СРПСКИ СУЖЊИ НА ДОЛОМИТИМА КУЛУЧИЛИ ПОД КИШОМ КУРШУМА: Непозната прича о злој коби хиљада заробљеника војске Краљевине Србије

СЕДАМ планинских стаза у Доломитима, величанственом планинском венцу на северозападу Италије, званично носе назив Српски пут, Strada dei Serbi или Via dei Serbi.

Фото: Борис Субашић

На сајту који промовише туризам доломитске регије Трентино представљена је планинарска стаза од Кастелана до врха Чима Баса, некадашњи аустроугарски војни пут који су градили заробљени српски војници.

- Стаза Срба представља важно историјско сведочанство везано за Велики рат и тешке услове са којима су се суочавали српски ратни заробљеници током изградње ове стазе. На читавој планини Стиво и данас се могу наћи бројни историјски објекти, ровови и бараке који датирају из тог периода. Према српским заробљеницима се поступало сурово, због чега су се често, без успеха, бунили. Једна епизода говори о 300 заробљеника који су обешени о дрвеће након неуспешне побуне. Многи смртни случајеви у Кастелану у марту 1916. године били су узроковани отказивањем организма и исцрпљеношћу услед ношења претешких терета - наводе са пијететом на сајту Трентина.

Трагедија српских ратних заробљеника у Доломитима спасена је од заборава захваљујући историчару Марку Абраму, који је забележио да их се становништво Доломита сећало са дубоком тугом:

- Глад, беда, оскудица, кажњавање за ситницу - сви их се и данас сећају са великим ганућем, штавише, са осећајем ужаса пред нехуманошћу толиког страдања: у сећање се не призива њихов статус поражених непријатеља, већ њихово спуштање на нижи, животињски ранг, којем је било одузето свако људско достојанство заједно са најелементарнијим средствима за преживљавање.

Фото: Борис Субашић

Срби народу Трентина и историчарима те регије дугује захвалност јер су дуже од века чували и сачували успомену на српске мученике, за разлику од југословенске и српске историографије која је прећутала ратни злочин Аустроугара који су себе називали "културтрегери" - носиоци културе. Ти "цивилизатори" су у Великом рату, противно Хашким конвенцијама, користили ратне заробљенике Србе и Русе као робовску радну снагу на првој линији фронта, да пробијају саобраћајнице кроз врлети и граде инфраструктуру за рововски рат у окрњеним оштрим зубима планина, вишим од 2.500 метара надморске висине. Тамо где нису могле ни муле да се пробију, тешке алате и ратни материјал су носили људи у исцепаним униформама са шајкачама на главама. Они су имали гори третман од заробљених Руса, јер су били бунџије.

Кренуо сам њиховим путем из данашње Словеније ка Доломитима кроз Јужни Тирол, кроз села са рустичним кућицама чији су балкони препуни цвећа. Пролазио сам поред бројних гостионица исписаних готицом, у којима пландују туристи из целог света. Они не знају да поред њих води пут којим су заробљени српски војници марширали ка неизрецивим патњама у данашњем водећем светском центру планинског туризма.

То нису знали ни моји сапутници планинари из Србије, јер им то нико никада није рекао. Чудили су се због чега се не одушевљавам пејзажима дубоких речних долина оивиченим зеленим брдама која су, како се пут уздизао, замењивали голи, сиви, до неба високи оштри зуби од доломитског кречњака. Срби не знају да се до скијалишта око Кортине д'Ампецо и спектакуларних врхова Тре ћиме  и Ћинкве тори  долази стрмим серпентинама које су у стрме планинске бокове уклесали њихови сународници.

Фото: Борис Субашић

Доломити су данас асоцијација на 1.200 километара скијашких стаза, планинарске руте на којима влада гужва као на градским променадама, питорескне градиће на падинама дуж уских планинских путева. Позната је и прича о доломитском "Белом рату" који се водио три године на надморским висинама већим од 2.000 метара, али данашњи посетиоци тог фронта не знају да су српски и руски заробљеници клесали путеве, бункере и тунеле на аустроугарској страни. Они су направили и трасу железнице дугу 31 километар у живописној долини Вал Гардена од септембра 1915. до марта 1916. године. Једина сврха те пруге била је допремање муниције за аустроугарске положаје на врховима Лагацуои и Сасо ди Стрија наспрам италијанских на Ћинкве Тори.

Од последње станице воза морали су да клешу серпентине, којима данас води асфалтни пут загушен возилима туриста који ка врховима Доломита хрле из светског центра планинског туризма, монденске вароши

Фото: Борис Субашић

 То је модерна верзија библијског Вавилона у којој се говоре сви језици и мешају припадници свих раса овога света који имају довољно дубок џеп да овде дођу да би били виђени.

Зашто би ико у том вештачком рају са скупим продавницама и кафетеријама размишљао ко је и због чега направио путеве и стазе којима се они возе својим угланцаним возилима и корачају у својим маркираним ципелама и одећи? Зашто би неко из белог света више од века марио за хиљаде Срба и Руса који су ропски радили и умирали у Доломитима, ако их се њихови сународници не сећају? Утолико је већи подвиг италијанског историчара Марка Абрама и његових сарадника у оквиру пројекта "Последњи: руски и српски заробљеници на Алпском фронту". Они су утврдили да је Аустроугарска на подручје Трентина, Јужног Тирола и Фурланије довела између 15.000 и 20.000 српских ратних заробљеника, највише након велике аустроугарско-немачке офанзиве на Србију крајем 1915. године. Заједно са руским заробљеницима којих је било 50.000 до 70.000, Срби су чинили окосницу присилне радне снаге.

Фото: Борис Субашић

Марко Абрам наглашава да је тачан број страдалих Срба на Доломитима немогуће прецизно утврдити јер су аустроугарске војне власти због огромне смртности тела преминулих на брзину сахрањивале у заједничке јаме. Иако су лешеви после рата премештани, локална топонимија до данас чува називе попут "Гробље Срба" (zimiteri dei serbi), док аустроугарски званични војни подаци о њима често не постоје. Нису српски ратни заробљеници били једини Срби у Доломитима, било их је много и у аустроугарским пуковима са простора Босне и Херцеговине и Далмације. Њих више од 3.000 је, ризикујући стрељање и прогон породице у логоре, пребегло Италијанима. Они су трчали кроз унакрсну паљбу ка Италијанима јер су сматрали да је часније да бар покушају да стигну на Кајмакчалан и погину са својим сународницима, него као кајзерови војници на Доломитима. Тражили су да им се омогући да се придруже војсци Србије на Солунском фронту, али Рим то није дозвољавао.

Нарочито када се сазнало за идеју стварања Југословенске легије коју су желели заробљени Словенци и Хрвати, аустроугарски официри и војници који нису желели да положе заклетву српској круни. Они су радили у складу с идејама Анте Трумбића и Франа Супила, двојице хрватских политичких емиграната којима је легитимитет и финансије давала Пашићева влада, иако су све време радили против интереса Србије. Они су желели да просторе насељене Јужним Словенима у Аустроугарској ослободи српска војска, а да затим Загреб преузме власт над њима. Срби пребези из кајзерове војске одбијали су такву идеју и постали су таоци југословенске идеје. Уместо у српској војсци на Солунском фронту, завршили су у италијанским заробљеничко-радним логорима.

Наиме, Лондонским уговором, силе Антанте обећале су Италији делове Далмације ако уђе у рат на њиховој страни. Регент Александар и Никола Пашић, пак, нису одустајали од стварања Југославије која је укључивала исте територије, иако су знали да се тиме сукобљавају са савезницима од којих су зависили. Нарочито са Италијанима чији су бродови спасли и превезли исцрпљену српску војску и цивиле са албанске обале на Крф.

Фото: Борис Субашић

Историја која се учи из књига изгледа другачије када се посматра из бункера, каверни и тунела укопаних у стене платоа Ћинкве Тори, где су се италијански алпини, берсаљери и ардити борили са аустроугарским кајзерјегерима, ландшуценима и пуковима из БиХ (Беч их је називао "бошњачким" у складу с планом креирања вештачке нације, иако су их чинили Срби, Хрвати и муслимани). Те јединице су биле најодликованије на Доломитима због суровости у борбама ножевима, буздованима и камењем, пошто је снабдевање муницијом било често веома отежано. Рат германских културтрегера увек враћа човечанство у камено доба. Део те трагичне приче су заробљени српски војници који су за аустроугарске трупе као робље копали тунеле и заклоне у стенама, често гинући под италијанском "пријатељском" ватром.

Ходајући међу безбројним планинарима преко планинске греде код три дивовска торња Тре Ћиме, некадашње границе Аустроугарске и Италије, угледао сам прозоре бункера у стенама. Попео сам се до њих и кроз отворе из којих су митраљези сипали усијани челик као на длану видео долину којом су српски ратни заробљеници морали да вуку ратни материјал.

Фото: Борис Субашић

- Италијанска ватра која се сручивала на линије где су заробљеници коришћени као носачи помиње се у тадашњим сведочанствима бивших српских заробљеника као један од главних узрока смрти: "Послали су ме са још 500 људи у Болцано, тамо смо обављали најтеже послове. Прилично велики број наших, српских заробљеника, био је приморан да копа ровове, да транспортује топове и муницију према положајима. Све се то радило у зони ватре и тамо је погинуло много наших војника" - забележио је Марко Абрам.

Само Бог зна где су кости Срба који су издахнули на овом окрутном месту. Прешао сам превој који спаја Тре Ћиме са литицом Монте Патерна и ушао у сплет бункера и канала који се протезао кроз целу планину. Сада је доступан само део којим пролазе верачи да би стигли до виа ферата, система клинова-ногоступа и сајли укуцаних у вертикалне планинске литице по којима су се износили храна и муниција, чак и топови посадама на висовима.

Фото: Борис Субашић

РЕФЛЕКТОР "БОЖИЈЕ ОКО"

НА врх Монте Патерна италијански алпини су поставили моћан рефлектор који су аустроугарски војници и српски заробљеници звали "Божије око". Сноп његове светлости је осветљавао и ноћу путеве којима су са бечким цевима иза леђа и римским испред себе Срби покушавали да преживе смртоносни брисани простор.

Препоручујемо

Репортаже

0 1

ДВОБОЈ НА ИВИЦИ АМБИСА ДОЛОМИТА: Окршај на 2.744 метра надморске висине до данас има супротстављена тумачења

18. 08. 2026. у 07:00

Репортаже

0 4

ПРАДЕДУ НИКОЛЕ ЈОКИЋА ЈОШ ПАМТЕ ПО ЈЕДНОЈ ВЕШТИНИ: У Ивошевцима код Кистања сви причају колико је био умешан (ФОТО)

17. 08. 2026. у 17:00

Репортаже

0 0

ВОДЕНИЧКИ ТОЧАК ПОНОВО СЕ ЗАВРТЕО: На речици Топлик код Параћина обновљено породично наслеђе старо готово два века (ФОТО)

17. 08. 2026. у 15:17

Репортаже

0 0

КАСТРО - ЛИДЕР МАГНЕТНЕ СНАГЕ И ЧАРОБЊАК РЕЧИ: Дугогодишњи новинар "Новости" Борислав Бора Лалић у књизи открива државника-револуционара

17. 08. 2026. у 14:09

Svet

Moskva zapretila Londonu zbog britanskih dronova: "Što ste dublje umešani, platićete veću cenu"

2026-08-18 10:52:00

Svet

Rusi objavili snimke borbi za Ribaljsko: Posle zauzimanja naselja najavljuju dalje napredovanje u Zaporožju

2026-08-17 16:50:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације