СТРАЖАРИ СУ КУПИЛИ МРТВУ ДЕЦУ И БАЦАЛИ У САВУ Језиви призори из усташких логора: Зевали смо као птићи без хране и воде

ИЗ књиге Душана Бурсаћа „Анђели у паклу“: Добрила Кукољ из Бањалуке

Козарачку децу спроводе у пакао

Рођена сам у једном од најљепших села које је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац - земљопосједник./"/

Из кућа су нас истјерали хрватски војници и прво нас одвели у дворишта цркве и школе. Ту су одмах одвојили зреле мушкарце од жена и дјеце и заједно нас провели под стражом у село Церовљане. Овдје смо остали око 10 дана. Мушкарци су били одвојени и сједили на чистој ливади. Могла су им прићи само дјеца и ту сам посљедњи пут видјела свога оца, брата и стричеве. Једног дана су их покупили у камионе и одвезли. Послије овога под стражом и пјешачењем су нас провели у село Уштица. Тамо смо чекали неколико дана, нису нас одмах претјерали у Јасеновац. Касније смо сазнали да није било мјеста у логору, јер су се тада правиле бараке. Добро се сјећам када су нас спроводили кроз село Коштарица (насељено хрватским становништвом), како су узвикивали и лупали у канте говорећи: "Срби, Срби идите у логор, тамо вам је мјесто и тамо завршите!". Из Уштице смо скелама превезени преко ријеке Саве за Јасеновац. Добро се сјећам када су нас натјерали на Саву, моја покојна стрина Марија са четворо дјеце, моја мајка са нас троје, да је стрина Марија рекла мојој мајци: "Ајде, Савка, да прво бацимо дјецу у Саву и ми за њима, јер видиш да нас воде право у смрт!". Моја мајка је одговорила: "Нећемо, Марија, можда неко од нас и остане жив!" И ево, остала сам жива и данас постојим.

Добрила Кукољ

Уласком у логор дочекани смо бајонетама. Две колоне оружника који су нас класирали као стоку и одвајали дјецу од мајки, посебно мушку дјецу до 10 година. Старце и мушкарце одвајали су посебно и овдје сам посљедњи пут видјела мога дједа Симу. Убили су га, јер је покушао да заштити мога брата Рајка.

Када смо стигли у логор, није нам ништа одузимано, код себе нисмо ништа ни имали, јер смо на свирепи начин истјерани из наших кућа без ичега.

ЗЕВАЛИ СМО КАО ПТИЋИ БЕЗ ХРАНЕ И ВОДЕ

Пошто није било мјеста, смјештени смо на чистој ливади и под ведро небо, гдје смо проводили и дане и ноћи. Једне бараке су биле саграђене и у њима су били већ смјештени људи, а друге су дограђиване. За ово вријеме боравка (почетак јула, крај октобра) преживљавала сам све страхоте, за које данас, када размишљам, не могу замислити да човјек може да спроводи над људима. Било нас је на хиљаде, храна никаква. На полумлакој води мјешано је кукурузно брашно, што значи да смо јели пријесно. Дјеца су обољевала, добијали прољеве и све што је најгоре. Ујутро би стражари купили мртву дјецу и бацали их у Саву.

Једном, када смо стајали у реду за храну (давало се парче црног круха), мој брат од стрица Гојка Батајића, рођен 1930. године покушао је да узме још једно парче круха, али су га стражари ухватили и на очиглед свих нас у колони одсјекли му десну руку до лакта, затим убили. Хигијенски услови били су очајни, а одјећа није ни пресвлачена, јер пресвлаке нисмо имали. Када ноћу пада киша, спавала сам у локви воде, а ујутро устајала потпуно мокра. Једно јутро питала сам моју сестру Јагоду је ли она спавала на сухом и имали испод ње воде. Она је одговорила да нема. Међутим, када сам је подигла и под њом је била локва воде, али јој је тијело било обамрло, па није ни осјетила.

У логору сам остала до касне јесени 1942. године када су мене са осталом дјецом и женама. Возили су нас до Сиска, а затим откачили неке вагоне и вратили назад на станицу у Јасеновац. У вагонима смо остали два до три дана. За ово вријеме није се никуд излазило из вагона, само би нам ујутро отварали врата. У вагону нас је било много; не знам тачно броја, а на вагону је био само мали отвор са решеткама кроз који је мало долазило ваздуха. Гушили смо се, јер нам је било јако тијесно, па су се мања дјеца онесвјешћивала, а по неко је и умирало. Једноставно, зијевали смо као птићи без хране и воде.

Једно јутро давали су нам воду да пијемо, али то је била сапуница са којом су се прали вероватно хрватски војници и то сам морала пити, јер није било друге. Сјећам се да су се смијали и питали: "Је л' вам добра вода?" Трећи дан боравка у вагону повезли су нас према Липику и Пакрацу. Једни вагони ту су откачени, а други враћени у мјесто Пољана. Изласком из вагона дочекала су нас запрежна кола и одвези у општину Гај, а из тога Гаја распоређивали су нас по селима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације