ТАМО ДАЛЕКО ЛАКШЕ УЗ "НОВОСТИ": СУДБИНЕ Радослав Божовић (83), писао поезију за наш лист из дијаспоре седамдесетих

Милорад Бошњак

21. 03. 2021. у 12:30

ИЗ мог живота никада не може избледети најдража сарадња у целом мом песништву - са издањима "Вечерњих новости" за дијаспору, где сам објављивао носталгичне, родољубиве и љубавне песме, пишући их тамо далеко, у Аустралији.

ТАМО ДАЛЕКО ЛАКШЕ УЗ НОВОСТИ: СУДБИНЕ Радослав Божовић (83), писао поезију за наш лист из дијаспоре седамдесетих

Фото М. Бошњак

Та часна сарадња разгаљивала ми је све животне муке, које ми је судбина исплела још давно пре одласка на Пети континент...

Овом сетом, старина Радослав Божовић (83) у Брђанима, код Горњег Милановца, почиње "исповест" о свом мукотрпном животу, али протканом поезијом, филантропијом и вером да ће њему и фамилији из тог трпљења свањивати и бољи дани. Освитали су, како кад.

- Стихотворенија које сам из Аустралије слао у "Европске новости" (издање вашег листа за дијаспору широм света) постала су тих давних седамдесетих година прохујалог прошлог века прекретница у мојој животној муци и тузи. Одједном више нисам осећао да сам у туђини! Као ни моја фамилија, коју сам одвео у Аустралију, ради насушне коре хлеба: супругу Станицу и тада трогодишњег сина Зорана, а у другој етапи тамошње печалбе и деветомесечну ћеркицу Зорицу, мајку и брата. Прва песма коју сам за "Новости" написао беше "Мајчина порука јединцу сину који је отишао у туђину". А онда, редом - сећа се Радослав, показујући нам многе сачуване примерке "Новости".

"ОРФЕЈ МЕЂУ ШЉИВАМА"

МЕЂУ српским писцима и публиком остаће упамћен часопис "Расковник" који нажалост одавно не излази. Аутори су му, углавном, били са села, од Добрице Ерића надаље. Добио је име по митској травки, која "раскива" све браве и "открива" неоткривено. С тим писцима, који су раскивали табуе и заблуде, друговао је и наш саговорник. И он је један од "Орфеја међу шљивама", како критичари и читаоци називају добре сеоске песнике.

- Савет младим песницима, поготово са тешким животним искуствима: не предајте се муци, изразите свој бол и радост, наставите путем "Расковника" - препоручује Радослав.

СУПРУГА Станица, вешта са иглом и платном, његове најдраже песме је извезла, по узору на историјски познато Јефимијино дело.

Да није радила на далеким меридијанима, фамилија Божовић тешко би саградила кућу.

 Прва Радослављева песма у "Новостима"

Фото М. Бошњак

- На печалбу сам отишао прочитавши 1970. у "Новостима" чланак да Влада Аустралије од СФРЈ тражи 70.000 радника, да је посао обезбеђен, плаћа и лет авионом... Одосмо супруга, синчић и ја. Радио сам у железари, 90 километара од Сиднеја, од 25 хиљада радника беше 5.000 нас из "Југе". Али, плата мала, потражих други посао од фирме до фирме, скупа с једним Албанцем, добрим човеком. Две године сам радио у фабрици беле технике и вратио се у завичај. Радио сам у милановачким фирмама. Па опет у печалбу, као квалификовани зидар, овог пута у Чехословачку, па опет кући. Ћерка Зорица се родила у међувремену - залази чича Радослав у егзистенцијалне дубине свог мукотрпног живота.

МЕЂУ ОСНИВАЧИМА КЊИЖЕВНОГ КЛУБА

ЈЕДАН од оснивача Књижевног клуба "Момчило Настасијевић", 25. марта 1981. у Горњем Милановцу, завичају тог знаменитог писца, био је и Радослав Божовић. Члан је и Удружења радника уметника Србије и Црне Горе, са седиштем у том граду. И у касној јесени живота, учесник је запажених културних манифестација у свом крају.

ОБРНИ-окрени, оно мало уштеђевине потрошило се на још недовршену кућу... И на живот.

- Видим, нема ми друге: поново у Аустралију! Имао сам повратну визу. Поведем супругу, обоје дечице а Зорица беше беба, мајку, брата... Радио сам у фабрици стакла за аутомобиле "форд". Кад смо зарадили новац за кућу и иоле солиднији живот, вратили смо се, до пензије 1998. радио сам у милановачким фабрикама - наставља наш саговорник.

ЗБИРКЕ

ДВЕ вредне збирке поседује чича Радослав: филателистичку, од 460 поштанских марака из многих земаља и епоха, те нумизматичку шуштаву хрпу папирнатог новца, разних апоена.

Тужна су му сећања на младалачки живот у тешком сиромаштву, опаку болест плућа због које је завршио само два разреда основне школе, на "печалбу" и по свом селу, стицање звања кв. мајстора зидара и све друге муке. Ипак, и у њима је имао ослонац.

- Поезију пишем од 1960. Душа ми је у њој! Сада, пишем песме и кратке шаљиве приче. Писаћу док сам жив - закључује врли старина.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)