ПОД ВИДОМ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРОМОВИШЕ СЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Песник Селимир Радуловић за "Новости" о искушењима која су пред савременим човеком

Мила Милосављевић

23. 05. 2022. у 12:00

Живимо, нажалост, у свету с много уста, која не умеју да говоре, и ушију, које не умеју да чују. У свету у којем се, под видом демократије, слободе и дијалога цивилизација, промовише империјалистички и расистички поглед на свет, а све из угла пацифиста и либерала, каже у интервјуу за "Новости" Селимир Радуловић, песник, управник Библиотеке Матице српске.

ПОД ВИДОМ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРОМОВИШЕ СЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Песник Селимир Радуловић за Новости о искушењима која су пред савременим човеком

Фото Танјуг

* Као што смо, до пре нешто више од два месеца, сваки разговор започињали питањем о ковиду 19, као мори савременог човека и савременог света, тако се сада суочавамо с питањем украјинске кризе, као новим великим искушењем.

- Више од две године, као што сте рекли, били смо под присмотром пандемијског ока које нас је вребало на сваком кораку. Пре два месеца одврнут је, у Европи, застрашујући вентил кроз који куљају освета, крв и уништење. У одежди, туђој, путем, туђим, савремени човек крстари веком, туђим. Хероји наших дана су ветар и ништавило. Раме уз раме с њима, с гласом као хук великих вода, марширају опскурне колоне Луциферових слугу. У Украјини страдају невина деца земаљска. Држећ се узде душине, праведно је рећи - део света којега персонализује весник апокалипсе, који је, с краја последњег десетлећа 20. века, походио нашу српску кућу, и данас говори (и дела) језиком окорелих безаконика и преступника; и данас је, за њега, црно бело, а мочвара башта, дивна. И, данас, покушава да обележи сваки сантиметар савременог глобалног мравињака. Тај део света, свакога часа, спаљује оно чему се клања, а клања се оном што спаљује. Наше је време, нажалост, поверовало у речи које су обезвредиле речи.

* Човек наших дана, празнина с којом се, готово свакодневно, суочава, теме су ваших нових песничких и есејистичких књига. У њима трагате за оним зрном соли које би помогло нашем савременику да му душа не обљутави.

- Данас је много оних који имају име да су живи, а заправо су мртви. Таква врста људи је више него опасна. Јер, те речи, да имају име да су живи, а мртви су, у духовном смислу, опомена су и истинско порицање живота живог. Духовно оболели савремени човек је велики мука савременог света. Без уља у светиљкама, он се не може покајати ни у својој лењости. И кад се моли то ради очима или уснама, док му је срце негде по страни; њиме, срцем чистим, тим малим сунцем вечности, пребивамо у Оцу, нашем, имајући свест о непостојаности коју називамо животом. А неопходно нам је само мало - да, у свету што се гаси као трава, покошена, на оснаженом јулском сунцу, колена преклоњених, препознамо оно зрно вере, као и Отац, наш, кад је и малу искру у Закхејевој души разгорео у велики пламен.

* Могло би се рећи да савремени човек бауља, амо-тамо, тражећи какву-такву сламку спасења.

- О томе сам говорио у готово сваком разговору за медије - кад кушач надвлада, онда је светлост тама, а тама светлост бива. Онај део морског гусара, који живи у нама, заражава наш живот, без остатка, егоизмом. Стога је, с разлогом, речено - кад си с људима високог карактера и сам постајеш такав, кад си с вуковима постајеш пуст, грабљив и саможив и почињеш да завијаш. Подсећам, по ко зна који пут, на књигу која је написана да би се обеснажио један свет, а она је, заправо, слика стања свести другог света - на Орвелову "1984". Зар онај незвани, с репом, роговима, црним крилима и с подругљивим смехом, не запоседа и мозак Винстона Смита и тера га у два минута мржње, када почињу да трну зуби и костреше се длаке на потиљку? Зар савремени свет, без остатка, не оверава идеју полиције мисли. Океаније - да је рат мир, да је слобода ропство, да је незнање моћ?! Један савремени руски теолог вели да се, данас и овде, вечни мир хоће као вечна доконост, вечна радост као кафански карусели да је сваки рукавац савременог света истрајан у намери да се Царство Божје оваплоти у земаљским формама.

Фото Танјуг

* Тумачи ваше песме, очас, доводе у везу, како ви кажете, с Најлепшим и Највећим певачем, с Великом књигом"

- С разлогом. Велика књига нас опомиње да нам молитва не буде као ветар, да не зашуми и пролети, да нам не буде једно на устима, друго у срцима, да нам Отац, наш, није дао духа плашљивости, већ духа силе и љубави. И да нас је, као круну творевине, привео из небића у биће. И усинио. Из ње смо научили да у винограду, Очевом, не расте трње, и да ћемо, кад он, кишом, натопи семе, које смо бацили, и ако посејемо мало, пожњети жито троструко. У њему смо, тихујући, замишљали Оног што се Мојсеју, у пустињи, јављаше у пламену огњеном, из купине, сазнавали шта значи стражарити над душом, спречавајући непријатеља да се гнезди у њој, грејали се помишљу на Оца, нашега, који је, својом смрћу, победио нашу смрт и, својим васкрсењем, положио темељ нашем васкрсењу.

Кад је реч о песништву, Велика књига нас је, с обзиром да наслеђује, преноси и диверсификује митологију, опоменула, говорећи језиком мита и метафора, да је она књижевност плус (Фрај), односно, да је њено референцијално значење, заправо, њено истинско примарно значење. И да се све вредности повезане с појмом истине могу спознати само кроз мит и метафору. Кад у отиску, даха, златнога, из уста, Очевих, ослушнемо - ја сам чокот, а ви лоза, онда нема сумње да метафора није случајни украс библијског језика, већ његов доминантни модус мишљења.

* Нико, чини се, у савременом српском песништву, није, као ви, указао на могућност отворене (песничке) комуникације између Светог писма и савремених имагинативних отисака.

- Градио сам свој песнички свет најнепосредније се ослањајући на митолошке и симболичке структуре светог системског списа наше цивилизације, у којем се налазе све књижевне матрице. Из њих је и изнедрила нововековна европска књижевност. Са свешћу да је реч о извору, с чистом водом, на којем су, у минулих две хиљаде година, генерације и генерације утољавале своју жеђ. Језик мита и метафора, којим је украшен библијски текст, истоветан је с језиком мита и метафора песничког текста. Стога из моје песме пева подразумевајући рукавац Велике књиге или мудроносни рукавац врлинских отаца хришћанског Истока. Као што је грађевина без темеља слаба, и питање је дана када ће се урушити, тако је и песма, без дарова Оца, нашега, лаки привид који нас не привлачи и не обавезује.

* Како даље, господине Радуловићу?

- Питате, заправо, има ли излаза? Има. Ено га у речима Христових уста, Небоходог Павла - када сам слаб, онда сам силан! И кад је, ако не сад, време да се чује реч уздаха, реч плача и реч покајања? Као лишће на дрвећу, које стасава и вене, тако и ми улазимо и излазимо кроз врата земаљска. Сав наш занос је као мехур од сапунице - само је Он вечан!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

"ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ" Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

ИСТАКНУТИ глумац Бане Видаковић, који је пре три године осуђен због недозвољеног држања хероина за личну употребу, говорио је о породици и деци коју је, каже, управо због наркотика склонио из Србије.

29. 03. 2024. у 08:36

Коментари (0)

ДАНАС ЈЕ ДОБАР ДАН ЗА СРБИЈУ: Вучић се огласио са важним вестима (ФОТО)