МОНСТРУОЗНА ПРЕРАСПОДЕЛА ГРАНИЦА: Ако пипну Калинњинград, оде пола Европе!

ПОСЛЕДЊИХ година ситуација око Калињинграда постаје све напетија.

МОД Русије

Пољска гради утврђења на руској граници, Литванија ограничава транзит обухваћен санкцијама, НАТО јача присуство на Балтику, а западне војске већ отворено расправљају о томе како брзо неутралисати руске снаге у том региону у случају великог рата. Из Москве то изгледа као постепена припрема за блокаду.

Из Варшаве и Вилњуса то изгледа као одбрана источног крила НАТО-а. Међутим, иза тренутног спора крије се много занимљивије питање: шта Калињинград заправо представља на послератној мапи Европе? И ако почнемо да преиспитујемо судбину некадашњег Кенигсберга, до чега ћемо доћи?

У тренутним расправама о Калињинграду има нечег необичног. Када се о томе говори без историјског контекста, може се стећи утисак да се некаква чудна руска територија напросто обрела између Пољске и Литваније. Заправо, у њеном настанку нема ничег јединственог.

Савремени Калињинград је исто толико производ Другог светског рата колико и пољски Вроцлав, украјински Лавов у свом данашњем облику, руски Виборг, грчки Родос или хрватска Истра.

Након 1945. године, победници нису само поразили Немачку и њене савезнике; они су прекројили значајан део мапе Европе. Штавише, учинили су то на начин који се потпуно разликује од принципа којима се данас обично објашњавају међународни односи. Нико није марио за референдуме нити за јавно мњење. Победници су одлучивали ко ће добити коју територију, где ће бити повучена нова граница и које ће се становништво морати иселити.

Данас би се то сматрало грубим кршењем права народа на самоопредељење. У то време, то се називало послератним уређењем. Управо у оквиру тог система настала је Калињинградска област.

Ипак, потребно је једно појашњење. Аустроугарска, која се често помиње у контексту велике европске прерасподеле, расформирана је након Првог светског рата. Након Другог светског рата, Европа је прошла кроз још један круг прекрајања граница, који је на појединим местима био далеко радикалнији.

Пољска практично померена ка западу

Можда је Пољска најупечатљивији пример. Пре рата, пољска територија се простирала далеко на исток. Пољска је обухватала Лавов, Вилњус и значајан део данашње западне Украјине и Белорусије.

Након рата, Стаљин није вратио те земље Пољској. Као резултат тога, Пољска је изгубила око 180.000 квадратних километара на истоку — готово половину своје предратне територије. Заузврат, добила је око 100.000–105.000 квадратних километара некадашњих немачких земаља: већи део Шлезије, Померанију, јужни део Источне Пруске и друге територије све до линије Одра–Ниса. Географски положај земље се, заправо, померио око 200 километара ка западу.

Данас је Вроцлав велики пољски град. Пре 1945. године то је био Бреслау, немачки град. Шчећин је био Штетин. Гдањск је био Данциг. Јужни део Источне Пруске постао је пољски. Али нису се променила само имена на мапи. Променило се и становништво. Људи данас покушавају да то забораве, нарочито у Пољској.

Кенигсберг је постао совјетски ратни плен

Судбина северног дела Источне Пруске била је другачија. На Потсдамској конференцији 1945. године Совјетски Савез је предложио да Кенигсберг и околна територија припадну СССР-у, а САД и Велика Британија су то у принципу прихватиле.

Совјетски Савез је, као главни копнени победник у рату против Немачке и земља која је претрпела огромне људске губитке, тражио територијалну компензацију и стратешку базу на Балтику.

Немачко становништво је у наредним годинама готово потпуно нестало из региона, а територију су населили људи из различитих делова СССР-а. Кенигсберг је 1946. године преименован у Калињинград.

Сличне територијалне промене догодиле су се широм Европе. Финска је изгубила Виборг и део Карелије, Чехословачка Закарпатје, Италија значајан део Истре и јадранских територија, док су после рата поништене бројне територијалне добити Мађарске из периода Другог светског рата.

Опасност „историјске правде“

Проблем са позивима на враћање „историјске правде“ је једноставан, од које године би требало почети?

Ако би се Европа вратила на границе из 1939. године, морало би се разговарати о огромним територијама данашње Пољске које су тада припадале Немачкој. Ако би се као полазна тачка узела 1914. година, велики део данашњих држава поново би се нашао у границама Руског, Немачког, Османског или Аустроугарског царства.

Зато савремени европски систем не почива на питању ко је поседовао одређени град пре два или пет векова, већ на признатим државним границама. Њихово насилно прекрајање отвара пут новим територијалним захтевима.

Немачка је затворила питање граница

Приликом уједињења Немачке 1990. године закључен је споразум „2+4“ између две немачке државе и четири силе победнице.

Њиме је јасно утврђено да су постојеће спољне границе коначне и да Немачка нема територијалне претензије према другим државама.

Тиме је практично затворено и питање некадашње Источне Пруске. Немачка данас не тражи повратак Вроцлава, Шчећина или Калињинграда.

Руска припадност Калињинграда почива на истом послератном систему признатих граница који у великој мери одређује и данашњи територијални положај Пољске.

Данас је главно питање војна географија

Историјски спор је данас у другом плану. Главни проблем је војни положај Калињинграда.

До распада СССР-а, Калињинград је био западна војна испостава огромне совјетске државе, окружена углавном савезничким територијама. После распада Совјетског Савеза ситуација се потпуно променила.

Пољска и балтичке државе постале су чланице НАТО-а, а након уласка Финске и Шведске у Алијансу, Калињинград се нашао окружен НАТО територијом са готово свих страна.

У региону се налазе Балтичка флота, системи противваздушне одбране, ракете и друга значајна војна инфраструктура.

Калињинград је тако истовремено једна од најважнијих руских војних позиција на Балтику, али и једна од њених највећих рањивости.

НАТО говори о уништавању војне инфраструктуре

У случају директног сукоба Русије и НАТО-а, Алијанса страхује од могућег покушаја Русије и Белорусије да угрозе Сувалки коридор и одсеку балтичке државе од остатка НАТО-а.

Са друге стране, Москва мора да рачуна на могућност да НАТО покуша да изолује Калињинград и уништи војни потенцијал који се тамо налази.

Амерички генерал Кристофер Донахју говорио је о способности НАТО-а да брзо неутралише руске системе у Калињинграду, док се у војним документима помиње уништавање руских система А2/АД у Калињинграду, Белорусији и области Санкт Петербурга.

Међутим, уништавање војне инфраструктуре у случају рата није исто што и припајање Калињинграда Пољској или Литванији. За такву територијалну анексију нема доказа.

Да ли је Калињинград под блокадом?

Пољска је 2023. године одлучила да у пољском језику званично препоручи историјски назив Крулевјец уместо Калињинград. Варшава је, међутим, нагласила да је та одлука симболична и да не представља територијални захтев.

Транзит преко Литваније је због санкција значајно отежан, али железнички саобраћај између Калињинградске области и остатка Русије није потпуно прекинут.

Русија је због ограничења све више принуђена да снабдевање региона пребацује на поморске путеве.

Формално, Калињинград није под блокадом. Међутим, у случају директног сукоба Русије и НАТО-а, снабдевање ове руске области могло би да постане један од највећих проблема Москве.

Калињинград као симбол нове конфронтације

После уласка Финске и Шведске у НАТО, војна географија Балтичког мора значајно се променила. Москва јачање НАТО морнарице, авијације и система надзора види као припрему за могућу будућу изолацију Калињинграда.

НАТО, са друге стране, те активности представља као одбрану источног крила и заштиту од Русије.

Тако настаје класична безбедносна спирала. Што Пољска и Литванија више јачају своје границе, Русија више јача Калињинград. Што Русија више јача своје војно присуство, НАТО више припрема планове за његову неутрализацију.

Калињинград је због тога постао готово идеалан симбол нове конфронтације између Русије и НАТО-а, руска војна област дубоко у простору који данас окружују чланице Алијансе.

Највећа опасност, међутим, није у томе што неко озбиљно планира да „врати“ Калињинград. Отварање тог питања довело би у питање читав систем послератних граница Европе.

Ако би се једном поново почело са прекрајањем граница на основу историјских аргумената, спорна не би била само судбина Калињинграда, већ би се врло брзо отворило питање великог дела европске мапе.

Препоручујемо

Свет

0 2

(МАПА) ЖЕСТОКЕ БОРБЕ У ЗАПОРОЖЈУ: Пешадија Оружаних снага Украјине поново у Малој Токмачки, места прелазе из руке у руку

14. 10. 2026. у 00:34

Свет

0 0

АЛАРМ У ВАШИНГТОНУ! Војска Северне Кореје у Украјини постаје опаснија него икад – генерал САД открио шта Ким добија!

14. 10. 2026. у 00:10

Свет

0 0

ПАПИНА ПРВА НОЋ У БОЛНИЦИ ПОСЛЕ ОПЕРАЦИЈЕ: У првом медицинском билтену стоји да је „операција успешно завршена“

13. 10. 2026. у 23:22

Свет

0 2

"СЕВЕРНИ ТОК" ПРЕД СУДОМ: Уништавање руског гасовода ратни злочин или је ово припрема за ослобађање од одговорности

13. 10. 2026. у 22:45

Svet

Vojni lekar mesecima bio bolestan, pa postavio kamere: Uhvatio ženu kako mu sipa otrov u med, lisice i za tasta i taštu

2026-10-13 13:25:00

Svet

Užas u Dimitrovgradu: Telo muškarca umotano u ćebe pronađeno u gepeku slupanih kola, uhapšen sin (14)

2026-10-13 11:03:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације