35 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА: Патријарх Герман – Првојерарх који је Српску цркву провео кроз искушење комунизма

ДАНАС, са неопходне историјске дистанце, 43. поглавара Српске православне цркве памтимо као истинског чувара вере, вештог дипломату и градитеља чија је упорност надживела један безбожнички систем.

Фото: Википедија/Miomir Magdevski

Српска православна црква и верни народ ових се дана молитвено сећају једног од најзначајнијих, али и дуго најнеправедније оцењиваних јерарха у нашој савременој историји. Навршава се тачно три и по деценије откако се упокојио патријарх српски Герман (1899–1991), човек који је  био на челу СПЦ чврсто пуне 32 године, успешно је водећи кроз најцрње олује и притиске тоталитарног режима.

Тим поводом, патријарх Порфирије служио је у београдској Цркви Светог Марка свечани парастос на месту где овај велики поглавар, по сопственој жељи, почива. Овај молитвени чин био је прилика за достојанствен омаж првојерарху који је свесно жртвовао лични углед да би сачувао суштину и биће српске цркве, у време када је држава чинила све да је потпуно потисне на маргине историјске сцене.

TO TANJUG/ KANCELARIJA MINISTRA BEZ PORTFELJA/ DARIO KONSTANTINOVIĆ/ nr

Од парохијског свештеника до патријаршијског трона

Животни пут Хранислава Ђорића, потоњег патријарха Германа, био је несвакидашњи спој световних искушења и узвишене духовне мисије. Рођен у Јошаничкој Бањи, он је пре примања монашког пострига био породични човек, пажљив отац и прегалачки парохијски свештеник. Након што му је супруга Олга прерано преминула, оставивши га да се сам суочава са  бременом живота, промисао Божија усмерила га је ка монаштву, те је постриг примио 1951. године у царској лаври – манастиру Студеници.

Његова изузетна интелигенција, дипломатски таленат и оданост Цркви довели су до тога да 13. септембра 1958. године буде изабран за 43. поглавара Српске православне цркве на трону Светога Саве. На челу Цркве остао је све до 1990. године, када је због тешке и дуге болести умировљен, остављајући трон свом духовном чеду и наследнику, патријарху Павлу.

Разапет на крсту

Мало је оних који данас знају какву је тешку породичну голготу прошао патријарх Герман и са каквим се дубоким ранама на срцу целог живота борио. На самом крају Другог светског рата, комунистиу су у јеку масовних репресија без суђења, свирепо стрељали његовог старијег сина Михаила. Млађи син Властимир, који ће касније постати угледни протођакон и професор београдске богословије, поштеђен је сигурне смрти само зато што је у том тренутку био малолетан.

Фото: Википедија

Ипак, Властимир је цео свој век провео под будним оком озлоглашене УДБЕ. Ову живу породичну рану безбожничке власти су деценијама бескрупулозно користиле као средство сталног психолошког притиска. Уцењујући патријарха кроз безбедност његовог јединог преживелог сина, комунистички властодршци су непрекидно покушавали да сломе његов отпор, али је он тај претешки крст носио у тишини, достојанствено, не поклекнувши пред великим искушењима.

Борба Давида и Голијата

У јавности је, услед тешких дипломатских компромиса које је био принуђен да чини како би Црква уопште опстала, неретко неправедно називан „црвеним патријархом“. Међутим, иза затворених врата Државне комисије за верска питања, патријарх Герман је водио дивовску и исцрпљујућу борбу. Суочио се са државно изазваним расколима у Америци и Македонији, упливом СДБ-а у црквене редове и систематским покушајима потпуног уништења вере.

Свестан да би отворени сукоб са тоталитарним режимом значио физичку ликвидацију свештенства и затварање храмова, он је свесно жртвовао сопствени углед у очима савременика, бирајући тактику мудре попустљивости која је Српској православној цркви омогућила да преживи најтеже деценије. Онима који су га критиковали због компромиса са безбожницима, патријарх је кратко поручивао да је лако бити херој из даљине, али да је тешко чувати олтаре тамо где безбожници држе кључеве државе. О својој тактици опстанка често је говорио како се савија под олујом, али се савија управо зато да се стабло Српске православне цркве не би сломило, јер ће олуја проћи, а стабло мора остати усправно за будуће генерације.

Храм Светог Саве 

Највећи и највидљивији споменик његовог тридесетогодишњег пастирског служења на челу Српске православне цркве јесте наставак градње Храма Светог Саве на Врачару. Након Другог светског рата, темељи највећег српског светилишта били су претворени у паркинг Градске чистоће, док су комунистичке власти упорно тражиле да се Црква трајно одрекне тог земљишта. Патријарх Герман је тада показао гвоздену упорност која ће остати уписана у аналима историје, упутивши чак 88 званичних молби које су комунистичке вође хладнокрвно одбијале. Тек из 89. пута, 1984. године, комунситички режим је коначно попустио пред његовом непоколебљивошћу и добијена је дозвола за наставак градње.

Foto: Фото: Depositphotos / violin

POGLEDAJ GALERIJU

 Света Литургија унутар зидина Храма, служена 12.маја 1985. године, окупила је преко 100.000 верника, што је означило истински духовни васкрс српског народа. Претходно, 2. септембра 1984. године, приликом освећења новоподигнуте цркве у стратишту  српског народа где је почињен свирепи геноцид - Јасеновцу, патријарх Герман је изговорио историјску реченицу која је постала заветни темељ српске културе сећања: „Да опростимо морамо, јер смо хришћани; да заборавимо не смемо, јер бисмо тиме издали оне милионе невиних жртава који су овде својом крвљу натопили ову мученичку земљу.“

Светски миротворац 

У међународним православним круговима патријарх Герман је уживао огроман статус и поштовање као врхунски црквени дипломата. Руски патријарси Алексије I и Пимен,видели су у Герману истинског миротворца  светског ранга, пружајући му апсолутну подршку. Истоветан став делио је и тадашњи Васељенски патријарх Атинагора, који је српског првојерарха јавно називао „великим миротворцем православног Истока“, редовно тражећи његове вредне савете у вези са компликованим проблемима у дијаспори. Због своје активне улоге у сведочењу хришћанске вере Светски савез цркава га је изабрао за председника 1968. године. Ову дужност је на ползу Српске православне цркве обављао све до1975. године омогућивши и изградњу данашње зграде у којој се налазе Богословија Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду.

Штит иза којег је теологија процветала

Фото: Википедија/Стеван Крагујевић

Да је тактика патријарха Германа била спасоносна за Српску православну цркву, касније су посведочили највећи духовници и теолози нашег доба. Његов директни наследник, патријарх Павле, сажео је епоху патријарха Германа у једну реченицу, нагласивши како је његово време било време сејања у сузама, док ми данас жањемо плодове његове упорности. Дугогодишњи члан Светог архијерејског синода, митрополит бачки Иринеј (Буловић), указао је на то да је Герман показао карактер од челика тамо где је било најважније – у одбрани црквених канона од партијских декрета. 

Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) нагласио је чудотворне аспекте Германовог деловања, истичући да је својом мудрошћу и трпљењем успео да сачува јединство Цркве, те да је оно што је он урадио за Храм Светог Саве равно истинском чуду. Слично томе, блаженопочивши владика захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) оставио је можда најсликовитије сведочанство, признајући да су они као млади теолози тада били ватрени и тражили што отворенији сукоб са комунистима, док је старац Герман знао оно што они нису – да би их тоталитарни режим у том тренутку једноставно згазио. Патријарх Герман је заправо био штит који је примао ударце на себе, а њих пуштао да уче, пишу и путују по свету, због чега је савремена српска теологија процветала управо иза његових леђа.

Фото: Новости

Историјски тријумф стрпљења над пролазношћу силе

Данас, тридесет и пет година након што се преселио у вечност, патријарх Герман заузима место које му у историји Српске православне цркве с правом припада – место мудрог кормилара који је успео да у немогућим околностима сачува црквени брод од бродолома. Овај велики јерарх остварио је оно што је деловало незамисливо: превео је Српску цркву кроз најтеже идеолошке голготе и притиске, обезбедивши да она из тих искушења изађе жива, јединствена и усправна.

Спасио је биће Цркве, одбранио њене каноне, подигао храм на Врачару, нову зграду богословског факултета, и оставио свом наследнику чврсте темеље на којима је било могуће градити потоњу духовну обнову која своје вишеструке плодове даје у време актуелног патријарха Порфирија и председника Србије Александра Вучића. Зато му српски народ данас дугује искрено поштовање и вечну захвалност. 

БОНУС ВИДЕО: 
Јово Бакић прети патријарху Порфирију и председнику Вучићу

Препоручујемо

Друштво

0 10

СВЕТОСАВЉЕ КАО СРЕДЊИ ПУТ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: Завет који нам је дао национални идентитет - Жива вера у срцу сваког Србина

27. 01. 2026. у 21:00

Регион

0 23

НОВИ УДАР НА СПЦ: Зашто Хрватска подгрева авети НДХ и коме сметају српски свештеници?

05. 02. 2026. у 08:00

Политика

10 35

УДАР НА ТЕМЕЉЕ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА: Како је мржња блокадера покушала да понизи два века Матице српске

20. 02. 2026. у 07:00

Свет

0 11

РУСИЈА – УКРАЈИНА - ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ПАКЛА: Куда иде православље?

01. 03. 2026. у 07:00

Svet

Umro zloglasni MMA borac koji je zverski ubio majku i ćerku zbog 21.000 evra: Danima vozio njen leš, a dete bilo pozadi

2026-10-09 16:37:00

Svet

Veru (26) prodali trgovci organima: Namamili manekenku iz "Voica", varala bogatu klijentu, pa je iskasapili

2026-10-09 15:27:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације