БЕДА НЕ ДА ЖЕНАМА ДА ПОБЕГНУ ОД НАСИЛНИКА: Многе су биле без примања, имовине и подршке, а институције нису реаговале

СУБОТИЧАНКА Љиљана Велимировић, коју је у уторак ножем усмртио бивши муж Роберт, двадесет трећа је жена убијена у породичном и партнерском насиљу од почетка 2022. Упркос Закону о спречавању насиља у породици, готово да нема године када број фемицида не пређе 20, а број пријава мери се хиљадама. Од 2010. године усмрћено је више од 360 супруга, партнерки и мајки.

Фото К. Михаиловић/З. јовановић

Од 23 страдале жене, подаци институција показују да је само шест тражило њихову помоћ. То одговара и прошлогодишњим бројевима, који кажу да је тек свака четврта жена затражила подршку и помоћ, али и да су насилници имали за собом дугу историју насиља, као и да је нека од институција у систему заказала. Већина жена плаши се одмазде ако пријави насилника или, како истичу, не верује институцијама.

Многе од ових жена потичу из сиромашних средина, материјално су необезбеђене и то их тера да остану уз насилника или му се стално враћају пошто немају од чега да живе. Управо такав је прошлонедељни случај двадесетседмогодишње жене, која је живела у више него скромном кућерку у Земуну, без прихода, зависна од супруга Д.С., чије је насиље годинама трпела и који ју је на крају тукао дрвеном палицом до смрти.

- Сиромаштво и алкохолизам генеришу све облике социјалне патологије, насиље генерално и насиље над женама, и стварају лош миље који производи будуће насилнике. То, наравно, није једини фактор. Економске прилике отежавају женама које су жртве насиља много тога, па и да оду од насилника и живе самостално. Насиље, ипак, није ексклузивитет само сиромашних људи и сиромашних земаља. Има га и међу богатима. Социјалне патологије постоје од када је света и века, а од једног друштва зависи како ће их "обручити" - каже социолог проф. др Љубиша Деспотовић.

Да економски проблем жена није редак, потврђује и Вања Мацановић из Аутономног женског центра. Чак и када се осмеле да оду од злостављача, он им тенденциозно прави проблеме на послу или код родбине и пријатеља, где су се склониле, не би ли остале без посла и крова над главом, па да морају да му се врате.

В.Н.

- Систем је спор. Много времена је потребно да жена судски издејствује алиментацију, а онда још толико да оконча извршни поступак - додаје Мацановић и наглашава да је Закон за последњих пет година ипак мало смањио број убистава жена које се обраћају институцијама. Тамо где добро функционишу групе за координацију и сарадњу на локалном нивоу, које чине представници центара за социјални рад, тужилаштва и полиције, а често и здравствених институција - насиља је мање. Ови тимови сваки појединачни случај обрађују и праве планове подршке жртви.

- Тамо где није схваћен смисао ових група и где нема сарадње, ситуација није добра - додаје Мацановић. - Велики проблем тужилаштво има са психијатрима, који често не желе да се удубе у историјат насиља, не желе да задрже насилнике на испитивању, не одазивају се на позиве тужилаштва да присуствују састанку групе за координацију и дају процене да насилник није опасан по друге и себе, после чега он изврши убиство. Такав је био случај са суспендованим полицајцем у Врању прошле године (Марко Марковић), који је после процене вештака да је безопасан изашао из притвора и убио бившу партнерку (Ану Илић).

- Највећи проблеми су економска несамосталност жена и институције - каже Хајрија Рамадани, председница Удружења "Хајр", које окупља жртве. - Јуче смо имали случај две жене које су полицији пријавиле да је насилник прекршио судску забрану приласка на 100 метара, која му важи до септембра 2023. Полиција је насилнику заказала разговор за следећи дан у 13 сати, не размишљајући шта ће се десити током ноћи и да ли ће он напасти ове жене.

Она додаје и да институције често пребацују кривицу једна на другу, правдајући се да су им везане руке.

Весна Станојевић, координаторка Сигурне куће, каже да међу жртвама има и сиромашних и добро ситуираних, да су се неке обраћале институцијама, док друге нису, али да је једна ствар у свим случајевима заједничка - насилници имају проблем са патолошком љубомором.

- Они су по 10-15 година од разлаза са женом или партнерком и даље њоме опседнути, не налазе нови смисао живота, њу криве за све неуспехе и желе да је "казне". Свој проблем не желе да признају, а психијатри су врло мало укључени, пре свега јер насилници одбијају одлазак у саветовалишта. После изласка на слободу, они крше забране приласка и за то често не одговарају, док жене и деца морају да се крију да им се не би светили за боравак у затвору - каже Станојевићева.

Судови у Србији имају различиту праксу, па неки љубомору тумаче као олакшавајућу, а други као отежавајућу околност. 

Препоручујемо

Свет

0 0

ГАДАФИЈЕВ ШАТОР, БОМБЕ И РЕКОРДЕР КАСТРО: Најупечатљивији моменти са дебата УН (ФОТО/ВИДЕО)

22. 09. 2022. у 09:02

Познати

0 0

ГЛУМАЧКЕ МУКЕ Отац и син на снимању филма - Жика одушевио сликом из 1990, видите шта раде у паузи: "Је л' вам било хладно?"

22. 09. 2022. у 08:50

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације