МИЛАН ПОПОВИЋ О АУТОРСКОМ ДОКУМЕНТАРНОМ СЕРИЈАЛУ "МОЈА ДЕДОВИНА": На крају сокачета парче земље са бунаром и оџаком

НОВИНАР Милан Поповић говори у шали да је рођен у граду светлости, а растао у селу без расвете. Уместо лепота Париза, опчинила га је Србија и њени прелепи пејзажи које је гледао на мајчиној дедовини у околини Смедерева. Од своје 20. године је у медијима, а уз рад је завршио и Факултет политичких наука.

Г. Јовић/РТС

Серијалом "Задња кућа, Србија" упозорио је на опасност од пропасти српских села и исељавању људи из наше земље. Од прошле године, Поповић се упустио у мисију обнављања старих кућа широм Србије, заједно са наследницима који желе да сачувају имовину својих предака. Мисију наставља и у другој сезони документарног серијала "Моја дедовина", који пратимо петком, од 21.00, на РТС 1.

Оба серијала почела су када сам сматрао да је тренутак да се публика освести о некој теми. Емисија "Задња кућа, Србија" била је упозорење за све оно што нам се данас дешава - недостатак радне снаге, празну српску провинцију, умирање и села и вароши, упарложену земљу и скупу храну и све што доноси проблем "старачке нације". С друге стране, пандемија короне је био моменат када сам сматрао да људе треба мотивисати да се пробуде, спасу дедовине, сачувају склониште за своје потомке, јер само онај ко не мисли ништа, не види шта доноси будућност и шта ће значити парче земље са бунаром, оџаком и високом оградом - каже за "ТВ новости" аутор једне од најгледанијих емисија на нашим малим екранима.

За други циклус "Моје дедовине" пријавило се више од 2500 људи. Прича је много, епизода је мало. Како их бирате?

- Бирамо кандидате који на најбољи начин могу да мотивишу људе из краја у коме се радња одвија да се пробуде. Наша емисија није хуманитарног карактера и учесници су у ствари актери сопственог живота који би својим примером требало да пробуде савест својих земљака да обиђу огњишта својих бака и дека и спасу шта се спасти може.

Ове недеље нас водите у околину Такова, у село Шарани. Где ћете нас још повести и које ћете судбине осликати у другој сезони?

- Нова епизода посвећена је младим домаћинима. Овде је то Вељко, момак из Горњег Милановца, чукунунук дедова који су се борили раме уз раме са Милошем Обреновићем. Он има нешто преко 20 година, али на дедовини подиже засаде шљива, пече ракију, школује се за тај посао, а ми смо за њега само одскочна даска да у обновљеној дединој кући може што више времена да проведе и ствара. Он је пример како упослити село. Онда ће уследити прича о каратисткињи шампионки која је због болести морала да оконча спортску каријеру, али је спас нашла на дедовини крај Кнића. После ње биће приче о хранитељској породици која одгаја два дечака, који нису могли да одрастају у својој породици. Нова адреса за ову децу постала је њихова дедовина. Уследиће и епизода о дедовини која је била спас у доба ратова - две сестре којима је отац убијен у Сарајеву као цивил главне су актерке. Мислим да ће људи заволети и село Бувце код Лебана, где учитељица, која има једног ђака у школи, а некада је имала 400 ученика, обнавља дедино и бабино огњише. Биће прича у којима наследници прелазе по 600 километара да спасу имање, а неки ће показати како изгледа када цело село реши да обнови све дедовине!

Г. Јовић/РТС

Која прича вас је највише дирнула?

- Обично су то дечије приче. У прошлом серијалу је то била епизода са Сашом, девојчицом из Краљева, која је победила карцином, проходала је и са нама је обнављала своју дедовину надомак Тополе. Ове сезоне је Исидора, која је спасила оба ока од карцинома, на својој дедовини добила кућицу за принцезе насталу за три дана од прадедине куће која је имала само 12 квадрата. Дечија радост је наша највећа победа. То су наследници који дедовину неће никада заборавити и оставити.

Шта је највећи изазов који сте имали током обнове имања у овој сезони?

- У овој сезони су то сигурно поскупљења материјала. Иако домаћин има задатак да окупи мобу, испомоћ пријатеља, кумова, комшија, а ми доносимо као помоћ три хиљаде евра - тај новац не вреди исто сада и пре годину када смо почели првих 14 епизода овог серијала. Ове године је то била борба над борбама. Међутим, ту се на делу види српска сналажљивост.

Које сте још квалитете открили међу нашим људима?

- Слога је увек ту када је најважније и најпотребније. Зна наш народ да се нађе кад је тешко. У једном разговору ми је један Шумадинац то добро објаснио када је рекао да је наш "архиген" из доба Турака да помажемо онима којима је тешко и одлучујуће за живот. С друге стране, у то време је новац имао само издајник, па зато не волимо људе који имају паре, па макар знали да су га у ово наше време поштено стекли.

Г. Јовић/РТС

На који начин вратити живот у српска села?

- Тешко. Једино отварањем перспективе да на дедовинама могу сезонски да стварају. Да гаје воће, винограде, да издају куће туристима и слично. Да се младима "замаше" субвенцијама за "господске послове" на селу. Да наследници из града на дедином и бабином имању виде шансу за живот из филмова о Тоскани или југу Француске. Волимо да живимо у ТВ серијама - зашто им то онда не понудити. Повратак младих "за стално" на село је могуће само ако се у свету, недајбоже, деси нека тешка мука и невоља.

Где је ваша дедовина и које емоције у вама буди?

- Иако сам рођен у Паризу, после развода родитеља вратио сам се као веома мали на мајчину дедовину. Обе фамилије су пореклом из Михајловца код Смедерева. Логично да је то дедовина са виноградом и прелепим пејзажима. Ово имање на коме сам провео читаву основну и почетак средње школе налази се на крају сокачета после кога се пружа поглед ка заталасаном Подунављу и даље ка Шумадији. Све моје колеге и пријатељи које сам водио тамо као из топа изговарају када виде позицију куће: "Ово је задња кућа у Србији", као асоцијацију на серијал који сам годинама радио, али је и стварно последња кућа иза које су слике прелепе природе. Дани на овој дедовини су повезани са временом проведеним са покојном наном и дедом, који је жив и здравији од много млађих у својој 86. години. То су дани јурења за лоптом, дани мириса врелог хлеба из фуруне и место за које сам знао да је почетна тачка са које ћу кренути у грађење свог живота, и враћати се да се сетим одакле сам кренуо.

Недавно сте са супругом Маријом водили емисију "Лето на Ади". Какво је било то искуство? Да ли бисте желели да га поновите у некој другој емисији?

- Марија је ауторка "РТС ординације" и стручњак у области здравља и свим сродним темама на телевизији, а ја сам теренски човек. Заједно се појављујемо само када је потребно урадити неки пројекат важан за редакцију Забавног програма - тако је било и сад. На друштвеним мрежама, Инстаграму и Јутјубу, водимо наш пројекат "Здрава породица", у коме промовишемо здрав начин живота и то нам је за сада довољно. Имамо концепт једног шоу-програма који бисмо радили, али то чека нека времена која долазе.

Колико водите рачуна о свом здрављу, и шта о томе каже ваша супруга?

- Милсим да сам најистакнутији члан покрета "Здраве породице". Све што смо научили поред Марије и њених сарадника ја покушавам да никако не кршимо. Марија, ћерка Софија и наш пас Луи понекада сматрају то терором мањине. С друге стране, Марија добро зна да организује наш живот у тој сфери да смо здрави и увек у форми. Ми нисмо никакви фанатици који једу чиа семе, већ у кући имамо правило "бирај мање зло". Ако једемо тестенине, онда је то или дурум тестенина, која мање подиже шећер у крви, или безглутенска. Ако смо испред рафова са млеком, узмемо органско или бадемово. Ако бирамо шампон - узмемо без парабена. Ако купујемо сухомеснато, узмемо сланину од мангулице, а не чајне кобасице. Тако из теме у тему, из сфере живота у неку другу "бирамо мање зло". Једна од најбољих ствари коју смо применили последњих година је принцип "неуношења у кућу". Намерно не купимо газирани сок, пиво, слаткише и ако их нема у кући онда нас мрзи да устанемо и одемо у продавницу, прође нас воља и прође још један дан без штетних ствари.

Још док сте студирали на Факултету политичких наука, добијали сте бројне награде. Шта вам оне значе?

- Мени награде које сам добијао као студент, а било је националних, нису биле важне за самопоуздање или потврду рада. Служиле су да се издвојим из генерације. Да ме примете они који одлучују у медијима. Да не морам да се намећем од нуле. Искрено, награде нису много помогле, највише ми је значило стечено занатско знање за електронске медије и то ме је издвојило као аутора. Исто као оно што издвоји неког шнајдера. Да ли знаш или не знаш да шијеш. Награде су ме само обавезале да поштено радим свој посао и да ће се рад исплатити. Тако је и било.

Осим што обилазите Србију уздуж и попреко, преносите своја знања млађима. Има ли младих који су упркос доминацији "онлајн" новинарства вољни да пођу вашим стопама?

- Веома мало. Године које следе биће године борбе великог и малог екрана, тачније, телевизије и мобилног. На све већим телевизорима ће се тражити филмови, врхунске серије и документарци високог квалитета слике и радње. То намеће и нама који радимо свој посао овако како радимо да се у наредним годинама још усавршимо улагањем у опрему, продукцију, тимове, постпродукцију. Тај брод неће имати много места. Сви остали ће радити онлајн и то сте јако добро приметили и наслутили.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације