ИНТЕРВЈУ Егон Савин: Све Нушићево је и данас актуелно и узбудљиво

Вукица Стругар

11. 04. 2021. у 14:00

НУШИЋЕВА драма "Пучина" синоћ је имала премијерно извођење на сцени Југословенског драмског. Редитељ Егон Савин поставио је пред гледалиште, како каже, жанровски сложен комад - трагичан, апсурдан и сатиричан. Додуше, ове три особености могле би бити заједничке одлике за многе представе у његовом опусу и пажљиво бираном репертоару.

ИНТЕРВЈУ Егон Савин: Све Нушићево је и данас актуелно и узбудљиво

Фото П. Митић

Овог пута, гaотово истовремено, Савин је радио два велика писца. Док су се приводиле крају пробе "Пучине" на Цветном тргу, он је увелико окупљао екипу у Народном позоришту и почео припреме комада "Вуци и овце" Николаја Островског. И један и други аутор већ су се "уписали" у Савинову биографију: "Шума" и "Уносно место" руског класика ишли су на карту више у ЈДП, а публика је заволела и његово читање Нушића, представе "Палилулски роман", "Тако је морало бити", "Покојник"...

* У нашим "јаловим" позоришним временима прави је подвиг истовремено радити с два велика ансамбла у две куће?

- Не да је тешко, него је немогуће. Али, десило се случајно. "Пучина" је требало да изађе средином новембра, међутим, пуно људи се разболело и није било могуће испоштовати рок. Тако смо "ушли" у термин Народног позоришта. Иначе, кад се истовремено раде две представе, увек је то последица неких ненормалних околности.

* Шта вас је мотивисало да их радите сада, кад се театри углавном одлучују за дуодраме и "мале" екипе?

- Велике су продукцијске потешкоће и сигурно ће трајати још, али за позоришне људе много су важнији креативни напори, када се одважимо да поставимо нека значајна дела на репертоар. Класике је све мање у нашим позориштима и то није добро. Она је на репертоарима, једноставно, неопходна. Једино у односу на њене домете, стварају се одређени критеријуми. Кад протерате класику са сцене, свака бесмислица може да слови за уметност. То се и дешава у последње време. Неки готово безначајни комади у инфериорним извођењима проглашавају се за успех.

* Највећи део ангажмана посветили сте књижевним горостасима...

- Мени је то важно. Ево, ја сам при крају каријере. Већ толико представа имам иза себе. Волео бих ово енергије и времена што ми је остало да утрошим на класичне комаде које нисам успео да до сада урадим.

ПОЗОРИШТЕ ГУРАНО НА МАРГИНУ

* НАШЛИ смо се у ове две године у несхватљивом времену и околностима?

- Није реч само о пандемији. Последњих деценија позориште је мало гурано на маргину. Свака култура која није забава и није економска пропаганда, која нема своју, такозвану, вредност на тржишту, она је маргинализована. Желим да верујем да се позориште притајило. Да ће у једном тренутку доћи до замора од ових силних телевизија, продукција, интернета, свега што људи гледају и прате сатима. Мора доћи до засићења, публика ће се вратити живом човеку и ономе што он има да каже. Непоновљиво, само у том тренутку и никада више. Зато позориште и траје хиљаде година и не може бити уништено. Доћи ће време препорода позоришта, односно, масовног враћања публике у театар.

* Шта у јавности ствара ту "буку ни око чега", па се маргинална достигнућа проглашавају за врхунска?

- Узрок је оскудица великих наслова у позориштима. И то је једна од одлика нашег менталитета и културне чаршије... Али, нека цвета хиљаду цветова. Треба имати разумевање за све покушаје. Ипак, важно је стварати озбиљне, релевантне представе.

* Одабрали сте Нушићеву драму, а не комедију, како обично раде ваше колеге?

- Наравно. И радим је као драму. Трудим се и комедије да режирам као драме, да у њима пронађем пишчев сатирични дух и широкогруди сарказам. Још као млад писац схватио је да је исплативије писати комедије, јер их публика неупоредиво више воли. Лично, уверен сам да његове драме подједнако вреде као и најбоље комедије. Зато их и радим. Остала ми је још адаптација "Јесење кише" коју сам већ завршио, па се надам да ћу у догледној будућности имати прилику да и ту драму поставим на репертоар.

* Зашто сте сада одабрали "Пучину"?

- Као и у његовим другим делима, реч је заправо о љубавним аферама из београдског високог друштва. То су породичне драме државних чиновника, трговаца, комади о лицемерју, похлепи, кризи морала како богатог света тако и обичних људи. Нушић их одлично познаје и разуме, не пропуштајући прилику да на свој сатирични начин прокоментарише. Враћам се на чињеницу да су подједнако вредни као најбоље комедије, али су наша критика и теорија то минимизoвале. Позната је ствар да готово ни за један комад није добио позитивну критику у Београду. "Пучина" је, као и ове које сам до сада урадио, подједнако важна и актуелна. Не постоји ништа што је Нушић написао (осим историјских драма, које је стварао из респекта и потребе за афирмацијом традиције и историје), а да није актуелно, важно и узбудиво.

Фото П. Митић

* Ипак, због моралне сатисфакције он на крају "кажњава" главног јунака не би ли читалац извукао поуку?

- То су дела која, пре свега, хоће да кажу нешто о нарави, менталитету и екстремним појединцима који су огледало друштва. Нушић има љубави за сваког од својих "лопужа", разуме их и негде у њему постоји свест о социјалној условљености. Окружен је сиротињом и њиховим настраностима, склоностима криминалу, крађи, корупцији. Та веза је необично значајна и важно је уочити да своје јунаке правда због њихове социјалне ситуације. Иначе, такви појединци ако се домогну богатства, обично су најпохлепнији и најбескрупулознији људи.

* У обе представе главне јунакиње су жене?

- Није то важно. Поготово код Островског. Он прави поделу на вукове и овце, најстарију могућу поделу - овце и оне који живе од тога што искоришћавају друге, једу, убијају своје жртве. Ко од нас није, с времена на време, био вук или много чешће овца, нарочито кад је заљубљен. Островски варира ту тему, међу женама има подједнак број вукова као и међу мушкарцима. Неке жене су алфа мужјаци...

* Узели сте у обе поделе за главне јунакиње Олгу Одановић и Слободу Мићаловић, две можда најангажованије глумице на телевизији. Да ли позориште мора да устукне пред другим медијима?

- Наравно, позориште нема ни приближно ни толики новац ни могућност афирмације коју има телевизија. С њом се, тренутно, ништа не да упоређивати. Ја сам у позицији да имам пробе кад имам глумце на диспозицији, кад немам - немам их. Онда нема пробе. Позоришта праве многе компромисе да би сачувала најдаровитије људе у свом саставу, ипак, надам се да ћу без већих потешкоћа завршити Островског.

* Аца Поповић је ваш омиљени писац, тренутно га готово нема на позоришној сцени?

- Мислим да у Атељеу има "Мрешћење шарана". Добро, Аца Поповић је још за живота био, у више наврата, потпуно протеран са репертоара, иако је један од најзначајнијих српских позоришних писаца са највише драмских дела. Био је као феникс који се увек, из почетка рађа и на мала врата (а изузетно значајно), враћа се на репертоаре. Кад кажем мала врата, мислим на његову "Ружичасту ноћ" у Дому омладине коју је радио са аматерима, па после на оснивање Звездара театра и "Мрешћење шарана" (које нису хтели да играју у београдским институцијама), па онда много година касније кад смо правили театар "Култ" с његовом представом "Тамна је ноћ" која је, такође, требало да буде у Југословенском драмском, али није стављена на репертоар... Тако да је Аца Поповић, ипак, неуништив! Огромно је богатство наше драмске баштине, надам се да ћу имати прилике да још урадим његов "Развојни пут Боре Шнајдера".

* Поповић је лакмус времена, појављује се у "таласима", говори ли то о нашем друштвеном тренутку?

- Увек се може повезивати, мада мислим да је стицај околности. Атеље 212 је здушно у мојој режији играо два пута његове комаде - "Пазарни дан" и "Смртоносну мотористику". Аца је почео у Атељеу, па је из политичких разлога скинут, онда су се и други трудили да буду политички коректни и не стављају га на репертоар. Има специфичан и самосвојан језик, његова драматургија је једина наша, аутентична авангарда. Под утицајем Јонеска писао је те своје трагичне фарсе које нису лаке ни за редитељско осмишљавање, нити за играње, а понекад се дешавало да ни публика није хтела да их гледа. Аца је имао различите фазе и ми нисмо имали довољно јако позориште да на достојан начин прикаже све што је он писао, у сваком тренутку.

* Шта би данас рекао?

- Његов Бора Шнајдер после своје кратке и неуспешне каријере каже: "Другови, ја колико сам могао, ја сам одмогао". Мислим да је Аца Поповић у тој реплици антиципирао сву нашу политичку судбину. И не само политичку - колективну.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)