УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Преговорима са ММФ и и дугорочни програм економске стабилизације

ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ је 1982. међународно финансијско тржиште практично постало затворено. Држава је могла или да прогласи мораторијум или да склопи аранжмане о рефинансирању обавеза уз учешће свих кредитора.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

Одлучила се за рефинансирање обавеза које су доспевале у 1983. и за нове финансијске и робне кредите, о чему је СИВ преговарао са ММФ, Међународном банком за обнову и развој, Банком за међународне обрачуне из Базела, са петнаест западних влада потписница Бернског аранжмана и око 600 комерцијалних банака дотадашњих кредитора југословенске привреде које су формирале Међународни координациони комитет од 15 банака. Страни финансијери су инсистирали на реформама југословенског система, које је суштински било немогуће спровести без промене устава и спречавања паралисања савезних институција укидањем права "вета" република и покрајина, који је заживео у пракси. Иако је Југославија преговарала са више страних субјеката, било је јасно да они наступају синхронизовано и сви југословенски покушаји да билатерално постигну споразум су одбијани.

Председница СИВ-а Милка Планинц је сведочила: "Показала се права слика, посљедица стања које је дуго трајало. Укупна потрошња у земљи знатно је премашила реалну, тржишну вриједност онога што смо производили. Требало је то напокон враћати. Без повећања производње то је било немогуће. Без подршке земаља у којима је 600 банака повјерилаца то би било немогуће, а оне без судјеловања и коначног мишљења и оцјене ММФ нису намјеравале ни започињати разговоре, а још мање преговоре о репрограмирању дугова. А без преговора и њихова успјешног завршетка заиста бисмо имали само оно 'радије ћемо јести траву'!" Сви кредитори, а пре свега ММФ, условили су споразум са Југославијом прилагођавањем привреде и економске политике тржишним критеријумима (смањење свих видова потрошње, прелазак на политику реалног курса динара и реалних камата, обуздавање инфлације).

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

ПОЧЕТКОМ 1983. ДЕЛЕГАЦИЈА ММФ је у Београду од 11. до 17. фебруара суочила југословенску страну са подацима који су показивали да је криза привреде дубља него што се крајем 1982. претпостављало да ће бити: дефицит текућег биланса са конвертибилним подручјем износио је 1,4 милијарде долара уместо предвиђених 865 милиона, усвојени буџет федерације је био већи од очекиваног, нови девизни закон је погоршавао доходовни положај извозне привреде. Међународни монетарни фонд је захтевао пооштравање политике у области курса динара, фискалне и кредитно-монетарне политике, даљу девалвацију динара за 15% у односу на крај 1982, смањење раста домаће активе, јер је новчана маса остварила бржи раст од планираног и др.

Резултат преговора са страним институцијама било је закључивање пет линија кредитних аранжмана у 1983, којима је Југославија обезбедила око 4,6 милијарди долара како би спречила банкрот. (Са ММФ је закључено 604 милиона долара по stand by аранжману за 1983; са Међународном банком за обнову и развој по посебном кредиту за структурално прилагођавање од 275 милиона долара. Са Банком за финансијске обрачуне у Базелу је закључен краткорочни кредит од 500 милиона долара са обавезом враћања већ у 1983. години.

Уговор о финансијском кредиту са Међународним координационим комитетом предвиђао је 600 милиона долара готовинских средстава са роком враћања од шест година, 980 милиона долара за рефинансирање дела обавеза главнице дуга које доспевају за плаћање у 1983. после 17. јануара са роком враћања од шест година и обнављање дела краткорочног дуга од 215 милиона долара (део који се односио на коришћење финансијских средстава) и његово претварање рефинансирањем у средњорочни кредит од две године. Кредитни аражман са владама 15 западних земаља био је тежак 900 милиона долара робних кредита намењених производњи за извоз на конвертибилно подручје, 300 милиона долара финансијских кредита за рефинансирање дела обавеза главнице дуга које доспевају 1983. и 220 милиона долара нових финансијских готовинских кредита.

СУКОБ ДОГМАТА И РЕФОРМАТОРА

ТЕШКИ ПРЕГОВОРИ са међународним повериоцима и рад на домаћем програму стабилизације су приведени крају у лето 1983. Савезно извршно веће је закључило да простора за побољшање услова у даљим преговорима скоро да више није било и да би непостизање споразума неминовно водило једностраном проглашавању мораторијума са свим негативним последицама на политички и економски положај и углед земље и на унутрашње односе. После драматичног говора Милке Планинц, која је упозорила на опасност од проглашења мораторијума, Скупштина СФРЈ је на ноћној седници 2/3. јула 1983. прихватила гледиште СИВ и усвојила више интервентних закона (о плаћању у конвертибилним девизама, о обезбеђивању девиза за плаћање доспелих обавеза по страним кредитима, о изменама Закона о девизном пословању, о гаранцији Федерације за обавезе по споразуму о кредиту Народне банке и овлашћених банака са Међународним координационим комитетом) којима су југословенска држава, њена влада и централна банка постали једини јамац свих кредита, што је био захтев ММФ. Тиме је Федерација као држава била солидарно одговорна за све обавезе привредних субјеката и свих република и покрајина. (Тим законима су регулисани механизми којима се земља као гарант обезбеђивала од кашњења у извршавању обавеза према иностранству, регулисане су обавезе Федерације као гаранта и односи између република и покрајина, са једне, и Федерације, са друге стране, у вези са давањем тих гаранција и сл.)

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

Паралелно са преговорима са ММФ Југославија је радила на економском програму. Савезни друштвени савет је 1981. формирао Комисију за питања економске стабилизације, на чијем је челу био Сергеј Крајгер. Резултат њеног рада био је документ од хиљаду и петсто страна у коме су били антиинфлациони програм, програм за решавање незапослености, политике становања, део о спољнотрговинским односима, пољопривреди итд.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

ПРОГРАМ ЈЕ УСВОЈЕН је усвојен у условима у којима је одлучујућа улога у управљању друштвеним развојем била у рукама партијско-државног апарата који је политичку моћ концентрисао у републикама и покрајинама, без самоуправног одлучивања организација удруженог рада и тржишног механизма. Полазећи од става да самоуправљање нема алтернативу и да проблеми нису лежали у Уставу и Закону о удруженом раду већ у његовој примени, документ је био компромисан. Уочавао је фрагментацију тржишта као забрињавајућу појаву, али одбацивао поновну централизацију. Предлагао је мање модификације политичког система, али не његову промену. Тај је програм био "прихватљив свима баш зато што је био тако неконзистентан и нејасан". Заклињао се у Устав и Закон о удруженом раду, а залагао се за тржишне услове привређивања. Аутори програма су закључили да је потискивање економских законитости, отуђивање дохотка од организација удруженог рада и "волунтаристичко" интервенисање политичких руководстава у економији створило нерационалну привреду, али нису понудили механизам за враћање политике у уставне оквире.

Милка Палнинц је касније оценила да је програм имао "довољно компромиса, па чак и протурјечности у којима су они који су били против најважнијег циља програма проналазили упориште за друкчије тумачење, заправо одбијање програма". У таквим околностима је 1982-1985. СИВ, на чијем је челу она била, водио политику смањења инвестиција, ограничења увоза, одлива девиза и подстицања извоза. Југославија је успевала да очува ликвидност, али без темељних реформи. Влада је била на мети и партијских догмата и присталица реформи и тржишне привреде. "Резултат је била све дубља криза привреде, пад доходака и животног стандарда и скоро непостојећи привредни раст".

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

ЛОМЉЕЊЕ КОПЉА ОКО РАСПОДЕЛЕ ДЕВИЗА

СКУПШТИНА СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ је крајем јуна 1983. усвојила Дугорочни програм економске стабилизације. Савезно извршно веће је формирало Комисију за припрему и спровођење плана остваривања програма. Извршно веће Србије је формирало радне групе, а План остваривања програма до 1985. усвојило је 28. септембра 1983. Акценат је стављен на решавање питања међусобних дуговања организација удруженог рада и банака, оживљавање производње, посебно индустријске и пољопривредне, повећање извоза, ефикасније коришћење друштвених средстава, усклађивање инвестиција са реалним могућностима, смањење средстава за општедруштвене и заједничке потребе.[...]

Да би очувала спољну ликвидност, Југославији је било потребно 3,6 милијарди долара страних финансијских средстава 1984, од чега 3,3 са конвертибилног подручја. Обавезе према иностранству само за главницу дуга за конвертибилно подручје су 1984. биле 2,9 милијарди а за камате за исте кредите 2,3 милијарде, укупно 5,2 милијарде долара. Југословенска политичка елита и економски стручњаци су се слагали у оцени да је Југославија била, рачунајући по глави становника, најзадуженија земља у Европи са највећом стопом инфлације и у врху земаља по стопи незапослености. Камате плаћене за стране кредите 1983. износиле су скоро половину личних доходака запослених. Колико је спољни дуг гушио југословенску привреду, показивао је и стални раст процента учешћа отплата дуга иностранству у девизном приливу од извоза роба и услуга: 1981. године 41,9%, 1982. био је 54%, а 1983. чак 62,6%. Радило се о сталном дефициту робе и услуга од око 2,5 милијарди долара који је надомешћиван задужењем. Међутим, страни центри финансијске моћи нису давали паре без условљавања.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

