"МАЈН КАМПФ" САДА СЕ ДОГАЂА РУСИМА: Са Љиљаном Смиљанић, међу књигама покојног супруга Радомира

Д. Вујичић

30. 05. 2022. у 11:36

ДА је Радомир жив, наш дом би сада био претворен у штаб отпора украјинском нацизму. Он би ангажовао пријатеље књижевнике из целог света, преводиоце и обичне Београђане, да протестују на улицама и траже мир од свих страна у сукобу. Координирао би сада телефоном, факсом и лично потпуно измештен у неки свој свет отпора злу. Књижевник, а пре свега човек, Радомир се плашио нацизма и био је згрожен идеологијом која људе претвара у звери "из оправданих" разлога, како је то писао Адолф Хитлер у "Мајн кампфу".

МАЈН КАМПФ САДА СЕ ДОГАЂА РУСИМА: Са Љиљаном Смиљанић, међу књигама покојног супруга Радомира

Фото Д. В.

Овако, за "Новости", говори Љиљана Смиљанић, удовица великог српског књижевника, три године после смрти писца и одмах на почетку разговора у њеном дому на Карабурми доноси нам "Мајн кампф" са једном жутом цедуљом.

Остало јој је у памћењу да је Радомир преводећи "манифест зла" причао да је свака реч из те Хитлерове књиге однела животе 123 човека, да је свака страна убила 4.700, а да је свако поглавље живота коштало 1,2 милиона људи. Показује нам Радомиров "животни код" и одређење: опроштајно писмо оца Угљеше из новембра 1944, пре него што су га усташе одвеле у Јасеновац.

- Рашин отац се није вратио из Јасеновца и то је био разлог зашто је он у свом делу био опседнут нацизмом, односно "јајетом зла". Када су се крајем 90-их у Хрватској појавиле усташе и он се променио. На "сав глас викао" је у новинама, на јавним трибинама, да се свету у наци-кухињама спрема велики рат. И, испоставља се да је био у праву. Зло је видео пре других - прича нам Љиљана.

Објашњава пишчева супруга како је Смиљанић осамдесетих био велики пријатељ са немачким писцима и како се дружио са нобеловцима Хајнрихом Белом, Гинтером Грасом, критичарем Јиргеном Елцером. Добио је велику немачку награду за прозу за романе "Неко је оклеветао Хегела", "У Андима Хегелово тело" и "Бекство на Хелголанд" 1975, што му је отворило врата немачке културе. Ипак, када би се враћао кући после "тренутака славе под Алпима", умео је да буде смркнут.

- Хајнрих Бел му је објашњавао зашто Немци морају увек да "носе свој пакетић одговорности" на леђима због фашизма који су сами изабрали и који је убио милионе. Раша се није увек слагао са тим Беловим виђењем колективне кривице - сведочи Љиљана. - Мало помало, како су године одмицале и како се у Немачкој упознавао са делима њихових историчара о Јасеновцу, попут Карлхајнца Дешнера, и он је почео да говори о колективној кривици и терету који сваки народ треба да понесе за своје поступке јер је то гарант да грехе неће поновити.

Док је 90. у Београду преводио "Мајн кампф", у Хрватској је неонацизам постао "пожељно политичко опредељење". Кренуо је и рат у Хрватској, па Босни.

- Раша је одговарао новонацистима књигама и полемикама у јавним наступима. У роману "Пожар на тргу Маркса и Енгелса" 1989. видео је расуло Југославије и суноврат једног тоталитарног система, а у "Стању природног нереда" 1991. видео је крах епохе, али и постојање неугасле вере у једно боље сутра. Прави неред дошао је са санкцијама Србији 1992. и то га је заиста потресло - сећа се тих дана пишчева жена.

Фото приватна архива

Блокада Дунава из јуна 1992. "јер је Савет безбедности УН осуди Србију на смрт самоодумирањем", била је спонтана Смиљанићева идеја и реализована је захваљујући Моми Капору, Енрику Јосифу, и многим другим београдским интелектуалцима, сећа се супруга Љиљана.

После ратова деведесетих, прича даље Љиљана, Радомир се мало смирио и поверовао да Србе више нико неће дирати. Сећа се како је писац 2001. добио аванс из Баден-Бадена, од чувених немачких бања да напише роман који би се догађао у њиховом граду зарад популаризације туризма. А онда је уследила издаја његовог пријатеља Гинтера Граса.

- Испоставило се да је Грас са којим је имао топле односе, у ствари, током Другог светског рата био у служби у елитној јединици СС и да је целу своју биографију фалсификовао - каже Љиљана Смиљанић. - Раша га је љутит звао телефоном десетину пута, а он му се никад више није јавио. Грасу је посветио књигу "Пад нацизма" која као да је била пролог за прави нацизам који се појавио у Украјини од 2014. Стотине интелектуалаца и политичара је лицемерно скривало своје право лице иза лажног хуманизма и племенитих идеја да би се појавили као аутентични фашисти када се указала прилика.

Много књига написао је овај љубитељ немачке културе и књижевности - чак 40. У половини се трудио да разуме велику немачку културу, а у другој се плашио исте и доводио је у питање. У дому Смиљанића је зато прегршт књига о нацизму и "малим Хитлерима" нашег доба и времена. Како на крају каже Љиљана Смиљанић, оне су подсећање да један писац није ћутао када је требало - викати.

Фото приватна архива

 

ЖИВОТ ЗА КОНЦЕРТНИ КЛАВИР

ПИШЧЕВА породица пре Другог светског рата живела је у Бијељини где је Радомиров отац био професор музике у гимназији. Крајем 1944. пријављен је усташама за сарадњу са партизанима и одведен у логор.

- Добио је Раша понуду од господина Павловића из Америке који је направио и чувени мост и универзитет да напише роман о Бијељини у рату који је он завршио сценом како његов отац са породицом прелази у Србију преко Саве, на сплаву у мрклој ноћи и како када дође до средине реке почиње да свира "Савски концерт слободе". Усташе то чују и убијају га хицима са обале. Овај роман се није допао Павловићу, а ја сам сазнала да је Рашин отац остао у Бијељини да би чувао концертни клавир, доводећи живот у опасност - открива Љиљана Смиљанић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (3)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије