СРПСКИ ЈЕЗИК КАО СИРОЧЕ У СВОЈОЈ СРБИЈИ: Вук Стефановић Караџић, рођен је на данашњи дан пре тачно 235 година

ТВОРАЦ српског књижевног језика Вук Стефановић Караџић рођен је на данашњи дан пре тачно 235 година (1787) у Тршићу крај Лознице.

Фото В. Данилов

Био је једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности прве половине 19. века, поставио је темеље српског језика и правописа и афирмисао богату српску народну књижевност. Захваљујући њему дотадашњи славеносрпски језик замењен је народним српским језиком, реформисана је ћирилица, уведен је фонетски правопис, а он је сакупио и записао многобројне српске песме и умотворине...

Бављење реформом српског језика започео је у Бечу, где се доселио 1813. године након пропасти Првог српског устанка у ком је и сам учествовао. Пет година након доласка у Беч, објавио је своје прво значајно дело "Рјечник" 1818. године и имао је 26.270 речи које је чуо у народном говору. Грађу за "Рјечник" почео је да скупља још 1815, мада је он сам тврдио да је још док је радио на суду у Србији знао да запише понеку реч која му се учинила занимљивом. "Рјечник" је постављао основу књижевног језика и чисти народни језик, а у овом делу су први пут испоштоване гласовне промене.

Вук Стефановић Караџић био је ожењен Бечлијком Аном Краус са којом је изродио 13 деце, од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости. Мина је била је врло образована и помагала је оцу у његовом раду. Вук је преминуо 7. фебруара 1864. године у Бечу.

Поводом 235. годишњице рођења Вука Стефановића Караџића, наши угледни лингвисти и писци за "Новости" оцењују где је данас, два века након реформе, српски језик и да ли се према њему односимо како би требало.

* * * * * * * * *

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ, песник

Уз село ишчезло и лексичко богатство

Не можемо но каконо јесте, што би рекла она два врана гаврана из народне пјесме: српски језик је данас, а то данас предуго траје, у невеселом стању, запуштен и осиротио, као уосталом и народ чије име носи. Понекад ми се чини да наш језик пати за пустим благом које је нестало са нестанком села и гашењем патријархалне културе у којој је сваки створ и свака ствар, појава, морална особина, духовно и душевно стање, имало своје име и мноштво синонима. Нестанком свијета који је именовао нестајао је и језик; ишчезло је огромно лексичко богатство ратара, воћара, пастира, рибара...

Фото Танјуг

Данашњи српски језик све ми више личи на снужденог и ојађеног сељака кога су опљачкали на велеградском бувљаку. Са друге стране наш језик је подривен са свих страна - туђицама, прије свега помодним англицизмима, технолошком терминологијом која је сведена на пуке информације и другим чудима технике, рецимо тзв. паметним телефонима којима ријечи готово да и нису потребне. А онда и то што свакодневно слушамо и једва разумијемо из тзв. јавног простора који се претворио у велику брбљаоницу. Све то чини да српски језик просто не зна шта би са собом. Да не говоримо о великој сусједској пљачки нашег језика који у оквирима новостворених језика звучи као да се самоме себи руга. Наш однос према језику је, благо речено, индолентан и немаран као и према другим кључним идентитетским елементима. Лингвисти настоје да сачувају основну структуру језика, а писци да језик обогате, али лингвисте власт не слуша, а писце, поготово пјеснике, само ријетки добровољно читају. Ми смо примјера ради дошли у парадоксалну ситуацију да ћирилицу бранимо од нас самих и да убјеђујемо Србе да ћирилица није израз паланачког духа и да јој се као блудни синови врате.

Језик је много живљи и жилавији него што се нама, у тренуцима малодушности чини, али не може све сам обавити. Стога би требало повећати број часова српског језика у основним и средњим школама, па можда и на факултетима, прочистити говор оних који нам се свакодневно обраћају путем медија и можда најважније - ваљало би да се ђедови и унуци више друже, иначе се ускоро неће разумјети на матерњем језику.

