ТРЕБА ОСТАТИ СРБИН, А ТО ЈЕ НАЈТЕЖЕ: У Жагровићу код Книна, где наши сународници, иако после "Олује" малобројни, чувају свој идентитет

КАО да су најфиније мембране које додир претварају у све могуће друге информације, полако прелазе прсти Николе Мартића Ћонија (73) по спољашњим зидовима Цркве Преноса моштију Светог оца Николаја у Жагровићу код Книна.

Фото: Игор Маринковић

Сваки прст осетљива је дирка, сваки за себе шаље непогрешиве податке о зиду светиње. Ко зна колико пута је за седам деценија и три године живота Никола прешао по њему, јер он једино тако храм види, можда боље него ико други, јер слеп је од детињства.

Када је чуо да су репортери београдских "Вечерњих новости" у Книну, поручио је да дођемо, да испишемо причу о некда једном од најмногољуднијих села у овој општини, које се од последица "Олује" вероватно никада неће опоравити, али чији преостали житељи као и они који су сада далеко од завичаја, чине све што могу да сачувају оно што су Срби у њему вековима стварали, барем када је реч о ономе што називамо српским духовним простором.

У недељно јутро које је од свитања највљивало само паклену врућину без дашка ветра чекао нас је испред храма у Жагровићу са својим имењаком и презимењаком само другачијег надимка - Николом Мартићем Шпајзегом, и црквењаком Јовом Брадашем.

Фото: Игор Маринковић

- Видите ли како је наша црква лепа и како је лепо место где се налази - одмах пошто смо се упознали, поносно је прешао Никола Ћони на приповедање. - Ми кажемо да јој се олтар овде рачуна од 1537, а у овој величини, 20 са осам метара, завршена је 1891. године. Погледајте ви колики су камени блокови од којих је зидана и колико је савршена вертикала зидова. А, рађена је у време кад није било багера и дизалица да камене блокове, сваки од по отприлике две и по тоне, подижу ред по ред. Наши стари су причали да су ти мајстори нагртали около песак па камене блокове дизали системом полуга. Зато је ово жагровићка лепотица, мало је оваквих цркава.

Ћоне руком пажљиво клизи по зиду светиње и води нас према спољашњем делу олтара.

НАЈСТАРИЈИ ХРАСТ У ДАЛМАЦИЈИ

Фото: Игор Маринковић

С ПОНОСОМ су нам наши домаћини показали и храст (на слици), тврде, најстарији у Далмацији.

- Има му око 800 година. То је далматински сладун. Заштићен је као природно добро. За нас је свет. Причао ми је ћаћа да су Талијани хтели да га крешу, да га секу, али чим је Талијан почео да га сече пао је на главу. Није му Бог дао да то уради - вели Ћони.

- Како је само пропорционално направљен, ништа не одступа ни за милиметар. Подизали су га ондашњи најбољи мајстори који су радили с каменом. Не знамо одакле су били - говори нам и још једном руком својом "гледа" тај источни део цркве, па полако водећи нас опет према улазу наставља:

Фото: Игор Маринковић

- Сада, овде дохвати руком, осећаш ли ожиљке на зиду? Енглези су бомбардовали за време Другог светског рата, погодили звоник и срушили га. Народ је после рата подигао нови, само три метра нижи. А, цреп смо променили пре десетак година, кад је Александар Вучић био премијер, Влада Србије нам је донирала око 6.000 евра и од тог новца ставили смо ниви покривач. Много нам је ваљала та донација. Знаш, немамо ми у селу бизнисмена да потпомогну, али народ је давао за друге радове, колико ко може, па смо променили и прозоре. Ставили смо алуминијумске, јер их нема ко фарбати, па ће овако дуже да трају. Ставили смо и електрично звоно, све је програмирано даљински... Нема ко ни да звони, више нема... Па да знамо кад звони на радост, кад на жалост, кад на упозорење.

Нема народа, понављао нам је Ћони више пута с непатвореном тугом од које су све што се осети грч и бол у грудима, тамо око срца.

- До 1995, у целом Жагровићу било је око 500 димова, то су код нас куће. У њима је живело око 2.000 душа. Пре рата у селу су биле само три куће Хрвата, све остало Срби. Сада, према попису из 2021. има нешто више од 500 душа, а у 28 кућа у мом засеоку Мартићи, само 13 сталних житеља - прича.

Фото: Игор Маринковић

Јово Брадаш је, вели Ћони, сваке недеље овде, отвара цркву па и кад треба за сахране и славља, а литургију свештеник служи сваке прве недеље у месецу, јер један поп држи више парохија, па мора тако.

- Овде Срби живе вековима, вредни су, радни. Сад треба остати Србин, а то је најтеже - наставља. - Ово што обнављамо, радимо да остане у српском стилу. Да оставимо потомцима, ма где да су сада, оно што су нама оставили преци. Мени као инвалиду није потребно да тако нешто радим, да се залажем толико, али нешто ме гони. Има још много наших људи који хоће да помогну да село очувамо.

Жал за расутим, прогнаним народом, који се није вратио на своја огњишта, исцртава сенку на Ћонетовом лицу.

Зорка МартићFoto: Фото: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

- Зло је било велико, неизмерно зло - отвара душу. - Тог 4. августа 1995, био сам у кући. Била ми је и мати и брат мој Динко, који је такође слеп од рођења. Друга двојица браће су живела у Книну са својим породицама. Отац ми је умро годину раније. Морали смо ићи, морали смо, друге није било осим да кренеш са војим народом па шта ти Господ да. Кренули смо на Срб, па Мартинброд зато што је пало Грахово, па на Дрвар, Петровац... Ту, Србима вазда кобну цесту прошли смо након што је бомбардована колона наше браће и сестара, наше деце... Још то осећам... Четири дана и четири ноћи ишли смо до Београда. Богу хвала што ми нико од породице није страдао.

Ћони се са братом Динком вратио у Жагровић 2001. Са њим, у родитељској кући живи и данас...

- Све куће су биле опљачкане, али нису паљене и рушене. Запалили су једино Миланову кућу. Кућу Милана Мартића, он је, знате то, у то време био председник Републике Српске Крајине. Сређивали смо полако, колико смо могли. Понеко се и вратио, већина није... Наш најстарији брат живи у Младеновцу, има ћер и сина, четворо унучади. Млађи живи у Шапцу, има двоје деце и троје унучади. Долазе кад год могу, сад ће један и крстити унуче овде па ћемо се окупити. Све ово овде припада тој дечици. Било је њихових прадедова, биће и њихово, а где ће живети одлучиће сами - радује се наш саговорник, свесно скрећући причу на децу, на њихову будућност ма где је градили.

Фото: Игор Маринковић

Хоће да кренемо од цркве десетину метара даље, да нам покаже и обновљену братску кућу крај светиње. Пита:

- Могу ли ти ставити руку на раме? Тако осећам како ти ходаш, па је и мени лакше.

Корачамо полако. Испред нас је у бело окречена, обновљена братска кућа.

- Још није завршена доњи дио, а горњи јесте. Користимо је за скупове, кад је слава, кад испраћамо неког на вечни починак. Волимо да седимо ту и после литургије. Братску кућу радили смо шездесетих година прошлог века, да је сад нисмо обновили срушила би се. Обнова је почела 2015/16. Замењен је кров, на спрату комплетна столарија, доведена вода... Остало је да уредимо степенице и приземље. Све је да се не постидимо, а приложио је свако понешто. Дрво за столове и столице дао је Неђо Рашковић, а у цркви је он сам урадио сто за свеће и певницу. Имамо наше људе који хоће, воли народ да буде сређено - говори Никола Мартић Ћони.

Обојица Никола и Јово, посебно су поносни на сухозид који раде, а који ограђује цркву, порту и гробље. Кажу велика је инвестиција, али је жеља да га ураде већа.

Фото: Игор Маринковић

- До сада је подигнуто 175, а треба још 250 метара. Као и за цркву, користимо динарски гранит. Он не пуца како ти хоћеш, него по својим "венама", а то добар мајстор мора знати. Наш је Милорад Роско Растовић. Вичан је, одличан мајстор. Учио је занат у Грчкој, доле је онда избего. На овом првом, урађеном делу је најлепши камен. Све је то камен са наших старих кућа, донирали људи. Да заврши на нечем добром, а не да зарасте у коров. А камен се везује са мешавином креча и цемента, али да буде више креча а мало цемента, зато што креч "ради" у случају потреса, померања, а цемент пуца - открива нам Ћони.

Повео нас је и кроз центар села до својих Мартића. Ту је причу преузео Шпајзег. Пказује нам, нажалост порушене, запуштене објекте, који и тако обрасли коровом сведоче о негдашњем значају и богатству села.

Фото: Игор Маринковић

- Осмогодишња школа се срушила, урушила се сама од себе. Ту је била и попова кућа, а на спрату учитељски станови. Била је овде и велика зграда са трговином у приземљу, а горе је била кафана и дом где су се после Другог рата држали течајеви за кување и шивење. Из наше школе изашли су многи који су касније били угледни инжењери, професори, лекари... Ево и заједничког споменика Жагровчанима, палим борцима од 1941. до 1945, као и жртвама тог рата - показује нам споменик у облику отворене књиге са исписаним десетинама имена и презимена: Бојанић, Цигановић, Дукић, Дундур, Колунџија, Рашула, Зелембаба...

Успут до Мартића, Никола звани Шпајзег, прича нам да му син са породицом живи у Сопоту и да од њега има унучад и праунучад, а да му је ћерка са супругом и троје деце у Книну:

- Избегао сам и ја са породицом у Србију, а 2003. сам сам отишао у Аустралију. Чим сам стекао пензију, вратио сам се у Жагровић.

Фото: Игор Маринковић

Заједно смо стигли у кућу баке Зорке Мартић, која је 29. јула прославила 90. рођендан. Радост на њеном лицу што је дошао неко кога она дотад није знала, не може ниједна реч описати. Грлила нас је плакала, држала за руке, љубила. Николама је потом казала:

- Сипај лозу, али ону чисту, што није одљевана за вино. Њу не износимо пред свакога. Јој децо, знате ли ви шта нама значи кад овако неко дође да попричамо.

Са бака Зоркиног лица, по уредној, лепој кухињи шириле се бескрајна радост:

- По дуго времена на дан немаш саким проговорити. Једино кад одређеним данима наиђе покретна трговина, па код њих купујемо а и можемо наручити шта нам треба.

Каже нам да јој је муж преминуо 2011, да је живела са сином који је страдао у несрећном случају кад су се вратили из избеглиштва.

- А мој Зоки, други син, живи у Београду. Он и његова жена су ми све. Ја лекару не идем, па колико поживим. Немам више врт само одрине, наткривени простор обрастао виновом лозом. Ту имам грожђа... А јој децо моја шта нас лепо обрадовасте - казивала је бака Зорка.

Руке нам још задуго није пуштала, заправо једва смо се растали. На вратима је дуго стајала, махала нам и поткрај поручила:

- Нека буде лепа та ваша прича о нашем Жагровићу. 

Препоручујемо

Репортаже

0 1

ДВОБОЈ НА ИВИЦИ АМБИСА ДОЛОМИТА: Окршај на 2.744 метра надморске висине до данас има супротстављена тумачења

18. 08. 2026. у 07:00

Репортаже

0 4

ПРАДЕДУ НИКОЛЕ ЈОКИЋА ЈОШ ПАМТЕ ПО ЈЕДНОЈ ВЕШТИНИ: У Ивошевцима код Кистања сви причају колико је био умешан (ФОТО)

17. 08. 2026. у 17:00

Репортаже

0 0

ВОДЕНИЧКИ ТОЧАК ПОНОВО СЕ ЗАВРТЕО: На речици Топлик код Параћина обновљено породично наслеђе старо готово два века (ФОТО)

17. 08. 2026. у 15:17

Репортаже

0 0

КАСТРО - ЛИДЕР МАГНЕТНЕ СНАГЕ И ЧАРОБЊАК РЕЧИ: Дугогодишњи новинар "Новости" Борислав Бора Лалић у књизи открива државника-револуционара

17. 08. 2026. у 14:09

Svet

Moskva zapretila Londonu zbog britanskih dronova: "Što ste dublje umešani, platićete veću cenu"

2026-08-18 10:52:00

Svet

Rusi objavili snimke borbi za Ribaljsko: Posle zauzimanja naselja najavljuju dalje napredovanje u Zaporožju

2026-08-17 16:50:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације