ТВ КРИТИКА - ОД МЕЛОДРАМЕ ДО ХОРОРА: Најбоље игране телевизијске серије у 2021. години

КРИТИЧАР Новости Божидар Зечевић подсећа на најзинимљивија телевизијска остварења у прошлој години. Серије су наведене равноправно, тј. међу њима нема хијерархијског односа.

"Тајне винове лозе", аутори Мирјана Бобић Мојсиловић и Дејан Караклајић, 2021.Фото Промо

После Павића нисмо имали већих догађаја у жанру тзв. породичне теленовеле. "Тајне винове лозе" испуњавају донекле ову празнину и то управо у роду класичне породичне мелодраме, у којој се могу пронаћи сувенири глобалних хитова овог типа, од "Династије" до "Страсти Тоскане" и десетина других. Сличан образац преведен је у српски миље у причи о двема породицама српских винара коју представљају "Вук" (Војин Ћетковић), односно "Вера" (Слобода Мићаловић), што открива и основну формулу ове продукције, чврсто ослоњену на наш ваљда најпопуларнији глумачки пар. "Вук" и "Вера" су нове парадигме "осујећене страсти" како се и дефинише мелодрама, уз наглашену сентименталност и драматургију уобичајених фигура. Продукцијски, то је новела помно уједначених вредности до којих се дошло готово лабораторијском процедуром или, маркетиншки речено, "добро брендирана" медијска испорука. Све ту солидно функционише, нема већих пропуста, све је уравнотежено, што у нас није чест случај. Али публика не воли дестилате, као ни критика.

Понекад иритира добро спаковани производ, срачунат на оно што сигурно "пролази", при чему нема никаквог напосе уметничког ризика. Култивисана режија, кастинг углавном добар, фотографија умивена и разгледна, а све друго у функцији главног тока. Другим речима, све је ту сређено, не и стерилно, избалансирано али не досадно, угланцано мада не усиљено; делује као један луксузан, продужен спот главног спонзора и све се брзо свари, упркос гомили сурогата и клишеа, који такође имају своје разлоге. Промоција светског а нашег, забава за богате, џипови, рециклирана романса, Глембајеви у локалном театру, маџарска сецесија плус постмодерни амбијенти и угођаји данашњих парвенија; све у свему, лака кичерица за финији свет.

* * * * * * *

Превелик залогај за Шушљика, који је узорно изгурао "Корене" Добрице Ћосића, прати унеколико покушај истакнутог српског писца да створи слику раста и пропасти српске грађанске класе у првој половини XX века у трилогији сачињеној од романа "Верник", "Отпадник" и "Грешник". Корени судбине српског народа у ХХ веку разрасли су у веће стабло после херојске епопеје Србије у Првом светском рату и наглог суноврата победничких идеала у периоду после 1918, који је додатно затрован појавом комунизма, напасти увезене у само срце српског националног бића. То је, уједно, и срж призора који је и сам Ћосић, некад фанатични комунист, назвао "Временом зла".

"Време зла", аутор Горан Шушљик, 2021. Фото Промо

Неупућеном читаоцу (гледаоцу) може се ово доба учинити битним иако се доцније испоставило да се радило само о слабокрвној епизоди, којој је Ћосић дописивао незаслужен значај. На његову (Ћосићеву) огромну жалост, комунизам је тешко хватао корена међу Србима, што су само појачавале совјетске чистке током лудачког терора, затамњеног, неразумљивог и сасвим неспособног да подигне дух народа у отпору немачкој окупацији. Стара православна "мајчица Русија" удаљавала се тада са балканских обзорја. Носиоци оваквих Ћосићевих идеја су главни ликови из претходних романа "Корени" и "Време смрти", сада углавном забављени новим јадом који се са Запада и Истока сручио на српску грбачу. Ниједан нема ону драмску снагу и чврстину коју је Добрица био кадар да осваја са првим Катићима и Мишићем на Колубари. Сада папирнате, "црвене магле" и бледе сенке ових парадими, а не живих ликова, промичу и нестају у сценској схеми коју Ћосић није ни познавао ни проживео. Ипак, истичемо овај необичан покушај да се донекле открије коб новије српске прошлости чију смо цену ни криви ни дужни плаћали и данас плаћамо. Зато је, ваљда, Шушљику и Шолаку требао оволики габарит (петнаест епизода по сат!) за сагу једва некако докрајчену и предату забораву.

* * * * * * *

Сценариста Маџаревић и редитељ Ћипранић повезали су трагове тајанствених и необјашњивих појава на нашем тлу (масакр у неготинском селу Јабуковцу 2007. године) са једним од најуспешнијих филмова ове врсте филмске фантастике, филмом "Истеривач ђавола" ("Егзорцист") Вилијема Фридкина из 1973, преузевши исту матрицу: траг библијске борбе Антихриста са Богом за душу човека, коју је описао Достојевски у "Карамазовима": "Бог и ђаво се ту боре, а бојно поље је срце човека". Постоји, дакле, необјашњива снага филмског призора да делује као стварност управо онда кад све изгледа натприродно и застрашујуће. Зато је хорор привлачан жанр и стога врло често успева у свом призивању окулта и страха. У случају "Црне свадбе", ова матрица фунциониште сасвим добро у прве четири епизоде. Али, од четврте до десете епизоде догађа се права "катабаза" ове серије:

"Црна свадба", режија Немања Ћипранић, 2020. Фото Промо

све тоне у шаблоне и стереотипе сасвим различите од сјајног почетка. Серија се безнадежно расипа и губи иницијалну снагу, понестаје и аутентичности и талента, мистерија се сасвим разводњава и нестаје. За аутентичан хорор треба далеко више труда и промишљања, сложенији однос основних матрица које су се могле пронаћи у неисцрпним изворницима Источне Србије. Речју, више концентрације на жанровске условности филмске драматургије, која се, овде, међутим, испоставила као - упуштена шанса.

* * * * * * *

Екранизација првог модерног романа у српској књижевности, од чијих је првих пет епизода у режији Милутина Петровића настао истоимени филм, оцењена је као веома успела и у сценаристичком и у режијском погледу, али за све што следи од шесте до десете епизоде могло би се рећи готово исто што и за претходну серију. "Нечиста крв" се некако расипа, нови ликови долазе и одлазе без припреме и доброг развоја, све се губи у клишеима, време као да стоји уместо да се "пење" ка финалу. Као да су и сценариста Нановић и његови доцнији "поправљачи" изгубили првобитни замах и рутински привели крају оно што је покренуло Борин и Петровићев микрокозам.

"Нечиста крв", режија Милутин Петровић и Горан Станковић, 2021. Фото Промо

Можда у томе има удела и оно што су неки критичари, попут Скерлића, замерали Бори да му је крај испао некако "згужван" и збрзан, (а то све стога што је, кажу, журио да штампање романа што пре заврши, па је избацио три последња поглавља). Зато "догађаји нагле, ствари се врше без психолошког правдања, у суноврату" пише Скерлић. Нановић је можда и због тога сасвим изменио крај "Нечисте крви" и дописао неке делове о којима се може дискутовати. Осим тога, галерија нових ликова и типова тешко се прати јер се брзо јавља и још брже нестаје, што појачава утисак нецеловитости. То ипак није утицало на популарност серије: последња епизода, 31. децембра 2021, окупила је око малог екрана преко два милиона гледалаца!

Препоручујемо

Култура

2 3

ТВ КРИТИКА - УПУШТЕНА ШАНСА: "Црна свадба", ТВ серија, режија Немања Ћипранић, Firefly, РТС, 2020.

05. 12. 2021. у 09:53

Култура

0 2

ТВ КРИТИКА: Све исто - до бола

19. 11. 2021. у 14:00

Култура

0 1

ТВ КРИТИКА - ДУХ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ: "Бележница професора Мишковића", ТВ серија, режија Мирослав Лекић, РТС 1, 2021.

30. 10. 2021. у 12:19

Познати

0 3

ТВ КРИТИКА: "Годунов" у равни светских стандарда

14. 07. 2021. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације