У светлу 166. годишњице од рођења војводе Живојина Мишића која је недавно обележена, следе нови редови којима се претреса његова богата биографија.

Претходни су реферисали на почетак његове војне каријере крајем 19. века, убрзани напредак на официрској лествици и политичке турбуленције почетком 20. века које су се одразиле на његов статус.

Након политички мотивисаног пензионисања 1904. године (оптужбе завереника да је "обреновићевац") Мишић се суочавао са озбиљним егзистенцијалним проблемима.

Тензије са Аустроугарском и повратак у службу

Ипак, три године касније, председник владе Никола Пашић и министар војни, генерал Радомир Путник (Мишићев професор на Војној академији) понудили су му повратак у службу. Постојала су два снажна разлога за такву одлуку: први је био спољнополитичке природе, а други унутрашње.

Фото: Википедија

 

Наш северни сусед Аустроугарска није благонаклоно дочекао династијску промену у Србији. Политички курс новог српског краља Петра Карађорђевића (уједињење свих Срба и Јужних Словена у заједничку државу), доживљаван је као опасност по опстанак Двојне монархије, с обзиром на то да су милиони Срба живели на њеним јужним територијама (Војводина, Славонија Далмација, Босна и Херцеговина).

Из тог разлога Црно-жута монархија је од 1906. појачавала политичке, економске и дипломатске притиске на краљевину Србију, увођењем тзв. "Царинског рата", односно забраном извоза српске робе преко њене територије.

Други разлог били су напрегнути односи међу официрским кадровима, изазвани политичким променама у земљи. Мишићева промућурност и ауторитет требало је да коригују односе међу официрима у тренуцима појачаних напетости са нашим снажним суседима Аустроугарском и Турском.

Угледни официр је ову понуду одбио јер су његове колеге Михаило Живковић и Степа Степановић произведени у чин генерала, иако су пре мајског преврата 1903. били ниже рангирани од њега.

Анексиона криза - ратна опасност непрестано виси у ваздуху

Међутим, појачане тензије на релацији Београд-Беч ојачале су потребу за реактивирањем Мишића. Аустроугарска је 1908. анектирала Босну и Херцеговину што је изазвало гнев српске јавности. Хиљаде раздражених Срба клицало је широм земље против Двојне монархије. У условима непосредне ратне опасности, скромно опремљеној српској војсци били су неопходни поуздани команданти.

Фото: Википедија

 

Тако су на лични захтев генерала Путника, Мишићу враћене официрске еполете - исти ранг који је имао у тренутку пензионисања (пуковник, помоћник начелника Главног генералштаба). На његову срећу, реактивиран је захваљујући рупи у закону.

Разматрајући однос снага, Мишић је у разговору са краљем Петром констатовао да Србија није спремна за потенцијални рат са континенталном силом. Поред оскудице ратног материјала, проблем је било и људство. Какав-такав одговор у случају аустроугарског напада био би, према његовим речима, могућ само уколико би се мобилисало целокупно Српство.

С друге стране, опасност је претила и са југа. Од Берлинског конгреса 1878. године српско становништво на Косову и Метохији и Македонији (тада Османско царство) било је изложено невиђеном терору и асимилацији од стране Албанаца и про-бугарских елемената, уз прећутну сагласност турских власти.

Поред дотадашњих дипломатских, просветних и пропагандних активности, Срби су предузели конкретније акције за заштиту својих сународника. Тако је 1903. године основана Српска четничка организација, чији су добровољци илегално упадали на територију Османског царства како би штитили угрожене Србе. 

Њихово деловање сводило се на саботаже и борбе ниског интензитета у којима су учествовале мале борбене групе. Учестале чарке у пограничном појасу све више су затезале уже између Београда и Стамбола.

Фото: Википедија

 

За то време Мишић је заједно са генералом Путником разрађивао план мобилизације за рат против Турске. Стварањем Балканског савеза 1912. године, створени су сви политички и дипломатски предуслови за коначни обрачун са Турском и ослобођење српског становништва на јужним територијама.

Војно-политичка коалиција коју су чиниле Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска била је спремна за потискивање Турака са комплетног Балканског полуострва (Први балкански рат).

Дана 6. октобра 1912. Мишић је заједно са Путником однео на потпис наређење за почетак ратних операција врховном команданту краљу Петру. У чину пуковника дочекао је четврти рат у својој војној каријери...

(Наставиће се)

Претходне текстове серијала о Живојину Мишићу можете прочитати ОВДЕ

БОНУС ВИДЕО:

 

 

 

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".