу, медији га прозивају без разлога јер знају да је темпераментан, а он никоме није одмогао, свима је само помогао. Док смо били у Арабији, председник клуба му је рекао: „Зашто тебе у Србији не воле? Мени је стигло 100 мејлова против тебе, али ја хоћу само тебе!“ Очигледно је постојала нека опструкција, али Лала има велико срце и увек гура напред.

ТРЕНЕРСКА ФИЛОЗОФИЈА: ВИСОКИ ПРЕСИНГ И ФУДБАЛ НА ГОЛ ВИШЕ

Након епизоде у алжирском великану ЕС Сетифу, где је радио са Милутином Средојевићем и био одушевљен афричком фудбалском страшћу, Видак Братић је потпуно спреман за самосталне изазове у улози шефа стручног штаба.

– Самостално сам водио Сремску Митровицу и РФК Нови Сад, стекао ПРО лиценцу и то ми је много значило у пракси. Имам двоцифрен број година као тренер, радио сам у великим клубовима, прошао све нивое и одлично познајем нашу лигу. Као што сам некада био фајтер на терену, такав сам и као тренер. Када добијем праву шансу, гризем и уједам да успем!

Када говори о фудбалским узорима, Братић не крије своје модерне погледе.

– Пратим све европске лиге, а изузетно ми се свиђа стил који Венсан Компани форсира у Бајерну. Играју агресивно, брзо, технички савршено, са високим пресингом и игром један на један са пуно ризика. Моја визија је офанзиван фудбал. Иако сам играо штопера и задњег везног, волим да се игра на гол више, волим дуеле, сударе, да моја екипа доминира и притиска. Нисам тренер који ће стати у дупли блок и чекати грешку противника да га превари. Волим високи пресинг, па ако је ривал бољи, пружићу му руку.

Ипак, стање у српском тренерском еснафу види као горући проблем.

– Недавно су на форуму колеге говориле о потреби стварања препознатљивог српског стила и потпуно су у праву. Некада смо били препознатљиви по томе. Међутим, код нас се тренери пребрзо троше – вежеш два-три лоша резултата и одмах те мењају, тренери уопште нису заштићени. Имамо одличне стручњаке, али питање је да ли су они данас погодни онима који воде фудбал. Многи квалитетни тренери једноставно нису послушници, неће да слушају наређења са стране. А имамо сјајна имена – погледајте Марка Николића, Владимира Ивића, Славишу Јокановића, а пре њих Љупка Петровића, Радомира Антића, Миљана Миљанића, Милована Рајевца... Имамо врхунско знање, али многи стручњаци бивају угушени јер немају „леђа“.

О РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ И ОПРОШТАЈУ ОД ЛЕГЕНДИ

Као искрени патриота, Видак емотивно проживљава и дешавања око државног тима.

– По мени, највећа грешка била је смена Славољуба Муслина пред Светско првенство. Касније је и Пикси направио добар резултат, одвео нас на велика такмичења. Сада је селектор Вељко Пауновић, велико фудбалско име, човек из врхунске тренерске породице. Вељко је дошао у незавидну ситуацију, у невреме, али кроз пријатељске мечеве и Лигу нација видео је све. Убеђен сам да сада у глави има кристално чисту слику о сваком играчу и да тачно зна шта може да очекује од марта у квалификацијама.

Оно што га посебно погађа јесте однос према великанима који су задужили нацију.

– Боли ме однос према нашим капитенима. Гледам како се цела Босна опростила од Едина Џека, а наши капитени – од Банета Ивановића, Александра Коларова, Немање Матића, па до Душана Тадића – нико није испраћен како доликује! Као нација морамо то да променимо и да поштујемо људе који су били истински амбасадори нашег фудбала. Код нас се одмах прича о годинама... Нема везе колико ко има година, у фудбалу или можеш или не можеш! А Душан Тадић очигледно може. Била би велика ствар да је летос дошао у Звезду или Војводину пре одласка у Арабију. Његово присуство би подигло целу лигу, а два-три млада играча би уз њега постала знатно боља.

РЕНЕСАНСА ВОЈВОДИНЕ ПОД ВОЂСТВОМ ДРАГОЉУБА ЗБИЉИЋА

На крају, разговор се враћа на „Карађорђе“, где дувају неки нови, европски ветрови.

– Ту сам, у Новом Саду, и видим да Драгољуб Збиљић ради изузетно озбиљан посао. Он је прави професионалац који слуша струку и окружен је стручним људима. Војводина никада у историји није била стабилнија у погледу инфраструктуре, финансија, маркетинга и довођења играча. Збиљић је најзаслужнији за све то. Да је више таквих људи, српски фудбал би био много јачи. Војводина жели титулу и жели да се равноправно бори са Звездом и Партизаном. Направили су одличан тим, улажу у инфраструктуру – изграђена су два нова терена на Ветернику, нова теретана, промењена трава на стадиону... Новом Саду фали још само један леп, модеран стадион. Долазак легенде попут Владимира Југовића на место спортског директора показује колика је тежина и озбиљност овог пројекта. Видљив је огроман напредак, а резултати најбоље показују колико је његов допринос значајан. Југовић је један од људи који су направили огромну разлику и Војводина са њим изгледа све озбиљније, организованије и амбициозније. Заиста, ради врхунски посао. Са оваквим радом, Војводина иде право на врх – закључује Видак Братић, у разговору за "Новости".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

pogledaj sve

18+ Zabranjeno je učestvovanje maloletnih lica u igrama na sreću. Igre na sreću mogu izazvati zavisnost.

Хтела га Мађарска, сад ће играти за Србију: Ко је нови штопер ког је Пауновић позвао?

Хтела га Мађарска, сад ће играти за Србију: Ко је нови штопер ког је Пауновић позвао?

Селектор фудбалске репрезентације Србије Вељко Пауновић одлучио је да укаже поверење новом играчу. На списку за предстојеће утакмице против Немачке и Грчке у Лиги нација нашао се Миљан Крпић, дефанзивац мађарског Ђера, који је накнадно добио позив након што је Страхиња Павловић отпао због повреде.

09. 11. 2026. у 12:14

Пленковић: Погледајте снимак, Периш је убијен!

Пленковић: "Погледајте снимак, Периш је убијен!"

ДЕЛОВЕ снимка надзорне камере из собе у којој је преминуо Периш, јуче је објавио Јутарњи лист, након чега је Министарство здравља затражило хитно изјашњавање Града Загреба у чијој надлежности је психијатрија у Јанкомиру.

10. 11. 2026. у 10:25 >> 11:18

Коментари (0)

Нова обалоутврда, дуже шеталиште и јавни понтони: Марина Дорћол улаже 10 милиона евра у уређење обале