Građanski rat je izbio 25. juna 1950. kada je komunistička Demokratska Narodna Republika Koreja napala kapitalističku Republiku Koreju. Građanski rat je proširen kada su Sjedinjene Države, a kasnije i Narodna Republika Kina ušle u rat zbog hladnoratovskih tenzija. Rat se okončao primirjem koje je postignuto 27. jula 1953. godine.

Glavna podrška Severnoj Koreji je bila Kina, uz ograničenu pomoć sovjetskih borbenih savetnika, vojnih pilota i oružja.

Južnu Koreju su podržavale snage Ujedinjenih nacija, uglavnom američke, iako su mnoge druge države takođe doprinele u pogledu broja vojnika.

Kada je rat izbio, Severna i Južna Koreja su postojale kao privremene vlade koje se bore za kontrolu nad celim poluostrvom, nakon podele Koreje od strane SAD i Sovjetskog Saveza.

Foto:Profimedia

 

KOREJSKI RAT POČETAK:

Uzrok sukoba je podela Koreje koja je od 1910. do 1945. godine bila pod japanskom vlašću - na sovjetsku i američku okupacionu zonu nakon predaje Japana u Drugom svetskom ratu. Demarkaciona linija, ustanovljena prethodnim dogovorom iz 1945. godine, išla je 38. paralelom. Bilo je planirano da se po završetku okupacije održe izbori i Koreja ujedini kao država sa jedinstvenom vladom. Te planove je poremetilo izbijanje Hladnog rata pa su, slično kao i u Nemačkoj, pregovori o ujedinjenju propali.

Umesto toga su SSSR i SAD ustanovile suparničke i ideološki suprotstavljene vlade, odnosno države koje su se nazivale Severna i Južna Koreja. Oba režima su nastojala da ujedine Koreju oružanom silom, ali je Sever, koji je primao izdašnu sovjetsku vojnu pomoć, jedini bio u stanju da to učini.

Sukob interesa bivšeg Sovjetskog Saveza i SAD na Dalekom istoku dovode do Korejskog rata (1950—1953).

Pre početka rata severnokorejci su započeli sa nagomilavanjem trupa duž 38. paralele. Samouvereni severnokorejski vođa Kim Il Sung je u početku odbio pomoć kineskog predsednika Mao Cedunga. Rat je počeo napadom severnokorejskih komunističkih snaga na Južnu Koreju 25. juna 1950. duž 38. paralele.

Foto:Profimedia

 

TOK RATA:

Na samom početku rata više vojnih uspeha je imala bolje opremljena i snabdevena severnokorejska vojska.

Malobrojna, slabije opremljena i demoralizovana južnokorejska vojska je brzo poražena i prisiljena na povlačenje.

SAD nisu želele otvoreno da uđu u rat, niti previše da snabdevaju južnokorejsku armiju, dok Sovjeti i Kinezi nisu krili svoju podršku. Severnokorejci nisu krili sovjetske teške tenkove i avione, pa su SAD na to reagovale koristeći sovjetski bojkot UN izglasavši rezoluciju kojom se u cilju suprotstavljanja severnokorejskoj agresiji može koristiti vojna sila. U Južnu Koreju su iz Japana počele pristizati američke snage koje su koliko-toliko stabilizovale situaciju, ali su do septembra pretrpele velike gubitke i pod kontrolom Juga jedva zadržale mostobran kod Pusana.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odlučuje da pošalje međunarodne snage pod oznakom UN-a da smiri situaciju misleći da će se stanje brzo srediti i da neće biti potrebno mnogo vojske niti mehanizacije. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (na čijem zasedanju nije učestvovao SSSR) postavlja američkog generala Daglasa Makartura za komandanta Ujedinjene komande interventnih snaga Ujedinjenih nacija.

Foto:Profimedia

 

Cilj intervencije snaga OUN-a je bilo suzbijanje agresije komunističke Koreje na južnu, demokratsku istoimenu državu. Zbog bojkota ove sednice od strane Sovjetskog Saveza sama optužba za agresiju je sporna jer je jasno da bi bio uložen veto da je sovjetski predstavnik tada bio na sednici. NR Kina (koja u to vreme nije bila član UN i koju je zastupala prognana nacionalistička vlada na Tajvanu) je aktivno pomagala komunističke snage. Snage UN-a su ubrzo pristigle u Južnu Koreju. Kada su prvo stupile u borbu, snage UN-a su doživljavale katastrofalne poraze, američki laki tenkovi M24 Čefi nisu bili ni blizu sovjetskim teškim tenkovima. Kada su južnokorejske i snage UN saterane u ćošak na ivici poraza Amerikanci odlučuju da pošalju svoju vojsku u Južnu Koreju.

Prekretnicu u ratu predstavljalo je iskrcavanje američkih snaga kod Inčona, u severnokorejskoj pozadini. Sa dolaskom američkih trupa stvari se poboljšavaju u korist južnokorejaca, koji su prešli u kontranapad. Severnokorejske jedinice su bile prisiljene na užurbano povlačenje, pa su snage UN oslobodile celu teritoriju Južne Koreje. No, opijen pobedom, američki komandant general Makartur je odlučio da nastavi rat, pređe 38. paralelu i ujedini Koreju, ovaj put pod američkim patronatom. Taj potez je ozbiljno zabrinuo komunističku vlast u NR Kini, koja je pokušala da upozori Amerikance da se zaustave ili će se severnokorejskim jedinicama pridružiti kineske snage. Severnokorejci na ivici poraza traže pomoć od Kineza. Kako su ta kineska upozorenja ignorisana,

Kinezi su 19. oktobra poslali milion dobrovoljaca kineske armije preko granice, a dotadašnju američku premoć u vazduhu su po prvi put izazvali mlazni kineski lovci MiG-15. Kada ni to nije dovelo do zaustavljanja američkog napredovanja prema kineskoj granici, u novembru su Kinezi preduzeli snažnu ofanzivu, udarili u bok iznađenih američkih snaga, naneli im teške gubitke i naterali ih na povlačenje - koje mnogi danas drže najdužim u američkoj vojnoj istoriji.

Foto:Profimedia

 

Kada su Kinezi i Severnokorejci ponovo prešli preko 38. paralele, osramoćeni Makartur je javno zahtevao proširenje rata na Kinu i korišćenje nuklearnog oružja. Time se suprotstavio predsedniku Hariju Trumanu koji je rat želeo da ograniči, plašeći se da bi mogao prerasti u Treći svetski rat. Makartur je smenjen, te je nakon manjih američkih protivofanziva front postepeno stabilizovan. Odlučujućih pobeda nije bilo ni na jednoj strani.

Prvi pregovori o primirju su održani 10. jula 1951. u Kesongu. Posle su prekinuti i bilo je održano preko stotinu sastanaka o prekidu vatre. Rat se nastavio kroz manje, lokalne akcije. Pregovori su 27. jula 1953. godine završeni potpisivanjem primirja u Panmundžonu. Tehnički gledano, rat još uvek nije završen, ali demarkacijska linija - Demilitarizovana zona - predstavlja de facto granicu dve država.

ZAVRŠETAK KOREJSKOG RATA

Iako je potpisano primirje 27. jula 1953. rat se pravno nikada nije ni završio, a potpisivanje "Panmundžon deklaracije mira, prosperiteta i unifikacije Korejskog poluostrva" 27. aprila 2018. je prvi konkretan sporazum kojim se pokreću pregovori koji bi vodili trajnom miru. Po svim kriterijumima, rat je završen neodlučnim rezultatom. Severna, ali i Južna Koreja su doživele neuspeh u pokušaju ujedinjenja, a na obe strane je poginulo 3 miliona ljudi uz neopisiva razaranja.

SAD su uspele da spreče komuniste u daljem nadiranju prema Aziji, ali je u ratu skršen mit o američkoj nepobedivosti. Kina je ipak, uspešnom intervencijom u korist svog saveznika, po prvi put nakon 19. veka povratila status velike sile.

Foto:Profimedia

 

Jedini istinski pobednik rata bio je Japan, koji se nametnuo kao najvažniji američki saveznik u Aziji i čija je industrija zahvaljujući američkim vojnim narudžbama doživela preporod. Korejski rat je važan kao prvi sukob u kome su se sukobili mlazni avioni, kao i prvi sukob u kojem su korišteni helikopteri, uglavnom za evakuaciju ranjenika. "Panmundžon deklaracije mira, prosperiteta i unifikacije Korejskog poluostrva", koju su 27. aprila 2018. potpisali predsednici Kim DŽong Un i Mun DŽae In prvi je konkretan korak u poslednjih nekoliko decenija ka postizanju trajnog mira i početak ujedinjenja dve Koreje.

U njemu, Severna Koreja se obavezala na postepenu kompletnu denuklearizaciju i otvaranje granice kako bi se ponovo spojile porodice koje su prethodno ostale razdvojene granicom. Obe strane su se obavezale da će do kraja te godine biti potpisan mirovni sporazum. Sama demilitarizovana zona između dve Koreje, po ovom sporazumu, od 1. maja 2018. postaje zona mira.

 

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".