ПЕЧАЛБАРСКА ЈЕ МУКА ПРЕГОЛЕМА Исповест Срба који живе у иностранству: Оца нема ко да смести у болницу, а мајци...

Горан Чворовић дописник из Париза

20. 09. 2020. у 12:32

ПЕЧАЛБАРСКА ЈЕ МУКА ПРЕГОЛЕМА Исповест Срба који живе у иностранству: Оца нема ко да смести у болницу, а мајци...

Фото Depositphotos

ПЕЧАЛБАРСКА је мука преголема. С једне стране, боравак у далеком свету уме да учини живот богатијим и стабилнијим, али често зна и да замеси хлеб са седам кора.

Нарочито у ситуацијама као што је ова, која нас је задесила с пандемијом вируса корона.

Срби су исељенички народ, то је одавно познато. Поузданих статистика о нашој бројности у свету нема. Неки кажу да нам се у више миграцијских таласа, у даљој и ближој историји, на све четири стране света раселило чак пола нације и да нас широм планете има још толико колико и у Србији. После Београда, највише Срба живи у Бечу и Чикагу, па онда у Новом Саду и Нишу, а тек тада, после Бањалуке, иду Крагујевац и Лесковац, уз раме с Паризом.

Зато су приче о пропалим туристичким путовањима због блокираних граница само једна страна ковид-медаље. На оној другој су животне приче.

- Много сам се ужелео родбине и пријатеља, куће и родног краја. Син једва чека да види бабу и деду, који не живе у Француској. Планирали смо да кренемо колима, али смо чули да је успут био обавезан карантин, па смо одустали од те идеје. Морамо, нажалост, да чекамо бољу прилику - каже Чедомир Краснић из Фонтеблоа.

Јесте да они с двојним држављанством или регулисаним боравком на Западу, имају право да путују до Србије "санитарним коридором", али у пракси то изгледа много другачије.

Фото архива

Путује се, али ређе и на краће. Некад путује и само део породице, без летњих одмора и дужих задржавања.

- Први пут сам летео полупразним авионом - преноси своје искуство Ромео Милошевић из Епона у Француској, један од оних који се усудио да крене у ову авантуру. - Дошао сам јер морам да бринем о мајци. Чувамо се, немамо другог избора.

СТАО БИЗНИС, НЕ ИДЕ СЕ НА ЛЕЧЕЊЕ

НИЈЕ само породична љубав у питању, већ и посао. Много је сезонских радника који су због короне остали без примања. Има оних који ван граница склапају кратке уговоре који им касније омогућују да неколико месеци живе код куће од те зараде, пре него што поново крену на пут.

Многе породице живе од послова на релацији Србија - свет. Трговци половним аутомобилима, на пример. Практично је замро сав бизнис за који су неопходни путовање и директно преговарање. Неки не могу у оближње иностранство на већ започето лечење и третмане. Није на одмет ни огромна количина девиза коју "страни Срби" унесу у земљу приликом доласка, што сада недостаје.

Обавезна изолација пре одласка или у повратку, а некад и у оба случаја, нејасна правила од земље до земље, процедура која се непрестано мења, неизвесност на путу, страх да се због могуће изненадне опште изолације остане без посла и егзистенције, (не)признавање здравственог осигурања, опрезност да се најрођенијима у поодмаклим годинама не пренесе зараза - многе су у старту одвратили од путовања.

Понекад ни послодавци и власти, тамо где раде и живе, не препоручују путовања у одређене крајеве. Многи нису остварили ону врсту боравка која би им омогућила да се несметано врате. Има и оних који живе "на црно". Колико људи, толико и различитих прича. Јесте да су сами бирали, али сада су ту где су, а није морало баш овако.

Оца, тако, нема ко да смести у болницу, а мајци да донесе редовну терапију из иностранства. Било је претходних месеци чак и сахрана најближих које су, тешка срца за најмилије у печалби, морале да организују комшије.

Посећивања између Срба у свету и "домаћих", увек су ишла двосмерно. А ту је сада блокада потпуна. Бриселска администрација је претходних дана одлучила да рампу и даље држи спуштеном. Неки можда не би ни паковали кофере баш у овом тренутку, али помисао да се не може на пут, сама по себи веома онеспокојава.

Нема више оних дивних посета, када бака дође на три месеца у Вупертал, Цирих или Париз, да одмени мало маму и тату који су од јутра до мрака на послу, и свакодневно из кухиње, унуке обрадује мирисима својих ђаконија, а увече, пред спавање, необично лепим причама из родног краја. Да деца у туђини не забораве укусе из домовине и језик.

- Људи су од избијања епидемије иначе слабо путовали. Плаше се целе ове ситуације - истиче Рада Алексић, која са својим супругом Милисавом држи агенцију у Паризу "Војаж Рада".

Истекла су, тако, разна овлашћења, пропале годишњице и рођендани, отказане веридбе и венчања, потрошила се уштеђевина, појели ајвар и слатко.

За многе најмлађе Србе расејане по целом свету ово је био најтужнији и најдосаднији летњи распуст у животу. Очи су сада, заједно с мамама и татама, упрли ка Новој години, надајући се из свег срца да ће вирус до тада да изгуби битку са човеком, па да седну у авион и крену на пут. А још кад би дека, у међувремену, могао мало да скокне из Зајечара до Дижона, на пар недеља, да с њим право после школе прошетају парком, живот би поново имао смисла.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)

dragan963

20.09.2020. 13:00

Ma koje gluposti!!! Ako su se uželeli rodbine? nisu trebali ni da idu!! Niko im nije branio da dođu u Srbiju posle juna meseca!!! Ali trebalo je platiti test a to je trošak!! I da ne pričamo gluposti!! Prijateljica mi je pre nekoliko dana došla iz Nemačke bez ikakvih problema a i vraća se bez ikakvih problema!!! Kaže jedan sagovornik "potrošila se ušteđevina"!!! Pa naravno!! Ako tamo uzdađe na večeru "pukne" Sto eura dok ovde za te pare časti celu kafanu!!!!

Vla

20.09.2020. 17:50

Sva cetvorica komentatora diskutuju a nemaju predstavu ni dva procenata kako ljudi zive I rade u inostranstvtu, vratili bi se mnogi, a cime da prehranjuju porodicu, mnogi su krenuli sa razmisljanjem da tece med I mleko, ali nazalost nije tako, zato izvolte zemljaci, idite I probajte hleb u tudjini,

Zašto

24.09.2020. 09:20

Kako li se pojedinci neprijateljski osjećaju prema dijaspori, te što su otišli, te ne trebaju nam, te nek ostanu tamo itd. A šta smo mi zgriješili ? Materijalno nam je bolje, to je naš grijeh. Ta zavidnost je nevjerovatno prisutna u Srbiji, ne samo prema dijaspori nego izmedju samih gradjana. Samo ako je neko malo bolje stojeći, zavidnici hoće da ga rasčereče. Zašto živim u inostranstvu ? Zato što je život lakši. Zato što ne moram da razgovaram sa službenikom na šalteru za FT1P - a on mrzovoljan po pravilima službe. Zato što ne moram da strahujem od računa za bilo šta. Zato što imam DIVNU MOGUĆNOST IZBORA. Eto zato ! A oni koji zavide, samo slobodno, samo sebi pravite čir na želudcu.