ЂОЛЕ И ЈА СЕ НИСМО УПОЗНАЛИ - МИ СМО СЕ ПРЕПОЗНАЛИ: Сећање доктора Панфилова на Ђорђа Балашевића

Ј.С.

25. 02. 2021. у 18:25

ДОКТОР Димитрије Панфилов има светски углед у домену естетске хирургије, али и биографију боема. Потомак донских козака, рођен је у Жупањи, одрастао је у Вуковару, а студије медицине завршио је у Београду.

ЂОЛЕ И ЈА СЕ НИСМО УПОЗНАЛИ - МИ СМО СЕ ПРЕПОЗНАЛИ: Сећање доктора Панфилова на Ђорђа Балашевића

Фото: Приватна архива

У Немачкој је специјализовао општу и пластичну хирургију, а упоредо и супспецијализацију из хирургије шаке. Потом се вратио Дунаву и Вуковару, и ту основао Одељење за пластичну хирургију.Тих предратних година његова кућа у Вуковару била је стециште светски познатих шахиста, југословенских књижевника, глумаца, уметника…Међу њима радо виђен гост био је и недавно преминули кантаутор Ђорше Балашевић.

Ово је сећање др Панфилова ( који је последњих петнаестак година настањен у Сремским Карловцима) на дружење са Ђолетом.Текст који је др Панфилов написао специјално за “Новости” преносимо у целини:

БАРД КОРУМПИРАЈУЋЕГ ОСМЕХА – ШЕКУЛАРАЦ ЈЕДАН!

Ђорђе Балашевић је био песник, певач, трубадур, шармер – шмекер – мангуп, изумитељ Толстојевског, наш Волођа Висоцки, дриблао је речима „на малом простору“  као вербални жонглер, питак као Чехов, а горак као Азнавур. Прелудирао је по тастатури и жицама диригујући нотама као разиграни Моцарт или сетни Шопен.

Чудесно маштовит и заразно духовит изнедрио је многе синтагме које ће бити препознатљиве формуле српске синтаксе у деценијама и столећима који долазе: неки нови клинци, небеске њиве, чардаш-ноге, фићок ракије, дедаци, Сремице – успаљенице, вечни дечак коме је осмех лајтмотив, бере вишње свевишње, баш га брига, он се воза на таљига са у каруце прегнутим чилашима, па обиђу Варбург (који мора да је ишо у рикверц), на путу за доврага вино нек се точи, љубио је снашу на салашу због свог страшног петла који му је поправио репутацију јер добро кљуца, а после свега прво фруштук, онда капут, па тек онда на пут. Због ломљеног багремља туга му је црна куга и верна друга, а онда мора да се цуга уз јесењу сонату…На крају крајева – живот је море (ми с мора морамо да се вратимо кући, а море не мора – каже Енес Кишевић…)

А Брана Бранчило Петровић му поручује:

   Небеска јата, небеска јата,

   Зурим у небеса већ два пуна сата

   И већ је касно и већ треба спати,

   Ал’ главе нема да се озго врати.

Па и Ђоле пише песме – звезде броји, па гледа у то чудо кометла и репатих звезда, па Руси у космосу, Амери у космосу, Богићевић у "Цосмосу" и не разуме зашто птице не слећу на сваке жице.

Посебно поглавље је Божа звани Пуб, који је на 18 мртав ладан повукао даму, па их теши: - Џаба вам новци моји синовци, ја ипак варам мало боље… - Тај тужни весељак са шашавим срцем на длану био је елегантни здепика у белом смокингу, био је чудовиште од шарма у чијем се друштву добивао мускел-фибер (-катер) трбушњака због катаплегичних салви смеха које је изазивао. Он се зевзечи са жанровима, стиловима, ритмовима, нотама, речима. Брише палимсест свог пергамента, да би властите текстове пародирао жешће и духовитије од било ког другог. Човек тај - сам је био цео кабаре, бре!

Салвадор Дали – је написао реченицу „Једина разлика између лудака и мене је у томе – да ја нисам луд.“ И Ђоле и ја потписијемо ту реченицу ел гранде мастурбадор-а  на невиђено. Јер, људима можеш пљунути истину у лице, само ако се маскираш Харлекиновим крпицама, као кловн. По просторијама Радио и ТВ Новог Сада је курзирала писана наредба анонимног, а свеприсутног ауторитета („Великог брата“): НЕ ЕМИТОВАТИ БАЛАШЕВИЋА! „Неспособни су способни да онеспособе способне!“ – ВИБ! Па људи, дајте се у памет - ко може спречити Сунце да сија?!?

