Навијачи Звезде неће заборавити ове речи Дејана Савићевића, без оклевања је Италијанима све признао

Чувени Геније говорио за италијанске медије

Навијачи Звезде неће заборавити ове речи Дејана Савићевића, без оклевања је Италијанима све признао

MB Media Solutions Ltd, MB Media Solutions / Alamy / Profimedia

Легендарни црногорски фудбалер и председник Фудбалског савеза Црне Горе, Дејан Савићевић, дао је опширан животни интервју за угледни италијански лист „Газета дело Спорт“. Популарни „Геније“ се осврнуо на своје детињство, звездане тренутке каријере, а посебно место у његовом срцу заузима Црвена звезда, коју је без оклевања назвао својом „првом кућом“.

Иако је у Милану стекао светску славу и статус божанства, Савићевић истиче да су му године проведене на „Маракани“ и европска титула из 1991. године темељ свега.

На констатацију италијанског новинара да је по доласку у Београд 1988. године одмах постао „прва звезда Звезде“, Савићевић је скромно одговорио:

- Ма какви, био сам само играч у једном великом тиму. Било је ту много шампиона, чинили су да се осећам сјајно. Волели су ме, али и ја сам волео све своје клубове: Будућност, Црвену звезду, Милан и Рапид Беч. Ипак, пре свих Црвену звезду – она остаје моја прва кућа.

Дејо је подсетио и како је дошло до трансфера на „Сан Сиро“ 1992. године, нагласивши да му се из Београда није журило:

- У Милан сам стигао 1992. Требало је прво да идем у Јувентус, па у Рому, па у Монако... А мени је било лепо у Звезди! Освојили смо Куп шампиона, победили Марсеј у Барију. Ипак, изабрао сам Италију јер је то тада била најјача лига на свету, са најбољим играчима. Да сам отишао у други клуб, не бих освојио толико тога нити имао такву видљивост као у Милану.

Говорећи о почецима у Подгорици, Савићевић је описао своје одрастање уз пругу:

- Почео сам у Подгорици. Мој отац је био шеф на железници, командовао је са 900 људи. Живели смо у кући иза станице. Брат Горан је хтео да буде машиновођа, а касније је радио са некретнинама. Ја сам бежао преко шина и ишао да играм фудбал на терену пуном камења. Тамо сам научио да жонглирам. Био сам млади бандит, имао сам будућност пробисвета и сецикесе! Срећом, постао сам фудбалер са 13 година у ОФК Титограду.

Из Титограда је брзо прешао у Будућност.

- У ОФК Титограду сам био две године. Играо сам из чистог уживања. Мало новца, али никада се нисам осећао тако слободним. Онда сам прешао у Будућност. За први тим сам дебитовао са 16 година. Писало се да сам феномен и чудотворац, можда су мало претеривали. Нисам давао много голова, више сам волео асистенције, чинило ме срећним да спакујем гол саиграчу. Из Будућности сам ушао и у репрезентацију – имао сам 20 година када смо победили Турску са 4:0, а ја сам дао трећи гол. И онда сам 1988. прешао у Звезду.

Савићевић је открио ко су му били фудбалски узори, издвојивши Мишела Платинија, Дијега Марадону, али и мајсторе са наших простора:

- Волео сам вансеријске играче, људе маште. Највише сам волео Марадону, а пре њега Анта Мирочевића и Сафета Сушића – били су фантастични. Марадону никада нисам лично упознао. Играли смо један против другог у Фиренци на Мундијалу 1990. Изгубили смо на пенале – ја сам погодио, Дијего је промашио. Иако сам тада већ био познат, у поређењу са Марадоном био сам нико и ништа.

Посебно је упечатљива анегдота о сусрету са Французом Мишелом Платинијем у Београду:

- Платини је био мој идеалан фудбалер, био сам заљубљен у његову игру. Играли смо у Београду против Француске. Ушао сам са клупе при резултату 1:2 за њих, направио два потеза, поделио два паса и преокренули смо на 3:2. На крају утакмице излазили смо заједно кроз тунел. Желео сам да му приђем, да се представим и само кажем: ’Здраво Мишел, ја сам Дејан Савићевић’. Али, нисам знао ни реч француског, говорио сам само наш језик. Зато сам само продужио право, нисам проговорио ни реч. Ех, лепе успомене...

Надимак „Ил Генио“ добио је управо од новинара Газете, а круна каријере у Милану било је финале Лиге шампиона 1994. у Атини против Кројфове Барселоне (4:0) и чувени лоб:

- То је најлепши гол у мом животу. Председник Силвио Берлускони ми је вече пре финала рекао: ’Дејане, ако си геније, покажи то сутра’. И добро је испало (смех). А што се тиче надимка – нисам ја био никакав геније, само одличан играч. Ви из Газете сте ме тако назвали, ваљда јер сам радио ствари које други нису могли и имао више маште. Моји пријатељи ме и данас зезају и зову ме ’Геније’. У Италији ме сви тако зову, али то је претеривање.

Присетио се и тешког почетка у Милану:

- Мучио сам се годину и по дана. Било је тешко, имао сам физичких проблема, а конкуренција у нападу су били Гулит, Ван Бастен, Рајкард, Папен... Ипак, навијачи су били сјајни, њихова песма била ми је највећа снага. Прија ми када ме се људи и после више од 20 година сећају и кажу да сам био попут Платинија.

Савићевић је на крају прокоментарисао и актуелни тренутак „росонера“, упоредивши га са својом ером:

- Мој Милан је био другачији, ми смо стално играли финала Лиге шампиона. Овај тим је млад, тренер је млад. Против Лација су добро реаговали. Треба имати стрпљења и прихватити грешке, оне су део фудбала. Знам да у фудбалу нема времена, али квалитет ће испливати. Интер ми у овом тренутку делује испред свих, али сезона је дуга. Ја сам у Милану чекао годину и по дана, морају и они бити стрпљиви.

О својој свакодневици и уласку у седму деценију живота, Савићевић каже:

- Одлично се осећам. Тренутно сам у Будви, у кући на мору, мало се возим чамцем, али увек има посла. Ја сам волонтер на месту председника Савеза, не узимам ни евро за то, али посла има и, на срећу, још увек уживам у томе - закључио је легендарни ас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

Коментари (0)

ЧИСТОЋА И СРЕЂИВАЊЕ ИМ НИСУ ПРИОРИТЕТ: Ово су најнеуреднији хороскопски знаци - њима је креативни хаос природно стање