У ПРЕГОВОРИМА СА ММФ децембра 1983. и јануара 1984. југословенски врх се суочио са неколико тешких услова за наставак финансијских аранжмана. Копља су се ломила око питања цена, камата, расподела девиза, девизног курса, извозних подстицаја. Међународни монетарни фонд, од кога је очекивано 500 милиона долара, тражио је да се реалне каматне стопе уведу до краја 1984, а СИВ је прихватао до краја 1985, рачунајући да ће се до тада смирити инфлација, чиме камате не би требало много дизати. Југославија је сматрала да би подизање каматних стопа било велики удар на привреду у ситуацији недостатка обртних средстава. Постојале су мање разлике око курсне политике, а непремостив је био захтев ММФ за промену Девизног закона са становишта потпуне продаје девиза организација удруженог рада са изузетком 15%, што би остало на располагању извозницима. Међународни монетарни фонд је тражио да се на рачунима НБЈ имобилише око 6-7 милијарди старих динара вишкова прихода друштвено-политичких заједница. Преговори су настављени 4. јануара 1984. у још тежој атмосфери. Пошто је СИВ у међувремену замрзао цене, ММФ је захтевао и замрзавање свих видова потрошње, укључујући и плате. Остао је низ отворених питања (цене, каматне стопе, курс динара, финансијска дисциплина, фискална политика, кредитни лимити и девизне резерве).

Кључна неслагања су и даље биле камате и девизни курс. Без постизања договора и добијања финансијске подршке, Југославија је могла да рачуна само са до тада закљученим редовним кредитима од 800 милиона долара уместо потребних 3,6 милијарди. То би водило у неликвидност у плаћањима према иностранству, проглашење мораторијума на обавезе по страним кредитима и почињање преговора о репрограмирању дугова у оквиру Париског клуба. За време његовог трајања Југославија не би плаћала обавезе из главнице дуга, али би били прекинути сви видови финансирања земље од страних поверилаца током трајања преговора. У таквим условима, Председништво ЦК СКЈ је 21. децембра 1983. захтевало од републичких и покрајинских руководстава да се упознају са могућношћу да због неуспелих преговора Југославија западне у тешку кризу, што би, како је нагласио СИВ, захтевало "посебно нередовно мобилно стање од организација удруженог рада до федерације"...

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

БАНКРОТ ЗБОГ НЕПОШТОВАЊА ЕКОНОМСКИХ ЗАКОНОМЕРНОСТИ

СРБИЈА ЈЕ У ДОБРОЈ мери делила судбину Југославије. У Србији су у 1984. рачунали са девизним приливом са конвертибилног подручја од две милијарде и 210 милиона долара, од кога би остало само 12% или 164 милиона долара за увоз и друга плаћања. (За нафту, Федерацију и друге савезне потребе је требало издвојити 44,1% девизног прилива, чиме би за остала плаћања без страних кредита остало милијарду и 360 милиона. Обавезе по средњорочним и дугорочним кредитима су биле 765, а краткорочним 450 милиона.)

ПОДСЕЋАЈУЋИ ДА РЕУЛТАТИ привређивања ни у 1983, када је добијена финансијска подршка споља, нису били очекивани, Дража Марковић је закључио да је то доказ да су проблеми били на другој страни - у "вишегодишњем непоштовању економских закономерности". Марковић је добио подршку за став да Србија може да подржи задуживање у 1984, али само у функцији смањења дуга, тј. у функцији поштовања економских закономерности у спровођењу програма стабилизације. И Чкребић је стављао акценат на унутрашњу политику, заговарајући потребу да политика економске стабилизације "прожме целокупно наше друштво". Добривоје Видић је видео политичке импликације преговора са међународним финансијским институцијама. Тражио је да државни врх упозна владе западних земаља са тиме да би изостанак подршке створио антизападно расположење у народу: "Изазивати дестабилизацију Југославије, стављањем неких непремостивих услова, значи отварати питање - куда ви нас гурате и какве шансе стварате за стабилност у овом делу света". За Видића је црвена линија у преговорима са ММФ било све оно што би угрозило независност земље и друштвени и економски систем. Председник Председништва Србије Никола Љубичић је говорио о потреби стварања плана раздужења Србије до 1990.

Препоручујемо

Друштво

6 14

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

16. 11. 2022. у 22:30

Политика

0 11

БОЉШЕВИЦИ СУ ПРИМАЛИ НЕМАЧКЕ ПАРЕ: Откуд Радоје Јанковић у вихору Октобарске револуције

05. 11. 2022. у 18:11

Политика

1 5

СУРОВО НАСИЉЕ КАО СРЕДСТВО РЕВОЛУЦИЈЕ: Записи официра Јанковића о систему државног терора који је успостављен у совјетској Русији

04. 11. 2022. у 18:11

Политика

0 2

САН О СПОМЕНИКУ МАРКСУ И ЕНГЕЛСУ У ЛОНДОНУ: Неизбежност светске револуције била је опсесија бољшевика

03. 11. 2022. у 18:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације