ДУЖНИ СМО ДА ЧИНИМО ДОБРА ДЕЛА: Призренска Богословија прибежиште и уточиште свом народу у најцрњим данима погрома, лета 1999. године

Милена Марковић

24. 01. 2023. у 11:00

ЈУТРО се стопило у ноћ. А ноћ је била дан. Чинило се да свитања ни бити неће. Само тама из које израњају реке људи и заустављају своју несрећу под светлошћу Богословије. Немерљива патња обара људе. Свако има неког кога нема. Остао на путу који је горео. Отет. Одведен. Убијен.

ДУЖНИ СМО ДА ЧИНИМО ДОБРА ДЕЛА: Призренска Богословија прибежиште и уточиште свом народу у најцрњим данима погрома, лета 1999. године

Протојереј Дејан Крстић са плакетом добијеном од нашег листа, Фото Приватна архива

Крај јуна, 1999. године. Први дан по Видовдану. Колону са патријархом Павлом од Грачанице, кроз Метохију до Призрена, прати Кфор. Павле се упутио у сусрет страдању народа. Његових цркава. Манастира. Да се лично увери: слике које је примио биле су толико потресне, невероватне. Желео је да охрабри народ. Да не напушта огњишта. Али, занемео је пред толиким злом. Пратили смо ту колону до Богословије, после, до Ђаковице, Пећи... У Богословији стотине људи. Попадали у порти. На степеништима. Унутра, увећавају се гомиле, без плача. Без јаука. Само понеко од избезумљених зајечи. И, глас замре.

- Има ли шта да се овом народу даде - чује се патријарх.

- Има, дајемо, али народу није до јела - стиже одговор економа Богословије, проте Николе Божанића. Ни он сам, чини се, не зна куда удара. Али, то се чини само нама. Овај пожртвовани човек од почетка егзодуса, до саме зиме, бринуо је о свом несрећном народу коме је Богословија била спасење. Богослови из Ниша кажу нам с тугом да су га из живота испратили на Стевањдан ове године.

Богословија је горела марта 2004. Фото Танјуг

Богослови као медицинско особље у каквој болници у којој више нема места ни игла да падне. Велика школа, као велика болница. Уточиште и прибежиште за душе које се не мире да је ово последњи праг који ће, као кућни, рођени да пољубе на путу изгона из Метохије.

- Све изнесите, све поделите. Сваку мрву - говори у, ходу, прота Божанић. Држи се, као некад, онај Душанов бор у Неродимљу који је цар својом руком засадио. Мало ко верује да је дошло време опроштаја. Да се Срби растају са гробовима и кућама. Недозрелим виноградима. Метохијским трешњама. Земљом вековних корена.

- Јесу ли спаковане све те књиге, молим вас да ништа не остане. Пожурите. Пакујте сву архиву, реликвије. Дајте, дајте, људи, да се сваки лист сачува - проносе се гласови оних који спасавају и народ и историју.

Призренски богослови као да су слутили да ће, кроз мање од пола деценије, у новом погрому Богословија бити стављена на ломачу безумних...

Проф. Милутин Тимотијевић, некадашњи декан Богословије, Фото Р. Р.

Одозго, од Каљаје, вуче се старо и болесно. Многи су, заустављени на овом кратком путу.

Нису могли да замисле да ће тако нагло доћи време, да су само мртви Срби у Призрену пожељни. А, само који месец пре ових библијских слика у Богословији, били смо са Нашпалићима у цркви Светог Ђорђа. Руке српских домаћина окретале су са протом Милутином Тимотијевићем, ректором Богословије, и свештеницима, славске колаче. После смо, уз калдрму, ишли и певали до Каљаје.

- Ови људи нека остану у Богословији док се не отвори пут да изађу - говори неко војницима Кфора. Исти глас, после, обраћа се Немцима који су задужени за мир и безбедност Срба у зони Призрена. Около, у групама, патролира УЧК, пламте им ознаке на рукавима црних униформи. Нама нестаје горива у изнајмљеном возилу, страних регистарских ознака.

- Снаћи ћемо се да пратите колону с патријархом - и за то су се побринули богослови.

Богослови са професорима у Богословији 2016. Фото Д. Зечевић

Прошли смо, недавно, кроз ово сећање са протом Милутином. Није имао снаге да опише тренутак растанка са Призреном. Није имао снаге да се врати у пролеће 2004. године, када је спаљена Богословија. Вратили смо га у време додељеног Подвига "Вечерњих новости" за све што је Богословија учинила за спас српског народа. Живо се сећа тога тренутка. После пензионисања, све што је даровано Богословији, њој је и оставио, па и Плакету "Новости".

Ово знамење којим наша редакција овенчава племенита дела, људе над људима, живи и букти пуних шест деценија.

- Сви смо дужни да чинимо добра дела, не ради награда и признања - казао је прота Милутин.

- Оне јесу подстицај, као што је ова ваша дивна и племенита акција, али нема тих награда које могу да потисну у заборав страшне и неописиве ране нашег народа и цркве. Космет је наша рана, али је и наша нада да сваком злу има и краја. Сеобе нису лаке ни када су добровољне, а сазнали смо какве су када су принудне. Такве, неправедне, правда ће једном зауставити. Јача и истинољубивија. Моћници овог света отворили су Пандорину кутију зла усмерену према једном народу. Српском народу. Последице се знају, али, зна се и то да сваком злу дође и крај. Неки су, ето, желели да Богословија не постоји. Да је на живој ватри сагоре, да буде сатрта и затрта. Али, чудо Божје, она изгнана, у Нишу је почела да доноси плодове. Сада, уместо једне, тим чудом Божјим, имамо две школе. У Нишу и Призрену. Сачувале су памћење у спасеним архивама и књигама. Обе су једнако важне и било би добро и за народ и за Цркву да су једна другој ослонац.

ДЕЛИЛА СУДБИНУ, СТРАДАЊЕ, ПЕСМУ

ЈЕДНА од најстаријих православних школа на Балкану, Богословија у Призрену "Светих Кирила и Методија", пре две године обележила је век и по, дубоко укорењена у трајање српског народа с којим је делила судбину. И страдање и песму. После изгона српског народа деведесетдевете и паљења 2004. године, духовна колевка српског народа се придигла. У обновљеном здању поново се чује појање богослова.

Фото Епархија рашко-призренска

ИЗНЕДРЕНА ТРПЊОМ И СТРАДАЊЕМ

ПОНОС наше цркве, народа и државе је Призренска богословија - каже нам прота Милутин.

- Изнедрена је муком, трпњом и страдањем српског народа. Посебно у време када је било спасоносно да се оснује таква школа. Да народ остане у својој вери. Ову, као и друге школе у којима се учи како се достојно и узвишено опстаје у најтеже време, морамо да чувамо и негујемо.

ЧУВАЈУ ПРИЗНАЊЕ ОД "НОВОСТИ"

ПРОТОЈЕРЕЈ Дејан Крстић, професор и секретар Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, уз све обавезе које су имали током претходних празничних дана наше Цркве и народа, баш се потрудио да, уз благослов владике Арсенија (ректор и епископ нишки), посведочи колико је признање "Вечерњих новости" за човекољубље, племенитост, хуманост и доброту поштовано. Зато је и сачувано.

Фото Архива Новости

Подсећање на дан даровања Богословије овим симболичним даром "Новости", и професора протојереја Дејана вратило је у лето 1999. године. Каже да је тада био у Богословији и сећа се свега. Родом је из Призрена, ожењен из Велике Хоче, отац два сина, најпре је после изгона из царског града, боравио у Грачаници. Сада је породично гнездо савио у Нишу.

Добро смо се, сада, разумели. Лепо је он то, све, објаснио владики Арсенију. Хвала му због тога.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

РУС, ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН, ШОКИРАО СВЕТ: Они који деле санкције Русима - ово нису могли ни да сањају