Аутори и колпортери те ултимативне ступидности се данас крчкају на дну ИX круга. Ето, Данте, коме се ове године навршава 700 година од смрти, је био доживотно на скоро 20 година прогнан из своје прелепе Фиренце – Беатриче међу градовима. Нико се његових прогонитеља не сећа, али име Алигијеријево светли већ 7 векова уназад, а чекају га миленијуми унапред!!!

Никако не могу да се сетим да смо се Ђоле и ја икада упознали. Ми смо се једноставно препознали. Пред један његов концерт у Сава („Стева“) Центру, јавим се ја њему, а он ме онда, са позорнице поздрави речима: „Овде вечерас у првом реду седи човек, који је прешао 1.500 км и три границе само да би вечерас био с нама. Он и иначе прелази све границе…“

У Вуковару сам својевремено организовао „Панфилијаде“ - свечаности за тело и душу. Ту смо уз мртву природу из хлебне пећи (јање или прасе), илочка вина, рецитације, вицеве, анегдоте, музику - упражњавали и такмичења у гађању ваздушном пушком и ваздушним пиштољем. На одстојању од 10 метара била је на сталку окачена дуплерица из „Плаyбоyа“. Гађало се у црни троугао, а победнички метак се, Ђолету у част, звао „У раздељак те љубим“. Годинама су десетине „стрелаца“ искушавали срећу у овој дисциплини, укључујући и домаћина, али само су двојица погодила „раздељак“. То су били као први сам аутор те култне песме, а други је био наш шестоструки носилац златне олимпијске медаље у кајаку Матија Љубек.

Посећивали смо се лично и породично. До сада сам под властитим именом издао 16 књига али у мом дому постоје још две „КЊИГЕ ОТИСАКА“, које ће на крају можда испасти најзначајније. У њих су своје ОТИСКЕ остављали  сви моји гости, које сам као врхунски амфитрион (гостољубац, по Игору Мандићу) угостио. Значајна је разлика између Књиге УТИСАКА  и Књиге ОТИСАКА. Не треба да ми неко упише да је понуђена храна била укусна, а вино добро темперирано – то се подразумева! Од својих пријатеља сам тражио да оставе трага од себе: неку моћну РЕЧ, или стих, или виц, или анегдоту, на своју страницу или отисак шаке, чуперак косе (обично носе/Неко на оку, неко до носа/ Ал’ има један чуперак плави/ Замисли где – у мојој глави)  ето нама и нашег Мике. Досад се у те КЊИГЕ  ОТИСАКА уписало 1.656 људи из 54 земље света, међу којима су и три карминисана пољупца остављени на страницам тих књига…

А наш Ђорђе Балашевић седне и ово му исцури из оловке:

                                  Кажу да пишем брзином муње…

                                  Ма лажу… Умем ја и хитрије

                                  Ал на брзака пишем за друге

                                  А не за тебе мој Димитрије

                                  Кажу да чак и сањам у стиху

                                  И да док псујем пазим на стилове

                                  Ма, то су приче за аматере

                                  А не за тебе, мој Панфилове

                                  Другима пишем песме на цугер

                                  Стихове лаке, просте и бритке

                                  Ма то су штосови за смртнике

                                  А не за тебе, хеј, сине Митре

                                   Јер ми смо благо речено слични

                                   Шашава срца у нама туку

                                   Знамо са сваким, свему смо вични

                                   Нешто нам живот иде од руку

                                   Да ми смо благо речено сродни

                                   Чак нам и сузе теку са смешком

                                   Ми, генијалци, високи, згодни

                                   (Добро, са понеком фабричком грешком)

Смислио је Ђоле за типове нашег габарита израз ЗДЕПИКА, који погађа облик и обим,

али не искључује кинетичку врлину и сваку другу генијалност, на пр. у Ђолетовом случају песничку и музичку. А примера – кол’ко хоћете, на пр. Шекуларац или Аћимовић или Марадона или Паваротти и сл.

Једном сам са својим старијим сином Аљошом код Ђолета са пар његових пајтоса гледао утакмицу Југославија – Аргентина у полуфиналу светског првенства у Риму. Тешко је било сконцентрисати се на фудбал од Ђолетових провала. На пр. њихов центарфор Каниђа заоре брадом травњак поред аут-линије,  а Ђоле каже: „Шта је Каниђа, тражиш детелину са четири листа?“ Нажалост, изгледа да ју је нашао -   избацили Аргентинци Осимову чету на пенал-рулету.

Другом једном приликом играм ја тенис са Ољом на оном њиховом бетонском терену у дворишту. Први сет сам добио, други наменски изгубио, а трећи каваљерски предао. У публици Ђоле и мој млађи син Денис. У једном тренутку Оља промаши други сервис у тренутку када су из комшијског дворишта полетели голубови. Сада се Оља разљути, псује голубове. После два минута дигнем ја лоптицу Ољи на „зицер“, да закуца смеч пред мрежом, а она закуца лоптицу у мрежу. Коментарише Ђоле: „Оља, опет су ти голубови криви!“ Како – чуди се она?  „Па таман ти мислиш сада ће они да полете – кад, они те зезну, па не полете.“ Уто завитла Оља свој рекет према публици, а ова двојица се склањају „куд који мили моји!“ Ђоле је био једноставно неиздрживо духовит.

А примера колико хоћете. Напишем ја сценарио “Вуковарске вршке“ за Новогодишњи програм 1.988. Иде емисија после оног Бечког концерта. Од Мике Антића сам „измамузао“ песму о нашој рибљој коноби „Три вршке“ за коју сам дописао наслов: „Три врашке вршке“, а Мика је написао све остало:

                                       

                                           „Три вршке у Вуковару,

                                            Коноба на прагу срца

                                            Знам једну тугу стару

                                            Која се смешка док грца

                                             Реке се у нас уливају

                                             Ми смо то огромно море

                                             Где звезде нежности скривају

                                             У шкољку чаше до зоре

                                             Три вршке у Вуковару

                                             Дунав пун неба теча

                                             Ту Месец кришом пије

                                             Крај шанка свако вече

                                             Три вршке у Вуковару

                                             Коноба на крају света

                                             Ту онај ко себе тражи

                                             Самоме себи смета  (скраћена верзија)

Замолим ја Ђолета да на те речи компонује музику, коју би сам и отпевао. Нећка се он. На крају је ипак пристао са речима: „Никада не правим музику на туђе стихове, само сам једном направио изнимку за Душка Радовића, па ћу, ево направити још једну изнимку за Мику и Тебе“. Договоримо ми датум за снимање: 07. 10. 1987. у 9 сати пре подне. Екипа се распоредила на тераси рибље конобе, гуштеришу се на Михољском Сунца, чекају и уживају.

Фото: Приватна архива

Након једног и по сата (90 минута) закашњења појави се Ђоле иза ћошка, сними ситуацију и каже: „Извините – што сам дошао!“ Не извињава се он што је закаснио, него што је уопште дошао. Јер људи су до сада уживали, а сада морају да се устану и да раде! После је све ишло ко по лоју. Седи он на скели, која плута низ Дунав, поред њега стол са белим чаршавом, флашом „олбом“ са белим вином и плавим сифоном соде, пребира струне гитаре и све је функционисало „на прву лопту“.

Када се десио онај и онакав Вуковар1991, споменуо ме је Ђоле у „молитвама својим“. Писао је колумне за ТВ-Ревију под уредником Карлом Минићем, а ти су текстови касније објављени као књига под насловом „И ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ“ На страни 19 те књиге пише Ђоле:

- Где ли је мој драги Димитрије Панфилов, маскота Вуковара, ни Србин, ни Хрват, можда Рус, на моменте, али Човек, без сваке сумње?

Где је шашави хирург, боем, величанствени лудак један, који је толико желео да протури своју варош на ТВ?

Ето ти га, Димице мој…

Чуло се за Вуковар и тамо где никад нису поменули Загреб. Ни Београд. О Јајцу и Бихаћу да и не говоримо…

Последњи пут смо се срели још у јуну, када је прошао блокаде, и донео боцу траминца са „Пајзоша“.

Цитирам га: „Гадно је кад се загади човекова околина. Али је још горе када се загади и сам човек…“

Да прика, видели смо нешто од тога ових дана. Језиво је и издалека. И кад можеш да окренеш главу…

Сватови у новосадском “Старом здању” 24.03.1993. За 24 сата смо Сања и ја накупили 33 пријатеља, кумова, четири гитаре и једна виолина. Негде око 2 сата после поноћи узе Ђоле микрофон и рече (цитирам по сећању):

- У ове ситне сате дозвољено је и певачима лаких нота да кажу неко слово. Ето Димитрије је уз надчовечанске напоре сажео свој поздравни говор на свега 45 минута. Знате он, када вози аутопутем  вози великом брзином, па му возачи који долазе у сусрет аблендују, а он се стално клања, јер мисли да су то блицеви. Човек је навикао на медијску пажњу.

Дакле, шта сам хтео рећи. Пријатељу, теби дођу дивљи људи у кућу, дрпну ти све што имаш на тавану, у подруму, на зидовима, дрпе ти читав град. Добро сад, један град - ни мање ни више, дрпе ти лад под орајем , све ти дпну. Али кад си ти отуд одлазио, морали су боље да те претресу. Јер, оно најбоље што је у тој кући вредело отишло је с тобом и твојом душом словенском у којој смо се препознали. А сада у овом твом тренутном браку желим ти много среће…

Ех, мој Ђоле, у том тренутку је мој брак био само 14 сати стар, али се тај тренутак одржао и свих ових 28 година, а – ако се ја питам – још ће да траје. Тих тридесет троје гостију су остали до 6 сати ујутро, а среда – радни дан. Било је песама, уз Ђолетово “Море” млада је певала пратећи женски вокал (ту видео-касету је њезин тата-Жика поносно преслишавао, јер родитељи у та погана времена нису могли доћи из Осијека у  Нови Сад ћерки на венчање), било је песама, било је смеха и суза… Кажем ја: људи немојте плакати ово је венчање, треба да се веселимо…Што се мене тиче – то венчање је било непоновљиво, па дефинитивно одустајем од реприза и нових покушаја…

Марко Година је у Љубљани био светски ас микрохирургије: пришивао је ампутиране шаке, прсте, ноге под микроскопом (у САД је данас највећа награда за микрохирургију “Марко Година Аwард”). У јесен 1985. је Марко организовао свој биануални Интернационални Симпозијум. Пита он Севера Завишића, пластичног хирурга из Новог Сада и мене, обзиром да се познајемо са Ђорђем Балашевићем, да ли би Ђоле пристао да пева за Гала-диннер у част затварања нашег симпозијума у државној резиденцији “Брдо код Крања”.

Шта би то организаторе коштало? Каже ми Марко: “Објасни му да ми наше дуготрајне ноћне реплантације најрађе оперишемо уз његове баладе, као што је “Ноћна стража”, “Васа Ладачки” и сл.. Назовем ја Ђолета, који је наравно чуо за Марка Годину и његова чудеса што је било по свим Југо-медијима, па га питам  - шта коштају он и његови “бандитоси”? Одговори Ђоле: “Та ви доктори сте ионако беда, само да нам се обезбеди превоз од Новог Сада до Сурчинског аеродрома и од Брника до Брда код Крања за бенд и мене. Ви не плаћате никакав хонорар!”

Фото: Приватна архива

Дочекамо Север и ја Ђолета са трупом на аеродрому. Сви учесници симпозијума су већ прошли, па сад идемо и ми да обиђемо ту државну резиденцију.  Брда нема ни од корова, а штале чисте као апотеке. Пита Ђоле : ”Имаш кућу, врати стан” (тада познату идеолошку флоскулу) – шта за ово да вратиш – партијску књижицу?” Кажем ја њему: “Ћути Ђоле, овде снимају и коње кад прдну, па да не настрадамо.” Гала вечера је била сјајно организована уз Ђолетове баладе, а он је имао и део са интернационалним репертоаром – мексичке и духовите кантри – нумере, тако да су сви могли да уживају. А диванили смо у шифрама: каже он “Види је - тако млада…” а ја наставим:”…па већ Словенка.” Издигао је Ђоле тамо своју, иначе плитку Панонију, до изнад Триглава!.

Нисам стигао да питам Арсена, коме од вас двојице је био намењен његов стих “Метеори” - Мики Антићу или Теби, Ђоле? У недоумици приписаћу их обојици:

                                    И видиш их на небу

                                    Како сами језде

                                    Луди појединци

                                    Крхотине звијезде

Пре 15-естак година сам уз десет новосадских, мени битних, лекара закупио “гробну ложу”. Купили су ме са податком да су тих 10 гробова на “главној џади” И да је отуд  “диван поглед”. Сем тога, можемо доле да играмо карте! Што се преферанса тиче, од 24.06.1986.  на Новом (све новијем) Новосадском Гробљу чека нас Мика Антић. Као кибицер био би идеалан Твој Божа звани “Пуб”. Чему кибицер? Па како ћеш иначе доказати да си играо Санац без боје или Бетл из руке са соло деветком?

Ђолетова секта, њих 10.000 на Кеју 21.02.2021. слави Ђолетово препливавање Дунава игноришући епидемиолошке мере, солидаришући се са својим гуруом по цену да и сами оболе, па чак и умру – ако треба – од цороне. Предуслов за бесмртност је – смрт.

Тај прдуслов си Ти Ђоле 19.02.2021. остварио, али не “на прву лопту” као пре три године (инфаркт, стентови), него ево сада, 19.02.2021. на “дроп-кицк”. За такве бесмртнике, као што си Ти, Ђоле, смрт је потпуно бескорисна. Ми знамо да на оном небеском ноћном гоблену светле у нашим зачараним очима звезда давно угасле, али чији траг  путује милионима светлосних година према нама и радује нас својим сјајем. Таква је и твоја Звезда Ђоле, сјајна и неумрла. Нема више Југе, нема више Ђолета. Али то двоје, иако – наводно мртво – још увек живо куца у мом, све усамљенијем, срцу…

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (1)

А СРБИЈА?! Питали Русе За кога ћете да навијате на ЕУРО 2024? - овако су одговорили