МАЈСТОР И СА СКАЛПЕЛОМ И СА ГУДАЛОМ: Медицина и виолина, две дугогодишње велике љубави хирурга Милана Митрића из Кикинде (ФОТО)

ДОКТОР Милан Митрић је већ више деценије прва виолина кикиндског здравства. Нико боље од њега не уме да затегне вене на ногама човека нити да вештије наштима жице на виолини тако да настане пријатна мелодија када по њима пређе гудалом.

МАЈСТОР И СА СКАЛПЕЛОМ И СА ГУДАЛОМ: Медицина и виолина, две дугогодишње велике љубави хирурга Милана Митрића из Кикинде (ФОТО)

Фото: Р. Шегрт

Он је лекар, васкуларни хирург, који пацијентима лечи болесне вене и виолиниста од малих ногу. Обе љубави су му важне, јер су праве и искрене и обема је посвећен, медицини, ипак, више. Скалпел му је још у руци, иако је званично пензионер, а ни гудало није одложио, и даље је једна од виолина у оркестру Академског друштва за неговање музике „Гусле“.

- Нешто дуже од 35 година сам у медицини, а виолину свирам од осме године.У Шапцу сам завршио нижу музичку школу, мада ми је гитара била први избор. Родитељи су чак купили инструмент, али је курс био краћи, у оно давно време, ‘68. Онда су ми предложили да упишем виолину, завршим школу, а успут да учим да свирам и гитару, ако ме то буде интересовало. И тако је и било. Отишао сам на виолину, а знам да свирам и гитару – присећа се признати хирург.

Можда се љубав према виолини не би развила тако снажно да ученик није имао доброг професора и педагога који му је несебично открио све тајне овог инструмента и систематично радио на унапређењу његовог музичког талента.

Фото: Р. Шегрт

Доктор Митрић у оркестру "Гусала"

- Покојни Бранислав Вуковић био је изванредан професор. Добро ми је поставио руку и одредио интонацију. И сада црпим неке његове савете и сугестије. Из Шапца се преселио у Нови Сад. Био је одличан педагог и добар класични виолиниста – преноси др Митрић.

Медицина није била случајност већ јасан избор, велика жеља и љубав. Међутим, није се одрицао ни музике. Ни напорне и дуге студије које захтевају обавезне практичне вежбе и много учења, нису га удаљиле од омиљеног звука. Као студент у Новом Саду, постао је члан чувеног КУД-а „Соња Маринковић“. Свирањем се одмарао од анатомије, имунолгије, патологије, кожних, инфективних и других болести.

- Виолина ме одувек релаксирала од хирургије, изванредан је ментални и мануелни тренинг, јер доноси кординацију прстију, мисли и интуиције. Лепо се осећам кад свирам, поготово кад сам усвиран. То је антидепресив најбољи на свету. Вероватно има повезаност са васкуларном хирургијом која је врло минуциозна, педентна је и захтева добру мануелност, можда специфичнију него друге врсте хирургије. Што би рекла једна познаница, Бог нас је погледао дајући нам дар за музику. Немам техничку интелигенцију, никада нисам знао ништа да направим, али сам од малих ногу имао дар за музику. То је и генетика по очевој линији. Као ђак увек сам певао на приредбама, ау кући родитељима и њиховим пријатељима. Годину дана сам играо у КУД-у „Абрашевић“ у Шапцу, а онда сам почео да свирам, па наставио током студија у „Соњи Маринковић“. У њиховом оркестру повремено свирам и дан данас, скоро са истим људима – описује др Милан Митрић.

Ипак, једно време је морао да виолину стави у други план. Било је то онда када је као специјалиста и директор болнице у Кикинди, имао превише обавеза, а њих никада није испуњавао рутински. Зато није било довољно времена за све.

- Када сам професионално био максимално ангажован, од 40 до 55 године живота, скоро да уопште нисам свирао. Нисам имао ни времена, па чак ни интересовања – реално прича.

Осим искуства у амбуланти и хируршкој сали и музичког у оркестру, стекао је и кафанско. Али не као гост за столом, већ као музичар који ствара атмосферу да би другима било пријатно.

- Кад сам дошао у Кикинду ‘75. почео сам да свирам у „Гуслама“. Чак сам и део војног рока овде служио. Чуо сам тада за славни орекстар „Успомене“, који је у то време, по мени, био најбољи у Војводини. Били су импресивни. У граду је било тамбураша, али није било виолиниста, па сам почео да сарађујем са истакутим уметником Миланом Прунићем. Седам, осам година сам био члан оркестра који је наступао у „Ловцу“, у златно доба тог ресторана. Кафанске свирке нису ми биле стране, прво искуство стекао сам још са 18 година у Шапцу, а после повремено и у Новом Саду. Свирање у кафани било је јединствено искуство и врло значајно, јер ме спасло у тешка времена, 90-тих година, практично сам живео од тако зарађеног новца. Било је тешко и напорно, као лекар имао сам дежурства, код куће породица, деца, супруга је лекар, али сам био принуђен да свирам у кафани, јер су то финансијски била катастрофална времена. Касније већ нисам могао да помирим интезивне наступе и професионалне лекарске обавезе, па до пре, седам, осам година уопште нисам свирао – преноси нам др Митрић како је кафана била исплативија од ординације.

Од свих места, „Гусле“ су његова најсталнија станица. Са њиховим оркестром и сада редовно вежба и наступа. То искуство је уједно сведок двоструког пријатељства.

- То друштво води Зоран Петровић, хармоникаш са којим свирам од своје 20-те, дакле већ 40 година. „Гусле“ имају изванредан оркестар. За град величине Кикинде, неочекивано добар. Тамо има бољих виолиниста од мене. Најмлађи је Милан Зимоњић, Јовица Мендо је изванредан професионалац, па Александра Томин. То су изванредни, образовани, млади музичари – дијагностикује лекар. - Данас је све мирније и редовно вежбам. Виолина је комплексан инструмент и захтева континурано свирање. Свака пауза се јако осети. Не могу да се похвалим да свирам сваки дан, али, поред проба у „Гуслама“, то су још бар три, четири дана у недељи, најмање по школски час. Претходних пет, шест година сам доста редовно ишао и у Нови Сад, на пробе у „Соњи Маринковић“.

Фото: Р. Шегрт

др Милан Митрић, други лево, лекар и виолиниста

За своју душу, каже, свира свашта. Још као дечак заволео је џез сфинг и Стефана Грапелија и са пријатељима је покушавао да му буде на трагу.

- И данас се са тим борим и покушавам. То јако волим. Волим и нашу народну и мађарску музику. Редовно идем на концерте Робија Лакатоша када дође у Нови Сад. Волим његов стил, помало га чак имитирам – открива нам уважени кикиндски лекар, хирург и виолиниста.

ПРВА ВИОЛИНА

- Добио сам је још као дечак од родитеља, кад сам пошао у музичку школу. Код мене је већ 51 годину. И данас је функционална. Деведесетих су ми је украли у Новом Саду, али смо је нашли поломљену. Репарирана је тада, па још једном. Други пут је то мајсторски урадио Милош Јанковић из Кикинде, одличан градитељ тамбура и других инструмената, можда и водећи у Војводини за репарацију. Пре неколико месеци Јанковић је поново изванредно „излечио“ и сада поново свирам на њој.

Другу сам купио недавно од мајстора Небојше Тркуље из Кикинде. Подједнако су ми драге. Прва, свакако, има већу емоционалну тежину. Другу је ширег врата. Одабрао сам је за два минута, одговара ми тонски и лепо ми лежи у руци – описује доктор.

ХИРУРЗИ МУЗИЧАРИ

- Међу васкуларним хирузима у Србији има изузетних музичара. Начелник на ВМА Александар Томић је изванредан џез саксофониста, доктор Петар Драгић, водећи флеблог, свира саксофон, мој другар Миодраг Илић са Института за кардиоваскуларне билести „Дедиње“ одличан је рок гитаариста и има свој бенд. Друштво лекара Војводине има свој оркестар, а члан је био и проф. Аврамов, начелник Клинике за васкуларну хирургију. Тај оркестар основали су специјализанти хирургије. Има нас – набраја још један хируг међу музичарима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

Није нас брига за фер-плеј, одј**и! Капитен Србије открио скандалозну сцену са Европског првенства

"Није нас брига за фер-плеј, одј**и!" Капитен Србије открио скандалозну сцену са Европског првенства

Мушка одбојкашка репрезентација Србије победила је Холандију у трећем колу групне фазе Европског првенства после преокрета епских размера 3:2 (20:25, 23:25, 30:28, 25:15, 17:15). Изјава након меча капитена Србије Николе Јововића никога није оставила равнодушним.

14. 09. 2026. у 22:51

Коментари (0)

КАКО НАСТАЈЕ УКУС КОЈИ ПРЕПОЗНАЈЕМО - ЗАВИРИТЕ ИЗА КУЛИСА MCDONALD’S РЕСТОРАНА