* * * * * * * * *

СРЕТО ТАНАСИЋ, лингвиста

Слаба нам је језичка култура

МОЖЕМО се лако сложити с оценом коју је поводом 150 година од Вукове смрти рекла академик Нада Милошевић Ђорђевић - да је Вук "личност са чијим се учинком тешко може упоредити ма и једна друга". Иако је било и пре њега писаца који су писали на народном, а Доситеј Обрадовић се и залагао за народни језик у књижевности и писао тако, Вук је до краја извео реформу српског књижевног језика и саобразио ћирилицу према томе језику, али је дао и правац развоју српске књижевности.

Фото Д. Миловановић

Ми као да нисмо увек свесни значаја који српски језик са српском ћирилицом има и као средство комуникације и као један од најзначајнијих елемената српског националног и културног идентитета. Да је то тако, говори и чињеница да смо тек тридесет година после распада бивше државе и српско-хрватског језичког заједништва донели закон о језику и писму, који треба да да основе и оквире за уређивање језичке ситуације.

О његовом значају боље од нас знају они који су упорно и снажно ометали доношење закона о језику и писму, а ми као да мислимо да нам је Вук завршио посао за сва времена.

Зато данас морамо рећи да је српски језик у стању запуштености, да нам је језичка култура слаба, а свест о њеном значају као битном елементу опште културе ниска, да нам је ћирилица недозвољиво потиснута из употребе. Много је и данас неистина о њој: како је она превазиђена, како је природно иживела свој век, да је латиница природно заменила ћирилицу. А стварно нема ваљаног разлога против ћирилице сем једног јединог: она је у основи српског националног и културног идентитета; зато нам је толико бране.

Зато данас и не можемо бити задовољни статусом који српски језик са ћирилицом има као национални језик.

* * * * * * * * *

ВЕЉКО БРБОРИЋ, професор Филолошког факултета

Скрајнут у школама, занемарен у медијима

ВУК Стефановић Караџић је у Српском рјечнику (1818. године) поставио темеље српском језичком стандарду. Није спорно да је Вукова реформа била нека врста културног дисконтинуитета, српски језик је данас, то није спорно, Вуков и вуковски. Да парафразирамо Андрића и кажемо да је Вук у почетку био и рушитељ и градитељ, али да је савременицима била видљивија рушилачка страна његовог подвига. Колико је Вуково дело било грациозно најбоље сведочи податак да су два веома значајна писца 20. века оставила засебне књиге о Вуку - Меша Селимовић (За и против Вука) и Иво Андрић (О Вуку Караџићу).

Фото В. Данилов

Вук је уз Светог Саву и Његоша свето тројство наше културе. То није мало. И поред пристојне традиције од два века, и данас српски језик има доста потешкоћа. Имамо више факултета на којима се студира српски језик, имамо институте за српски језик, имамо Матицу српску, имамо Одбор за стандардизацију српског језика, али и даље као да језички стручњаци и поменуте институције немају довољно ауторитета да се изборе од бочних удара и даље се "насрће" на српски језик и његов стандард.

Неки насртаји су споља, неки изнутра, заједнички именитељ им је да су константни и да не желе добру будућност српском језику и његовом писму.

Моје је мишљење да је наш однос према језику и језичкој култури недопустиво лош и да смо немарни. То је видљиво свакодневно и скоро на сваком месту, од улице до образовања и медија. Српски језик је у образовању скрајнут, медији не нуде добре примере језичке културе и сем неколико часних изузетака нема ћирилице и нема ваљане приче о томе да је наш задатак да се српски језик негује и чува. Уколико не променимо свест о значају националног језика и његовог матичног писма, будућност ће нам бити још неизвеснија и непријатнија. Можда помогне она Вукова: "Не да се, али ће се дати".

* * * * * * * * *

МАРИНА СПАСОЈЕВИЋ, лингвиста

Англицизми нови изазов

ДАНАШЊИ српски књижевни језик представља стандардизовани идиом на основици народног језика, коју је успоставио Вук Караџић. За два века свога постојања, природно, доживео је промене условљене што унутарњим језичким развојем што, у већој мери, спољним утицајима и нашао се пред бројним изазовима и искушењима.

