„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО" Оливере Катарине: Брак са Вуком Вучом - Глумица и критичар главна атракција града

ВУК и ја смо се полако упознавали, покушавајући да се прилагодимо. Ја сам играла у својим представама у Народном позоришту, он је писао своје романе, а у вечерњим листовима је писао позоришне критике, које су по угледу на француске критичаре биле кратке, духовите и оштре, а понекад су знале да пецну као убод осе. Говорио је да критика треба да буде духовита и да се памти. У вечерњем листу нема места за дужу анализу.

„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО Оливере Катарине: Брак са Вуком Вучом - Глумица и критичар главна атракција града

Фото: Архива "Новости"

Тако је једном објавио уоквирену умрлицу за представу „Мадам Сан Жен” Мире и Бојана Ступице: „Дана тог и тог, преминули су...” Ја сам била љута због тога на њега. Сматрала сам да је то претерано и да без обзира што му се представа нимало није допала, нема право да тако вређа људе.

Критичари су ме иначе ужасно нервирали, јер су по правилу за глумце остављали само неколико речи на крају својих приказа. Своју би анализу драмског комада развукли нашироко, иако је, нарочито ако су класици били у питању, о њима већ све давно било речено, па ми се чинило да се неки од критичара више доказују као књижевни теоретичари, а мање као озбиљни позоришни аналитичари, да потцењују глумачку уметност, која је сигурно једна од најтежих, јер глумац ствара свим својим бићем, својим духом, својим гласом и телом, што је изузетно напорно.

Глумац, у ствари, оживотворује пишчеву реч, убризгава у њу крв, оживљава је на тај начин. А његова уметност траје колико и представа. Увек изнова мора целог себе да даје. Нема исправке. Нема гумице. Глумац је увек на испиту. Сироти глумци! После толиких напора, унутрашњих криза, нервних напетости у трагању за ликом, они након премијере у новинама журно траже да бар буде споменуто њихово име, али често узалуд.

Данас се однос глумца према критици доста изменио. Критичари више не представљају оне застрашујуће неприкосновене ауторитете као некада. Нема више Милана Дединца и Елија Финција. Глумац је најстрожи критичар самом себи. Ја сам са Вуком редовно посећивала премијере и тада сам упознала лично најстрожа пера позоришне критике.

Разговори о души

НИСАМ волела да ме психијатри скенирају. Нисам имала у њих поверење. Увек су у мени рађали известан пркос. Говорила сам често како бих и ја њих истовремено разоткривала кад и они мене. И то мишљење нисам ни касније променила. Мада, временом сам се спријатељила са некима од њих, и уживала у дугим и занимљивим разговорима о подсвести, о души - уверавајући се како се о њој и даље веома мало зна.

Финција и његову супругу, госпођу Мару Финци, која је била костимограф; затим, писца и критичара Слободана Селенића, вечитог интелигентног и даровитог дечака, са малим сувоњавим шакама; Милосава Буцу Мирковића, вицкастог, помало занесеног винопију и вечно заљубљеног романтика, па осетљивог, суптилног, помало циничног Владу Стаменковића, кога и данас јасно видим како жмирка скупљених очију док испушта праменове дима миришљавог „Клан” дувана из своје луле.

Тада сам упознала и Мухарема Первића, који се целог живота разапињао између забрањених екстаза духа, страсти и вина. Интересантно, како је баш он у једном свом чланку негирао дерт као осећање. Ту сам се са њим потпуно сложила.

Фото документација "Новости"

Тај дерт, тако популаран у нашим јужним крајевима, остао је као „пусто турско” наслеђе тако блиско Азији, харему, диму из наргила, са мирисом хашиша, а тако далеко од европског схватања заноса и уживања пред лепотом. Српском духу није потребан хашиш да би дошао до сновиђења. Довољна је снажна, узбуркана машта нашег народа и његова позната велика страст, која је умела да бурне узавреле емоције, без икаквих вештачких помагала, издигне изнад обичне реалности.

Вук и ја смо у то време деловали као млад, згодан и атрактиван пар, који је био занимљив старим интелектуалним лисцима. Начин на који смо се узели био је за многе интригантан. Били смо тада права атракција града. О нама се много причало и писало. Људи су се по кафанама забављали, препричавајући како је изгледало наше венчање. Буца Мирковић је тиме засмејавао београдске боеме. Сећам се да је проф. Хуго Клајн, неуропсихијатар и режисер, желео са мном озбиљно да разговара о том венчању, а у ствари да ме подвргне психоанализи. Кад год би ми пришао са оним познатим тиком на лицу, ја му се некако измигољим и побегнем. А онда приметим у паузама позоришних представа како ме његове плаве очи прате. 

Вуку и мени никада није било досадно. Једно друго смо на разне начине стваралачки провоцирали. Он је писао лако, богатим језиком, духовито, али ја сам га увек изазивала да буде храбрији, да продре дубље у анализу појава и личности, да буде искренији, да порине дубоко. „До дна, до дна, Вуче! Не по површини!” - често сам му говорила. Чинило ми се да он баш то избегава свесно, као да од нечега бежи. Од нечега се скрива, брани се аутоиронијом, што понекад делује врло шик. Али, ја сам на то гледала као на извесну мимикрију. Човек који је био увек насмејан, жовијалан, забаван, лепршав као неки лептир, спреман на виц и шалу, у суштини је био тужан и усамљен човек.

Ту страну његове личности људи нису познавали. Често су били љубоморни на његов елегантни изглед. Он је увек ишао у тамносивом оделу са белом кошуљом и краватом. Многи су му замерали због углађености и финих манира. Лице му је било правилно, бледо, аристократско, можда помало превише нежно за мушкарца, па сам га наговорила да пусти браду, која му је до данас остала као трајна успомена на мене.

Волео је да пије коњак и то је чинио отмено, ритуално, обавезно у великој чаши са ножицом, коју би прво мало загрејао, а онда би је лагано са уживањем мућкао и мирисао. То није баш карактеристично за наше људе. Наши мушкарци радије дрмну на искап неко оштро пиће и воле да се од њега наједном стресу, као да се тиме разбуде, прену из летаргије. Он је свему волео да да некакав оквир, форму, умео је да се подсмева себи, што је често друге људе веома забављало. Кад загребете мало испод тога, видите да је то маска. У томе сам препознавала прикривени нарцизам и егзибиционизам.  

СУТРА: ОТКАЗ У ПОЗОРИШТУ ЗБОГ КАНСКОГ ФЕСТИВАЛА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

Србију чека лига нација: Ево колико коштају улазнице за мечеве против Грчке и Холандије

Србију чека лига нација: Ево колико коштају улазнице за мечеве против Грчке и Холандије

Репрезентацију Србије чекају мечеви против Грчке и Холандије, а од петка, 11. септембра, почиње продаја појединачних улазница за прве две утакмице као и пакета улазница који обухватају оба септембарска меча на стадиону „Рајко Митић“ у Београду.

11. 09. 2026. у 12:43

Нашли џиновску анаконду у трави крај Дунава: Полиција ухватила змију - сад се сви питају једно

Нашли џиновску анаконду у трави крај Дунава: Полиција ухватила змију - сад се сви питају једно

ОБИЧНА шетња обалом Дунава у Баварској претворила се у застрашујући сусрет када је једна жена у трави угледала огромну змију, дебелу најмање колико и људска рука. Испоставило се да је реч о анаконди дугој више од два метра.

11. 09. 2026. у 18:41

Коментари (0)

Шта нам дубина може рећи о води и о нама?