Изазови са којима се данас српски језик сусреће огледају се у великом упливу, пре свега, англицизама, који долазе са развојем нових технологија. Иако српска језичка норма никада није била пуристичка, морало би се повести више рачуна о томе шта је "непреводиво" тј. коју реч морамо преузети и прилагодити нашем граматичком систему, а за шта можемо користити реч која постоји у нашем речнику.

За српске лингвисте друштвено-политичка дешавања на простору бивше Југославије донела су много посла у борби и одбрани српског језичког имена и израза, што траје већ три деценије. Ново велико искушење донео је Закон о родној равноправности, који налаже употребу родно осетљивог језика. Захтеви које су поставили нелингвисти, преписујући нешто што се може срести у језицима другог типа, косе се и са језичком нормом и са логиком и у супротности су са Законом о заштити српског језика и ћирилице.

Инсистирање на доследној употреби и творби именица женског рода према именицама мушког рода за називе занимања, функције, титуле у јавној употреби језика не поправља положај жена у друштву, већ замагљује суштину. Српски књижевни језик од Вука до данас има своју традицију и није му потребан никакав инжењеринг у име нејезичких феномена.

Не смемо заборавити ни поштовање Закона о српском језику када је у питању употреба ћирилице. За његово спровођење потребна је институционална подршка државе и сарадња са струком.

* * * * * * * * *

МИРО ВУКСАНОВИЋ, академик

Лакомост на туђе речи расте

УРЕДНИК издавачке куће тврди да реч оглодан означава оно што видимо у огледалу.

Универзитетски професор не зна која је жена одива и наопако тумачи стихове. Познати правник не уме да одговори ко је у породици заова. Преводилац је у књизи објавио да су жене удате за два брата заове, јер није чуо реч јетрва. Тумач Његошевих стихова замењује реч сњежна, иако је песник под Ловћеном пио мало воде осим сњежанице. Студенти језика нису могли да кажу тачна значења именица: вајат, веђа, колар, путељак, стегна, грива и јелек.

Хроничар пише да Теразије имамо само у Београду и да не постоји таква реч са малим словом на почетку. Када сам пријатељици причао да оваквих "открића" има сијасет, љутито је рекла: "Исправно је сејасет! Знаш да не волим ијекавицу!" Дао сам јој анегдоту о вјечери.

Фото Н. Скендерија

Сви казани примери, као што се види, узети су из ученог света. Бирао сам речи које су честе у српској књижевности. Нисам хтео да се ругам и задевам шиљак у нос, а јасно је да нечитање и стид од домаћег воде у незнање, у време оглоданог језика. Сада се то умножава као да пролазимо кроз салу огледала. Уз то иде и глас да неки наши имућни људи своју децу из породилишта шаљу право на негу где се не говори српски, да тако наследнике спремају за велики свет. Лакомост на туђе речи расте.

Верује се да ће Речник САНУ окупити око пола милиона народних и књижевних речи, али када та највећа српска књига буде завршена, све су прилике да ћемо је с великом муком разумевати. Вуков "Српски рјечник", наша књига пред књигама, већ ћути као талог на затуреним предвуковским речима.

Узалуд учимо како се шта пише ако заборављамо матерњи језик, ако сви не знамо ни како му је име.

Препоручујемо

Регион

4 5

УКИНУЛИ УПОТРЕБУ ЋИРИЛИЦЕ, УКЛОНИЛИ ТАБЛУ: Срамна експресна одлука власти у Вуковару

25. 10. 2022. у 20:27

Свет

10 4

ПЕТИЦИЈА О ПРЕЛАСКУ УКРАЈИНЕ СА ЋИРИЛИЦЕ НА ЛАТИНИЦУ: Раскидање свих веза са словенском Русијом

25. 10. 2022. у 16:02

Политика

1 0

ТРИБИНА НА САЈМУ ПОСВЕЋЕНА ЗАШТИТИ ПИСМА: Нек ћирилица буде оно по чему се препознајемо

25. 10. 2022. у 14:14

Друштво

3 2

"НОВОСТИ" ЗАСЛУЖНЕ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ: Панел-дискусија угледних лингвиста о примени српског језика и писма у медијима

20. 10. 2022. у 19:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације